Гордана Чомић: Др Тонино П. и дијагнозе уместо политике

Европске вредности најмање су убедљиве онда када се представљају као лекција непослушном народу, а највише онда када подразумевају разговор равноправних страна које једна другој не приписују ни кривицу ни покајање

Један сјајан гари је често сам о себи причао анегдоту како је журио на Штранд и у журби хтео да понесе какву књигу за читање, па је, и не гледајући, зграбио једну, видевши само део наслова, и тек кад је дошао, видео да у рукама држи Ериха Фрома, Здраво друштво. Гарија више нема, анегдота је остала, а др Тонино П. дао је дијагнозу да смо ми „болесно друштво“. Није чит’о Фрома, сирома’, а није чит’о ни књиге које би му омогућиле да даје такве дијагнозе, није чит’о ништа, ал’ – зна.

Кад неко понесе Ериха Фрома за читање на плажу – то је анегдота, а кад неко одлучи да даје дијагнозе о „болесном друштву“ – то су „кич српска посла“: објављује се тврдња ничим неутемељена, с поносом на незнање и нетрпељивост, а са циљем „да је све само ’нако“.

Могла би бити анализа о разлозима зашто се др Тонино П. одлучује на ова „кич српска посла“, па би се нашла бар нека половна фигура из неког периода одрастања која га је упропастила заљубљеношћу у „српска посла“ и сад, сирома’, нема куд – мора бити нелогичан, одмерено тупав и дијагностички допадљив свима који негују дубоко уверење да „Србље треба преваспитати и Србљу показати где му је место“ – ако неко бира да живи у „болесном друштву“, тај треба бити „лечен“ до разумевања своје „болести“ о којој га др Тонино П. ништа није питао. Тај треба дијагнозом бити натеран на понизност, кајање, скрушеност и послушност као „лековима“.

Давањем дијагнозе др Тонино П. је тупавом вербализацијом свог дубоког емотивног става о „Србљу као таквом“ неспорно постигао 3 циља (словима „три“, а прстима већ – зна се: „болесни знак болесног друштва“).

Први: направио волеј власти да дуне у лопту за гол „ето! ’смо рекли?!“; други: спаковао дијагнозу као доказ да су у праву они у Србији који тврде „ето, колективна кривица! мрзе нас!“; и трећи циљ: огадио, бар накратко, наратив о „европским вредностима“ као флоскули која служи поповању разних др Тонина П. уместо дијалогу о изградњи „здравог друштва“, што би рек’о Ерих Фром на Штранду.

Иначе, Фром у овој књизи нуди комплетно и систематско истраживање своје „хуманистичке психоанализе“, нуди нове идеје за реорганизацију економије, политике и културе чији је циљ да оснаже ментално здравље појединца и да утаже нашу дубоку потребу за љубављу и слободом.

А шта нуди ненаписана књига др Тонина П. са дијагнозом о Србији као „болесном друштву“?

Нуди неки слабо прикривени јед што је Србија изневерила сва очекивања да ће завршетком ратова за које не зна да л’ је неке изгубила или има неких и да је победила, НАТО бомбардовања, краха хиперинфлације, стратегијом да је дужна да поштује „Копенхаген плус“ критеријуме и сарадњом са Хагом која је подразумевала изручења 46 званичника са разних позиција, приватизацијом уништене привреде о којој су се сневале илузије о давно непостојећим гигантима и банкама у које се улазило са питањем „имате ли пара?!“ и најнормалније излазило после одговора „нема, дођите сутра!“, да ће после свега тога неминовно добровољно одустати од сопствених наратива, разних идентитета, нанете историје, митова и воља за делузијама, па постати без питања послушно, у кајању скрушено и самокажњавању предано друштво да би испунило очекивања разних да су смишљене добре стратегије за „најгору децу Балкана“ и смишљаче невоља и проблема свих врста, каквим нас је (не без разлога) етикетирало и спаковало у историјске кутијице.

И слободни су разни да етикетирају и бирају какве год стратегије за Србију, ма они попут др Тонина П. имају знатно сужен простор слободе опаски о Србији, так’и му пос’о да је омеђен, а кад има неиздрж да „изломи баријере свог задатка“, онда даје дијагнозе стилом „кич српска посла ни о чему“ и без икаквог доброг исхода, ал’ с пуно етике добрих намера јер би ваљда овом дијагнозом волео да произведе „здраво друштво“ од болесног каквог га види, па има неиздрж да каже.

Ако стварно жели да види, треба да чита поезију, нарочито Душана Васиљева, „Човек пева после рата“. У тим стиховима су све „дијагнозе“.