Европа између два фронта

Показало се последњих неколико година да „стари континент“ не живи у времену мира, већ у времену нестабилности са изразитим последицама које су сада осетне и тек ће бити

       Европа се нашла између два фронта и води туђе ратове на сопствену штету? Констатација која захтева образложење зашто је до тога дошло. Први фронт званично је активиран 24. фебруара 2022. године на истоку Европе, између две словенске државе, Русије и Украјине. Тај догађај поделио је свет на две целине, попут хладноратовске биполарне поделе и отворио је једну нову етапу сукоба између атлантистичког Запада и евроазијског Истока. Већина европских држава, вођене атлантистичким спољнополитичким концептом, подржале су украјински режим финансијски, техничко-технолошки, војно, дипломатски и логистички, сврставајући се на једну од две зараћене стране. Други фронт је ескалирао 28. фебруара 2026. године на Блиском истоку између Израела и Сједињених Америчких Држава, са једне, и Ирана, са друге стране, чиме је још једна регионална криза добила шири, готово планетарни безбедносни значај. Линије расцепа на глобалном нивоу су сличне, продубљен је јаз између Запада и Истока, негативни ефекти кризе добили су планетарну димензију, а већина европских држава је још једном ускладила спољну политику са атлантистичким концептом. Уколико имамо у виду речи Карла фон Клаузевица да је рат „наставак политике другим средствима“ и да је циљ рата војна победа и наметање политичке воље противнику, оправдано је питање „шта то ради Европа?“. Када кажем Европа, мислим на оне државе које беспоговорно усклађују своју спољну политику са атлантистичким концептом на челу са САД.

        Првенствено, Европа се није нашла између два фронта само у географском, већ и у политичком, стратешком и цивилизацијском смислу. Семјуел Хантингтон је писао о „Сукобу цивилизација“, наводећи да су цивилизацијске границе простор са изразитим конфликтним потенцијалом, што се показало на Балкану током деведесетих година. Данас је та цивилизацијска подела евидентна у западноевропским државама које се суочавају са различитим цивилизацијама, не само изван граница, већ и унутар сопствених територија. Мигрантска криза која је кулминирала 2015. године променила је цивилизацијску карту европског континента, а уколико имамо у виду речи Џозефа Наја да САД стоје иза те кризе, јасно ми је да Европа не обликује и не усмерава токове криза, већ им се прилагођава.

Европа се није нашла између два фронта само у географском, већ и у политичком, стратешком и цивилизацијском смислу

Исто тако, Европа не утиче ни на то да ли ће сносити трошкове актуелних сукоба или не. Према томе, иако Европа настоји да очува представу о себи као аутономном политичком простору, као заједници народа, држава и вредности, реалполитичка дешавања показују да Европа све више делује као објекат у геополитичким превирањима на почетку 21. века. Такав статус можемо разумети уколико се осврнемо на америчку помоћ Европи након Другог светског рата. План обнове Европе илити Маршалов план од 1947. године подразумевао је улагање новчаних средстава у износу од око 13 милијарди тадашњих долара за обнову западне Европе, укључујући и Немачку, како би се створио уједињени западни блок према Совјетском Савезу. Иза финансијске помоћи и американизације западноевропских држава крили су се јасни геополитички циљеви САД, који су се реализовали кроз ширење НАТО према истоку и усмеравање чланица савеза према атлантистичким циљевима.

ФОТО: REUTERS/Serhii Korovainyi

СЛАБЉЕЊЕ ЕВРОПЕ

       Европске државе су у украјинском сукобу наступиле као политички блок који је, у највећој мери, ускладио сопствену спољну и безбедносну политику са атлантистичком визијом сукоба. Гласови политичара и грађана који су се противили мешању у руско-украјински сукоб су маргинализовани. Тако је у јавном дискурсу створена слика о јединственој спољној политици већине европских држава, без простора за самостално промишљање о ризицима и последицама. Подршка Украјини представљена је као морална, цивилизацијска и стратешка нужност, али се временом показало да Европа у том рату губи економску стабилност, енергетску сигурност и унутар-политичку кохезију. Отварање фронта на Блиском истоку додатно је истакло тај проблем. Позив је поново упућен Европи да покаже лојалност савезништву и да усклади спољну политику са атлантистичким концептом. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је истакао да рат са Ираном слаби Европу. Упркос томе, европски лидери ни након два месеца сукоба не одступају од политике санкција и притисака према Техерану. Са тим у вези, поставља се питање да ли руководство европских држава може да дефинише границе где престаје савезничка солидарност, а почиње жртвовање сопствених интереса?

       Украјински фронт је показао да Европа више нема луксуз да ратове на свом континтету посматра као ограничене конфликте. Политика санкција, прекид енергетских токова, раст цена, слабљење индустријске конкурентности, већи проценат издвајања из буџета за одбрану и продубљивање социјалног незадовољства, неминовно воде ка дубљој и свеобухватној кризи. Такве околности тестирају издржљивост европског модела и показују да су многе мере донете у последњих неколико година ишле на штету европских грађана. Последња одлука у низу да се одобри кредит ЕУ од око 90 милијарди евра Украјини и да се уведу нове санкције Русији наступила је након што је Мађарска повукла вето. Победа лидера странке Тиса Петера Мађара показује један нови политички курс којим ће ићи та држава, а једна од првих одлука води ка продубљивању јаза између ЕУ и Русије. То је оно што желе САД, конфронтацију Европе са Русијом и спречавање уједињења руских енергената и немачке технологије. Родоначелник немачке геополитичке школе Карл Хаусхофер одговор на претње атлантистичког запада видео је у стварању континенталног савеза између Берлина и Москве. Француски интелектуалац Анри де Гросувр ослобођење Европе од америчког утицаја видео је у стварању осовине Париз-Берлин-Москва, што нам потврђује у којој мери је конфронтација са Русијом повољна за САД, а неповољна по европске државе и грађане.

Европске државе су у украјинском сукобу наступиле као политички блок који је, у највећој мери, ускладио сопствену спољну и безбедносну политику са атлантистичком визијом сукоба

       Блискоисточни фронт је веома опасан по Европу будући да утиче на дипломатске, војне, енергетске и трговинске аспекте, а последично и на безбедност европског друштва у случају одмазде која би могла да се оствари кроз терористичке акте. Криза на Блиском истоку увек је имала шире домете, због чега неретко наводим да је то регионални сукоб са глобалним последицама. Ефекти кризе очигледни су када погледамо цене енергената, нестабилност морских рута, миграционе таласе и политичку радикализацију, која није непозната европским државама. Дакле, иако блискоисточни фронт није на тлу Европе као украјински фронт, последице и изазови веома брзо постају унутрашње европско питање. Због тога се европске државе данас не налазe само пред изазовима спољнополитичког позиционирања, већ и пред тестом сопствене унутрашње одрживости. Свако продубљивање кризе на Блиском истоку неминовно јача притисак на европске владе и то на више нивоа: од трошкова енергије и транспорта, преко трговинских поремећаја, до питања безбедности, миграција и друштвене нестабилности. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је истакла да је од почетка блискоисточне кризе потрошено више од 22 милијарде евра на увоз енергената без повећања енергетске сигурности. Сетимо се само вртоглавог раста цена нафте, ограничавања куповине горива, протеста и несташица у Ирској, смањење глобалне производње нафте и гаса у Француској и слично. И ту није крај, продубљивање кризе се очекује након што је Русија најавила да ће 1. маја зауставити испоруку казахстанске нафте Немачкој.

ФОТО: REUTERS/Stringer

НЕГАТИВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ СУКОБА

       Имајући наведено у виду, постаје јасно да позиција Европе између два фронта води ка исцрпљивању. Не видим начин на који би Европа могла да амортизује једну кризу док се друга не оконча, јер се сада кризе укрштају, а САД захтевају европско ангажовање. Председник Доналд Трамп је више пута нагласио да је незадовољан ангажовањем европских чланица НАТО у рату са Ираном, због чега је користио претећу реторику. Штавише, Пентагон је разматрао суспензију Шпаније из НАТО савеза због неусаглашавања са операцијом на Блиском истоку. Управо у томе лежи опасност два фронта: не само у обиму спољног притиска, већ и у унутрашњој ерозији политичке, економске и социјалне стабилности Европе. Осим материјалне цене актуелног европског позиционирања, постоји и она дубља, политичка и цивилизацијска. Европа је дуго неговала слику о себи као простору мира, слобода, демократије, људских права и уређених институција. Данас се показује да је та визија, иако привлачна, била заснована на одређеној илузији или, како би Томас Мор рекао, утопији.

       Европа, уместо да буде арбитар и фактор стабилизације, она све чешће постаје позадина ширих глобалних конфронтација и простор на ком се рефлектују негативне последице тих сукоба. Са тим у вези, важно је уочити да се под утицајем таквих процеса мења и унутрашња политичка мапа Европе. Друштва постају незадовољнија, политичка поларизација је све израженија, а поверење у владајуће елите све слабије. Како расту трошкови живота и осећај неизвесности, тако јачају политичке снаге које доводе у питање доминантан атлантистички курс, политику санкција, приступ миграцијама и саму логику европских интеграција. Због тога јача десница и наратив о националним интересима на првом месту. Можемо приметити да десница у Европи покушава да направи одређену дистанцу према председнику Трампу. Такво расположење евидентно је у Француској, Италији и Немачкој. Француска политичарка Марин Ле Пен је поручила да се мора држати дистанца према председнику Трампу. Сличан став има и италијанска премијерка Ђорђа Мелони, која је стала на страну папе Лава након Трампових напада. И гласови појединих чланова странке Алтернатива за Немачку (АфД) указују на могуће негативне политичке последице одржавања веза са председником Трампом, повлачећи паралеле са судбином Виктора Орбана. У томе видим везу између спољних фронтова који стварају унутрашње фронтове и неслагања, што повећава шансе да би могло да дође до урушавања унутар-политичке кохезије под теретом непрекидних криза.

Блискоисточни фронт је веома опасан по Европу будући да утиче на дипломатске, војне, енергетске и трговинске аспекте, а последично и на безбедност европског друштва у случају одмазде која би могла да се оствари кроз терористичке акте

ФОТО: REUTERS/Shir Torem

       Зато питање „шта то ради Европа?“ није реторичка досетка, већ суштинска политичка дилема. Да ли Европа још увек има снаге да мисли о сопственим интересима? Рекао бих да је Европа у фази историјске инерције у којој се доносе одлуке не зато што су добре, већ зато што другачији избор није политички замислив. Сматрам да би европске државе морале да се припреме за наступајући мултиполарни поредак и да у том контексту осмисле стратегију спољнополитичког позиционирања и заштите сопствених интереса. Свет се налази у процесу стварања мултиполарног поретка и државе које желе да се позиционирају као активни субјекти у међународним односима неизоставно морају да припремају и унапређују своје политичке, економске, привредне, техничко-технолошке, образовне, научне и друге капацитете.

       Напослетку, показало се последњих неколико година да Европа не живи у времену мира, већ у времену нестабилности са изразитим последицама које су сада осетне и тек ће бити. Ратови које Европа није започела и фронтови које није отворила све више одређују цену њене будућности. Управо зато питање није само колико дуго Европа може издржати два фронта, већ шта ће од ње остати ако и даље буде пристајала да у туђим сукобима игра споредну, а прескупо плаћену улогу.