Кинеске инвестиције у Србији

До сада је поглед Пекинга на наше економске односе био изразито прагматичан, дефинисан на тржишном механизму и максимизацији профита, а да би узајамне релације биле дугорочне и одрживе, од суштинског је значаја да се да додатни простор мањем партнеру

Захваљујући огромном суфициту у спољнотрговинској размени роба са светом, Кина акумулира фасцинантна финансијска средства, која користи за субвенције, инфраструктурна улагања, истраживање и развој, али и стране директне инвестиције и кредитирање страних влада и њихових пројеката.

Кина је у једном периоду покушала да економски раст базира на расту унутрашње потрошње, што је имало ограничења, с обзиром на то да, и поред вртоглавог раста кинеске привреде у последњих неколико деценија, није успела да изгради снажно потрошачко друштво западног типа.

Разлог за то је релативно низак доходак по глави становника, благо изнад светског просека, те се већина аналитичара слаже да је Кина у такозваној „замци средњег дохотка“ (middle income trap), тј. да структура привреде, демографске и природне карактеристике земље, не дозвољавају бржи раст куповне моћи и страндарда, бар не у смислу бржег достизања просека Групе 7.

Уколико се погледају фирме у Србији са већинским кинеским капиталом, њих је близу 2.000, али првих 20 компанија запошљава близу 75% од укупно 27.000 запослених радника у фирмама, које су основане капиталом из Кине

Поучени тим искуством, креатори кинеске економске политике су се определили за наставак јаче оријентације на спољну трговину, односно извоз, покушавајући да кроз већу конкурентност и више учешћа на међународном тржишту креирају основе за дугорочни раст домаће тражње на основу већег дохотка по становнику, који би се кроз редистрибутивну и социјалну политику земље осетио код што већег процента популације, тј. домаћих потрошача.

Једна од ставки пораста кинеског глобалног значаја јесу и стране директне инвестиције, које се посебно виде на примеру Србије. Временом је Кина постала други најзначајнији спољнотрговински партнер и један од највећих инвеститора. Раст економских односа са Кином је веома утицао на повећање аутпута, односно бруто домаћег производа (БДП), али је развој економских односа са многих аспеката упитан и заслужује дубљу анализу.

Наиме, нето прилив страних директних инвестиција из Кине у периоду 2016-2025 је премашио седам милијарди евра, али су оне углавном завршиле у рударству, грађевинарству и нижој фази прераде у аутомобилској индустрији. Уколико се погледају фирме у Србији са већинским кинеским капиталом, њих је близу 2.000, али првих 20 компанија запошљава близу 75% од укупно 27.000 запослених радника у фирмама, које су основане капиталом из Кине.

Међу тих највећих 20 компанија, готово све су из области рударства и грађевинарства, док је једна активна у производњи делова и опреме за моторна возила.

Кинеске компаније су уједно и највећи извозници из Србије, а конкретно се мисли на Zijin, која се бави експлоатацијом, прерадом и извозом руде бакра из рударско-топиничког басена Бор. Један од великих извозника је и HBIS GROUP, у чијем је власништву железара у Смедереву, али је њен капацитет производње и извоза значајно смањен увођењем квота на увоз челика од стране бриселске администрације.

ФОТО: Компас/Илустрација

Наравно постоје и фирме, које су формално основане инвестицијом из других држава, али је у суштини кинески капитал у њима, као што је случај са Linglong, произвођачем аутомобилских гума из Зрењанина. У питању је компанија за коју се наводи да је оснивачки капитал стигао из Холандије, што је чест случај за многе инвеститоре, због повољног холандског пословног амбијента, па тако испада да је Холандија највећи инвеститор у Србији, што је ипак више формално.

Поменута компанија је под санкцијама САД-а, односно онемугућен јој је извоз на америчко тржиште, које је за њу, у периоду од покретања производње у Србији, било најзначајније. 

Гајећи опрезни оптимизам на недавним контактима између САД и Кине, као и покушаје ЕУ да пронађе нови „модус операнди“ са другом привредом света (по номиналном БДП-у), очекује се ралаксација односа и то је приод који треба да буде искоришћен од стране Владе Србије, како би се на основу Споразума о стратешком партнерству и Споразума о слободној трговини са Кином, ревидирали економски односи, уз уважавање интереса несразмерно слабије стране.

Наиме, неопходно је повећати учешће  домаћих микро, малих и дредњих предузећа у ланцима снабдевања кнеских инвеститора, посебно када су у питању велике компаније. До сада је поглед Кине на економске односе са Србијом био изразито прагматичан, дефинисан на тржишном механизму и максимизацији профита, а да би узајамне релације биле дугорочне и одрживе, од суштинског је значаја да се да додатни простор мањем партнеру.

Такође, очекивања су да у периоду пред нама коначно дође до  већег прилива инвестиција додате вредности, посебно оних које су мање ресурсно интензивне, а више научно-технолошки интензивне.

Не треба заборавити ни чињеницу да у свим компанијама, па и оним основаним кинеским капиталом, услови рада треба да буду квалитетни, у складу са домаћим законодавством и европским стандардима заштите здравља на раду.

Очекивања су да у периоду пред нама коначно дође до  већег прилива инвестиција додате вредности, посебно оних које су мање ресурсно интензивне, а више научно-технолошки интензивне

На крају, али и не најмање битно, за одрживост економских односа са Кином, потребан је и одговарајући геополитички амбијент, који би требало да буде толерантнији на слободну трговину, билатералне доносе и трансфер технологије, страна улагања, међудржавне кредите итд. Процена је да ће евентуална релаксација у односима Вашингтон-Пекинг ипак бити ограничена до следеће тензије између две економске супер-силе, а да у таквом развоју ситуације пред ново преиспитивање сарадње са Кином долази и ЕУ.

Међутим, Брисел би требало да има у виду истрајност на политици подизања еконосмке аутномије, што значи и слободу, или бар аутномност у одређиванју привредних интереса и дизајнирању билатералне сарадње са водећим економијама, укључујући и кинеску. То што Кина наизглед незадрживо напредује ка месту највеће привреде света, не мора да значи слабост за Европу, па ни за САД, јер иако се често жели наметнути закључак да је међународно тржиште „игра са нултом сумом“, у којој да би један напредовао, други мора да назадује.

Постоји и аргументовано мишљење да су глобални економски односи у ствари „игра са сумом плус“, односно да сви актери могу остварити напредак, уколико постоји разумевање да свака земља има одређене компаративне предности, које се могу материјализовати и преточити у изворе раста и развоја.