Западни медији и украјинска страна противничке акције виде као „терористичке и сепаратистичке“, Путин је „лице зла“. Истовремено, руска страна покушава да одговори, али јој се медији забрањују
Безбедносна архитектура у глобалном друштву никада није била тако крхка и непредвидива, јер бројни ратови свакодневно мењају изглед планете. Жариште у Украјини након инвазије Русије 24. фебруара 2022. постало је још врелије, сложеније и турбулентније. Рат којем су многи предвиђали кратко трајање продужио се у недоглед, исцрпљујући све стране на финансијском, енергетском, психолошком, војном и политичком плану, при чему је неизбежно истаћи проактивну улогу САД и атлантистичке Европе. Оружани видови међународних сукоба са дигитализацијом се трансформишу и модернизују на свим нивоима, од технологије и организације, преко стратегије, обуке и тактике до доктрине и логистике. Уочава се и нова улога медија у пропагандном рату, који се из реалних све више измешта у сајбер просторе. Један од парадокса дигиталног доба видљив је у дихотомији слика намењених јавном мењу: највеће глобалне плафторме, друштвене мреже и мејнстрим медији шире наративне обрасце којим демонизују противничку страну, док с друге стране, националне публике издвајају у посебне нише у којима правдавају своје интервенције и учешће у сукобу. Мека моћ о којој је говорио амерички социолог Џозеф Нај, није у агресивном, челичном ударању противника, већ у привлачном идеолошко-политичком загрљају који неосетно мења ставове друге стране.
Дигитална револуција је омогућила трансфер садржаја – уместо скупих контролисаних телевизијских минута поруке су се преселиле на друштвене мреже, постајући много сублималније, агресивније и краће. Значајна предност огледа се и у прецизном филтрирању већ одабраних циљних група, чиме је ефективност убеђивања публике значајно порасла. Са образложењем „заштите основних права и слобода“ Европска унија је још 2022. једногласно одлучила да онемогући ширење руског утицаја, маневришући нормативним оквирима и дерегулацијом националних медијских политика. Кампања демонизовања руске стране кренула је. манипулацијама о неизбежном распаду њене економије, при чему се Москва етикетира као „нови Берлин“, а сваки покушај промоције дијалога „разговором са фашистима“. Тек када је Међународни монетарни фонд 2023. саопштио да је стопа раста Русије од 0,3% већа од оне у Немачкој (0,1%) или Уједињеном Краљевству (-0,6%) хушкачки тон се повукао, али су на сцену стигли нови наративи са величањем сваког противника Кремља. То значи да се у атлантистичкој Европи формирало тврдо језгро са циљем подршке Украјини, али не увек подржано од свих политичких лидера. На пример, када је Бруно Ле Мер, француски министар економије запретио: „Довешћемо руску економију на руб колапса“, на захтев француског председника изјава је нестала из медија. Терминологија жигосања уграђује се у све пропагандне наративе, који се у пракси оснажују међународним санкцијама које и поред 16 пакета нису сломиле руску економију. Тако западни медији и украјинска страна противничке акције воде као „терористичке и сепаратистичке“, Путин је „лице зла“, „ћелав и подбуо“, а читав народ агресорски. Истовремено, руска страна покушава да одговори, али јој се медији забрањују (Раша Тудеј и Спутњик), док се у западне мајнстрим медије не позива. Монопол англосаксонских медија је потпун, Друштвене мреже су говор мржње само распириле, стварајући полигоне истомишљеника емоционално одлучних да подржавају своју страну у сукобу. „Херој“ се супротставља „параноику“ је сиже украјинске пропаганде, којом се циља на широку међународну подршку, укључујући и војна савезништва.
Мека моћ о којој је говорио амерички социолог Џозеф Нај, није у агресивном, челичном ударању противника, већ у привлачном идеолошко-политичком загрљају који неосетно мења ставове друге стране.
Интегрисано новинарство и хушкање јавности
Да се нешто озбиљно мења у европском приступу руско-украјинског сукоба могло се видети још током посете председника Володимира Зеленског Лондону 8. јануара 2023. Током конференције за медије коју је организовао премијер Риши Сунак . дописница Би-Би-Сија за Украјину упала је у разговор високих званичника: „Добро дошли, господине председниче. Толико бих желела да Вас загрлим, али није ми допуштено“. Украјински председник истог тренутка силази са бине и грли новинарку „независног“ јавног сервиса, праћем аплаузима присутних. Следи њено „неутрално“ питање британском премијеру: „Знате да украјински војници свакодневно умиру. Зар не мислите да се одлука о ловачким авионима отегла?“ Дистанца са изворима информација као да је укинута, али то нико не саопштава јавно. Нестаје линија између новинара и ПР-а, губи се и привид неутралности, па медији подстичу мобилизацију јавности. Да то није случајност потврђује Изабел Ласер, дописница Фигароа описујући украјинског лидера: „Заправо, симпатичан је, прилично кул, често забаван и не гледа на време“. У јутарње програме француских, немачких или британских канала доводе се гости који промовишу војну помоћ Кијеву, у фалшираним полемикама учествују углавном гости атлантистичке оријентације, са преовлађујуће оштром реториком према Москви. Језгро свих наратива је у тврдњи како је Русија колонијална сила са освајачким претензијама ка Европи, за разлику од Украјине која се бори за ослобођење из чврстог загрљаја некадашње царске империје. Механизмима тотализујућег догађања медијска индустрија производи униформну слику која се са комуникатиног простора ланчано преноси на читаво друштво. Од Париза до Софије, Лондона до Мадрида вијоре се заставе Украјине, на концертима и друштвеним скуповима обавезно се поздравља храбри народ ове државе, док Зеленски подсећа на магнет који привлачи медијску пажњу свуда где се појави. Свака држава која заговара мир као решење оптужује се као продужена рука руске пропаганде, па се интереси Украјине временом поистовећују са интересима чланица Европске уније. Агитациона политика као да се води из једног центра, из којег се шире претње о освајачким плановима Путина, без прилике да се чују ставови који можда мисле другачије: индијски, кинески, латино-амерички, афрички и сл. Ратни хушкачи за сада успешно минирају“ сваки напредак којим би се кроз склапање мира спречиле даље жртве и разарања, чак и када се чини да је то само питање тренутка.
Утицајни медији постају актери у мобилисању европских држава да се и војно укључе у рат који предуго траје. Зато се Зеленски глорификује, претварајући се у звезду без које је немогуће одржати важнији филмски фестивал или почети финале америчког фудбала. Њему се све верује, па када у јавност процуре подаци о високој корупцији у врху украјинског Генералштаба он прекида сваку расправу, ставом да је то „руска пропаганда“. Једнодимензионалност у осуђивању руске стране нема граница. Када новинарка Рут Елкриев тенденциозно пита бившег министра Ведрина о „две руске ракете које су вероватно пале на Пољску“ искусни политичар јој одговара да информацију не може да потврди док је не провери. Показало се да је вест стигла из украјинских извора и да је лажна, али то медијима више није интересантно.
Пропаганда у ратним ситуацијама често мења чињенице (потврђују се само када одговарају,), некада их прећуткује, а не ретко и фалсификује. Нова друштвена ситуација настала укључивањем вештачке интелигенције и друштвених мрежа подразумева да се појмови пропаганда и манипулација читају у проширеним значењима, у којима трагање за стварношћу лако скреће на странпутице које у завијеним формама нуде лаж. У временима ратних комешања губе се тврде границе политике, економије, дипломатије и цивилног сектора, стапајући се у хук једноумља који гуши све који не деле исто мишљење. Ретки интелектуалци и још ређи медији покушавају да упозоре на последице које персуазивна еуфорија оставља након завршених сукоба, али их у буци глас руље утишава до непрепознавања. Тако атлантистичка Европа погнуте главе посматра како је клијентелистички интегрисани медији уводе у рат са Русијом, стварајући атмосферу песимизма у којем нема другог избора?
