Величина државе не сме бити изговор за геополитичку наивност. Када се погледа регион Балкана, јасно се види да већина држава разуме ову реалност и да свака покушава да се прилагоди новим околностима
Док ратни бубњеви последњих година све гласније одјекују на различитим странама света, постаје очигледно да међународни поредак улази у нову фазу нестабилности. Рат у Украјини, сукоби на Блиском истоку, растуће тензије између великих сила и убрзана милитаризација многих држава показују да безбедносна архитектура света пролази кроз дубоке промене. У таквим околностима државе, посебно оне мале и геополитички осетљиве, покушавају да ојачају сопствене капацитете и припреме се за најгоре сценарије – надајући се, наравно, да до њих никада неће доћи.
Када се погледа регион Балкана, јасно се види да већина држава разуме ову реалност и да, свака на свој начин, покушава да се прилагоди новим околностима. Међутим, постоји и један изузетак. Док се земље региона реорганизују, модернизују војску и улажу у безбедносне системе, Црна Гора делује као неми посматрач глобалних промена.
У тренутку када многе државе озбиљно размишљају о сопственој сигурности, Подгорица често оставља утисак да се понаша као у старој балканској изреци – као баба која се чешља док јој село гори.
Регион се припрема за неизвесну будућност
Последњих 10 година Србија систематски улаже у модернизацију своје војске. Набавка савремених система наоружања, јачање домаће војне индустрије, развој противваздушне одбране и обнова копнене војске део су шире стратегије јачања државне безбедности. Београд отворено говори о потреби да држава буде способна да заштити своје интересе у нестабилном међународном окружењу.
Сарадња између Тиране, Загреба и Приштине последњих година добија и политичку димензију која превазилази техничку војну координацију
Сличан процес видљив је и у Хрватској, чланици НАТО-а и Европске уније. Загреб је последњих година значајно модернизовао оружане снаге. Набавка борбених авиона, улагања у морнарицу и развој нових војних капацитета показују да Хрватска жели да буде озбиљан безбедносни фактор у региону.
Ни Албанија не седи скрштених руку. Тирана улаже у модернизацију војне инфраструктуре, развој логистичких база и јачање сарадње са западним партнерима. У исто време Приштина покушава да кроз политичке и безбедносне споразуме ојача своје капацитете и међународну легитимацију.
Сарадња између Тиране, Загреба и Приштине последњих година добија и политичку димензију која превазилази техничку војну координацију. Такви аранжмани стварају нову регионалну динамику и јасно показују да се односи снага на Балкану полако редефинишу.
Црна Гора као неми посматрач
У таквом контексту положај Црне Горе делује парадоксално. Држава која је чланица НАТО-а и која се налази на геополитички осетљивом простору требало би да има јасну стратегију националне безбедности. Међутим, реалност показује нешто сасвим друго.
Црна Гора данас има војску чији су капацитети минимални. Број војника је ограничен, опрема застарела, а улагања у одбрану скромна. Озбиљна расправа о модернизацији војске готово да не постоји у јавном простору.
Док регион размишља о безбедносним изазовима будућности, политичка сцена у Црној Гори често је окупирана дневним политичким сукобима, партијским калкулацијама и краткорочним интересима.
Другим речима, док други граде системе безбедности, Црна Гора води бескрајне политичке расправе.
Политичка неодговорност власти
Један од кључних проблема јесте политичка неодговорност владајућих структура које безбедносна питања ретко стављају у врх државних приоритета. Уместо дугорочног планирања и стратешких инвестиција, често се сведочи импровизацији и одлагању одлука.
Одбрамбени систем државе не може се градити преко ноћи. Он захтева године планирања, озбиљне финансијске инвестиције и јасну политичку визију. Међутим, таква визија у Црној Гори често изостаје.
У пракси то значи да држава која се налази на једном од најосјетљивијих геополитичких простора Европе нема јасну стратегију како да реагује у случају озбиљне регионалне или глобалне кризе.
Такав приступ није само политички неодговоран – он је и опасан.
НАТО чланица без реалне војске
Црна Гора често наглашава своје чланство у НАТО-у као кључни гарант безбедности. Међутим, колективна безбедност не значи одсуство националне одговорности.
Одбрамбени систем државе не може се градити преко ноћи. Он захтева године планирања, озбиљне финансијске инвестиције и јасну политичку визију
Свака чланица НАТО-а има обавезу да развија сопствене капацитете и доприноси заједничкој сигурности. Савез функционише на принципу заједничке одбране, али и на принципу одговорности сваке државе да улаже у сопствене способности.
Бити НАТО члан без озбиљне војске значи ослањати се готово искључиво на друге. Такав модел може функционисати у мирним временима, али у кризним ситуацијама отвара бројна питања.
Без реалних капацитета држава тешко може да буде озбиљан партнер чак и у оквиру савеза којем припада.
Геополитичка наивност мале државе
Црна Гора се често представља као мала држава која нема амбицију да игра велику улогу у међународним односима. Међутим, величина државе не сме бити изговор за геополитичку наивност.
Балкан је простор на којем су кроз историју судари великих сила увек имали озбиљне последице. Управо зато свака држава у региону покушава да изгради минимум безбедносне аутономије.
Црна Гора, нажалост, често делује као да верује да ће је географска величина аутоматски заштитити од великих криза.
Цена пасивности
Највећи проблем није само тренутна слабост система одбране, већ дугорочна пасивност државе. Ако се безбедносни систем годинама занемарује, држава постаје зависна од спољашњих фактора.
У кризним ситуацијама таква зависност може бити озбиљан проблем.
Истовремено, пасивност шаље и политичку поруку региону. Држава која не показује интерес за сопствену безбедност тешко може очекивати да буде озбиљно схваћена у регионалним процесима.
Глобални поредак улази у период дубоке неизвесности. Ратни бубњеви који одјекују у различитим деловима света подсећају на то да безбедност никада није трајно стање, већ стални процес прилагођавања.
Док земље региона покушавају да ојачају своје капацитете и припреме се за најгоре сценарије, Црна Гора често делује као држава која те процесе посматра са стране. Без јасне стратегије, без озбиљних улагања и без политичке дебате о безбедности. А историја Балкана нас учи једну једноставну лекцију: државе које игноришу безбедност ретко дуго могу да игноришу последице.
Зато је можда крајње време да Подгорица престане да се понаша као баба која се чешља док јој село гори – и почне озбиљно да размишља о томе како да заштити сопствену кућу у свету који постаје све мање предвидив.
