Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Одлучујућу улогу у овом сукобу не играју брзи продори и маневри, већ политичка воља и способности супротстављених страна да дугорочно надокнађују губитке

Свет није ни слутио да ће руско-украјински сукоб од 24. фебруара 2022. године прерасти у исцрпљујући сукоб дугог трајања, са несагледивим последицама и неизвесним крајем. Бројне информације о дешавањима на терену доступне су у медијима, од прегледа генералног стања до појединачних догађаја на конкретном делу фронта. Самим тим, неопходна је додатна пажња, будући да је медијски простор веома засићен различитим информацијама о сукобу које могу да утичу на објективну перцепцију и анализу актуелних догађаја. Због тога ћу користити геополитику као кључ за разумевање контекста и разлога због којих се води сукоб и какве импликације сукоб има по међународне и регионалне односе.

Украјина као Рубикон

Украјина је источноевропска држава, територијално највећа у Европи, уколико изузмемо Русију. Према подацима Светске банке, Украјина је 2021. године бројала око 43,8 милиона становника, али се број значајно променио од фебруара 2022. године и сада се процењује да је испод 40 милиона становника. Украјина има значајне просторне, популационе, привредне и друге капацитете, као и геостратешки положај који представља спону између средње Европе и Русије. У саобраћајном и енергетском погледу, украјински простор је транзитна зона, веома значајна за коридоре који се пружају осом исток-запад. Такође, значајна чињеница тиче се руско-украјинске границе која је дуга око 2.293 км, што је уједно и линија фронта. Од почетка сукоба питање граница је посебна тема и тачка спорења између две стране, као и питање Доњецке, Луганске, Запорошке и Херсонске области.

Украјински полицајци током тактичке обуке — Полицијски службеници похађају тактичку војну обуку за полицијске инспекторе усред руског напада у Харковској области, Украјина, 4. јуна 2026.

Присетимо се како је Бжежински 1997. године писао да Запад треба да укаже на то да ће деценија од 2005. до 2015. године бити разуман временски оквир за почетак украјинског постепеног укључивања у западне структуре

Зашто Украјина? Осим кратког претходно наведеног профила државе, Украјина је у атлантистичкој спољнополитичкој визури представљена као геополитички стожер. Реч је о геостратешки осетљивом положају надомак глобалних актера (попут Русије) или богатих природно-рудних области (попут Блиског истока) са ког је могуће вршити контролу и даљу дестабилизацију. Самим тим, држава означена као геополитички стожер може бити одбрамбени штит за виталне интересе државе или региона, као и полазиште за офанзивно деловање. Ово је веома значајно, будући да је Збигњев Бжежински, као један од активних креатора спољне политике САД, анализирао државе у односу на њихов положај и одређивао им је улоге које су оне, хтеле то или не, прихватале. То је посебно дошло до изражаја након завршетка Хладног рата и успостављања америчке доминације у униполарном међународном поретку. Присетимо се како је Бжежински 1997. године писао да Запад треба да укаже на то да ће деценија од 2005. до 2015. године бити разуман временски оквир за почетак украјинског постепеног укључивања у западне структуре. У том временском оквиру догодио се Евромајдан 2014. године, што многи узимају као датум почетка сукоба који траје и данас.

Такође, Бжежински је писао да је Евроазија центар светске моћи и велика шаховска табла на којој САД треба да повлаче кључне потезе како би својим утицајем одржавале равнотежу моћи, не дозвољавајући другим државама, пре свега Русији и Кини, да преузму водећу улогу. Према томе, задатак САД јесте да активно учествују у међународној политици и да одржавају Евроазију у стању политичке и стратешке подељености и нестабилности. Један од кључних циљева јесте спречавање уједињења континенталних држава – осовина Париз–Берлин–Москва, односно заоштравање и прекид њихових односа. У том контексту Украјина има изразит геостратешки значај за прекид континенталног повезивања и транзитних коридора. Присетимо се да је 1. јануара 2025. године прекинута испорука руског гаса кроз Украјину. Такође, пример Северног тока 2, бројне антируске санкције и друге мере реализују се у контексту руско-украјинског сукоба и иду у прилог спречавању континенталног уједињења. Треба имати у виду да антируске санкције у значајној мери иду на штету европских држава, посебно моћним индустријским земљама попут Немачке, која без руских енергената не може да функционише у пуном капацитету. То се убрзо након почетка сукоба и показало, будући да је Немачка била приморана да смањи производне капацитете у бројним фабрикама, што је проузроковало масовна отпуштања радника, пораст цена и унутарполитичку нестабилност. САД су успеле да спрече уједињење немачке технологије и руских енергената, што је током историје била једна од улога санитарног коридора. Данас се линија расцепа између европских држава и Русије повлачи у Украјини.

Имајући у виду геополитички значај Украјине, Џорџ Фридман сматра да је она недостајућа карика у тзв. западном ланцу према Русији

Човек пролази поред стамбене зграде оштећене у руском нападу дроном — Човек пролази поред стамбене зграде која је оштећена током ноћних руских ракетних и дронских напада, Кијев, Украјина, 2. јуна 2026.

Успешност САД у спољнополитичком деловању огледа се у чињеници да оне, осим директних активности средствима тврде моћи, много више користе средства меке моћи, друге државе и њихово становништво. Циљ је да се ратом преко посредника (прокси рат) смањи потрошња сопствених капацитета, а да се уједно очува утицај у зони интереса. Имајући то у виду, јасно је да је Украјини додељена улога стожерне државе посредством које се атлантистички Запад предвођен САД сукоби са Русијом са циљем да је исцрпе и сведе на ниво регионалног актера. Мишљења сам да је Украјина од деведесетих година припремана за сукоб са Русијом, првенствено њено становништво кроз интензиван антируски наратив. САД су кроз стварање различитих медијских слика припремале терен за сукобе, што је био случај и на простору бивше Југославије.

Имајући у виду геополитички значај Украјине, Џорџ Фридман сматра да је она недостајућа карика у тзв. западном ланцу према Русији. Иако се НАТО последњих деценија ширио на исток и југоисток Европе, Фридман сматра да то није довољно, јер бивше совјетске државе чланице НАТО немају снагу да одврате руско напредовање. Штавише, те државе себе виде као недовољно спремне да би се браниле од Русије и очекују америчко чудо. Чудо би могло доћи само ако би се створио јединствен блок, блок ком тренутно недостаје Украјина. Дакле, Украјина недостаје да би се остварило то чудо. Имајући у виду да САД најављују смањење војних капацитета у Европи, са теретом одбране и покушајима стварања јединственог блока на истоку суочиће се европске државе.

Момак и девојка грле се испред зграде коју је оштетио руски дрон — Јарослав (16) и Дарина (16) грле се испред стамбене зграде која је оштећена када је оближња зграда погођена током ноћних напада, Кијев, Украјина, 2. јуна 2026.

Из руске перспективе, Украјина је најосетљивија тачка у њеном геополитичком и безбедносном окружењу и црвена линија коју је атлантистички Запад прекорачио. Уколико имамо у виду да би укључивање Украјине у НАТО значило распоређивање америчких и других офанзивних и дефанзивних система на само 500 км од Москве, јасан је значај Украјине као стожерне државе. Осим тога, приметна је појачана милитаризација источне и југоисточне Европе, као и целокупног НАТО, посебно након што су САД иницирале да све чланице повећају буџет за војску и одбрану на 5 одсто БДП до 2035. године. Занимљиво је навести да је Велика Британија пре почетка сукоба у Стратегији модернизације оружаних снага из 2021. године перципирала Русију као највећу војну и нуклеарну претњу по европску безбедност. Самим тим, предвиђено је чвршће повезивање НАТО земаља у црноморском региону (Румуније, Бугарске, Турске и Грчке), одржавање безбедности у Литванији, Летонији и Естонији, као и помоћ Украјини како би се изградила отпорност на континуиране притиске Русије. То су политике које не најављују мирну будућност, што видим као додатни притисак на мале државе које морају да се укључе у „трку у наоружавању“ како би се припремиле за промену међународног поретка.

Куда води рат

Након четири године рата на истоку Европе, можемо приметити да се ратни талас пренео и на друга кризна жаришта, која су додатно продубила постојећу глобалну поделу, условно речено, на прозападну и происточну страну. Технологије базиране на вештачкој интелигенцији измениле су лице рата, који је сада „софистицирано разоран“. Примена нове технологије у одређеној мери неутралише асиметричне предности у ратовању, што значи да државе које имају скромне и ограничене војне капацитете могу да пруже отпор и продуже сукоб са знатно моћнијим државама. Украјина је специфичан пример, будући да, са једне стране, добија огромну помоћ и подршку Запада, док, са друге стране, прилагођава различите јефтине системе, попут комерцијалних дронова, за ратна дејства. Такође, Иран је одличан пример државе која је успела да умањи асиметрију ослањајући се на сопствене снаге и тактике.

Украјински војник реагује док његови саборци испаљују ракете из система БМ-21 Град према руским трупама — Војник Оружаних снага Украјине реагује док његове колеге испаљују вишецевни ракетни систем БМ-21 Град према руским трупама, близу града Костјантинивке на првој линији фронта, Украјина, 4. јуна 2026.

Од почетка 2026. године руско-украјински рат карактерише војно, економско, демографско, технолошко и дипломатско исцрпљивање на обе стране, што нам најављује наставак конфликта и његово продубљивање. Прво, показало се да не постоји реалан политички оквир за преговоре који одговарају зараћеним странама. Друго, наставља се милитаризација Украјине и подршка коју су Кир Стармер, Емануел Макрон и Фридрих Мерц обећали Володимиру Зеленском током састанка у Лондону. Током тог састанка, истовремено су вођени разговори о миру, али и о новој војној помоћи Украјини, што показује дубоку противуречност тренутне фазе сукоба. Под плаштом разговора о миру, воде се припреме за наставак рата. Треће, посебан сегмент тиче се војних удара по дубини територије на обе стране. Украјина је током маја и почетком јуна више пута реализовала нападе по дубини на подручја око Санкт Петербурга и Москве. То је изазвало руски талас удара на мете у Украјини, што је више пута реализовано дроновима и савременим ракетним системима.

Наставак сукоба несумњиво води ка даљем исцрпљивању, не само Русије и Украјине, већ и европских држава које активно учествују у сукобу и инсистирају на антируским санкцијама. Украјина плаћа највећу цену, јер је њена територија претворена у бојно поље на којем се сукобе атлантистички Запад и Русија. Украјинска економија зависи од спољне помоћи, урушена јој је инфраструктура, има огромне демографске губитке и одлазак становништва што у перспективи смањује њене развојне капацитете. Чак и да настави да добија војну и финансијску подршку Запада, остаје питање колико дуго једна држава може да издржи рат у коме се њена улога све више своди на прву линију ширег геополитичког сукоба. Такође, и Русија се суочава са великим губицима и трошковима, али, за разлику од Украјине и европских држава, има више капацитета помоћу којих може да надомести губитке, што је тренутна предност у односу снага. Осим тога, Русија нема избора, будући да је Украјина у зони њених виталних безбедносних и геополитичких интереса.

Младић држи пса у наручју и носи га даље од пожара у згради изазваног ударом руског дрона — Мештанин са псом шета на месту руског напада дроном и ракетама, Кијев, Украјина, 2. јуна 2026.

Наставак сукоба несумњиво води ка даљем исцрпљивању, не само Русије и Украјине, већ и европских држава које активно учествују у сукобу и инсистирају на антируским санкцијама

Међутим, поставља се питање колико дуго ће европске државе моћи да пружају подршку Украјини, будући да се суочавају са унутарполитичким проблемима због великих издвајања за помоћ Украјини. За Европу овај сукоб све више постаје тест политичке и економске издржљивости. Осим тога, за разлику од САД које могу да воде стратегију дугорочног исцрпљивања са мање директних последица по сопствену територију, Европа остаје непосредно изложена безбедносним, економским и политичким потресима. То иде у прилог тези да су европске државе увлачењем у сукоб са Украјином, а потом и са Ираном, стављене у безизлазну и зависну позицију, будући да сваки потез ствара додатне трошкове и безбедносне ризике.

Напослетку, Украјина јесте геополитички стожер у атлантистичкој визури освајања Евроазије и недостајућа карика у стварању чврстог антируског блока држава, али сматрам да САД неће ризиковати да због те чињенице уђу у директан сукоб са Русијом. Извесније је да ће САД терет сукоба препустити европским државама, а да ће своје капацитете припремати за надолазећи мултиполарни поредак и активности у зонама од примарног геополитичког значаја. Трансформација међународног система је неизбежан процес, а исход руско-украјинског сукоба показаће позиције држава и односе снага на тлу Евроазије.