Примирје без мира

Преговори између зараћених страна у Пакистану 11. априла вођени су између америчке и иранске делегације, али коначан исход сукоба није на видику

        У савременим међународним односима често се полази од претпоставке да спољнополитички и војни притисци нужно слабе непослушне режиме и стварају предуслове за њихов слом. Комбинацијом политичких и економских санкција, медијске пропаганде и војне интервенције, Сједињене Америчке Државе су слабиле и смењивале бројне режиме у постхладноратовском периоду. Последице таквог комбинованог приступа огледају се у разореној инфраструктури, губицима у људству, економској кризи, међународној изолацији и политичкој дестабилизацији, што подрива способности државе и владајућег режима да управљају кризом и умањују негативне ефекте. Потом се ослабљеним и разореним државама нуде преговори, који су усклађени са интересима победничке стране, што најчешће задире дубоко у националне интересе и крши суверенитет поражене стране. Преговори између САД и Ирана осликавају наведено. Прво, двонедељно примирје је од првог дана било без мира, праћено израелским нападима на Либан. Друго, вишечасовни преговори у Пакистану завршени су неуспешно, јер Техеран није одступио од националних интереса, пре свега од контроле Ормуског мореуза и обогаћивања уранијума. Након тога је уследила фаза Трампове поморске блокаде Ормуског мореуза са циљем да прекине ирански извоз нафте (око два милиона барела дневно) и тиме примора Техеран на нову рунду преговора, преговора усклађених са интересима САД и Израела. Блокада подразумева контролу ширег простора Оманског залива и Арапског мора са циљем да се целокупан поморски саобраћај повезан са Ираном надзире и блокира. Тиме је отворен још један регионални фронт чије последице ће осетити цео свет.

ФОТО: REUTERS/Florion Goga

        Међутим, све наведено не води аутоматски ка промени режима и политичких ставова о кључним националним питањима, већ усложњава процесе који, најпре, воде ка учвршћивању власти, хомогенизацији становништва око националних интереса и заједничком ставу против непријатеља. То јесте природни одговор људи када се нађу пред егзистенцијалном претњом. Наведено је посебно изражено у Ирану, због чега је полазна дилема о рушењу или јачању режима оправдана. Да би дилема била јаснија, неопходно је истаћи да статус иранског режима не одређују само процене војних и економских губитака, већ способност власти да управља институцијама, контролише безбедносни апарат и одржава друштвену стабилност у условима кризе. Тек у тренутку када ирански режим изгуби полуге моћи унутар државе и суочи се са непослушношћу безбедносног апарата, може се говорити о урушавању режима до потпуног краха.

„ДОГОВОР“

        Иран је означен као водећа држава антиамеричке осовине на Блиском истоку, због чега се деценијама у континуитету суочава са антииранским обавештајним операцијама, дестабилизацијом режима кроз подршку опозиционим групама, превентивним војним ударима, економским санкцијама и међународном изолацијом. Иранско становништво и владајуће структуре дуже живе и опстају у ванредним политичким, економским и војним околностима, него што памте периоде без дестабилизације и нереда, што је битна чињеница када анализирамо актуелне догађаје и поједине прогнозе које указују на слабљење режима услед америчко-израелских напада. Према већ испробаном методу, пре почетка напада на Иран 28. фебруара, САД и Израел су креирали медијске слике о опасном и суровом режиму у Техерану и пружали су подршку антивладиним протестима, који су недвосмислено позивали на смену режима. Тиме је припреман терен за директно војно ангажовање са циљем рушења власти у Ирану, али до тога није дошло упркос чињеници да је убијен ајатолах Али Хамнеи и бројни високи државни и војни функционери.

ФОТО: Jacquelyn Martin Pool/Pool via REUTERS

Тек у тренутку када ирански режим изгуби полуге моћи унутар државе и суочи се са непослушношћу безбедносног апарата, може се говорити о урушавању режима до потпуног краха

        Тиме је покренута спирала насиља која несмањеном жестином траје до проглашења двонедељног примирја између САД и Ирана од 8. априла, примирја без мира. Евидентно је да Израел не намерава да поштује примирје, будући да су наставили са војним ударима по циљевима у Либану, што је неприхватљиво за Техеран. Убрзо након тога, 11. априла вођени су преговори између америчке и иранске делегације у Пакистану, али безуспешно, како због неслагања у вези са кључним тачкама, тако и због чињенице да Израел није обуставио нападе на Либан од проглашења „примирја“. То се уклапа у моју раније изнету тезу да је „договор“ из израелске перспективе заправо капитулација Ирана. Са друге стране, из америчке перспективе излазак из блискоисточног геополитичког хаоса је неопходан како би се избегла империјална пренапрегнутост и исцрпљеност. Двонедељно примирје које је амерички председник Доналд Трамп представио као победу САД и велики дан за светски мир, требало би да буде позитивно конотирана излазна стратегија из сукоба. Иако је јасно да не можемо говорити о победи, то је једини начин да се повлачење из сукоба прогласи успехом, што је тако представљено америчкој и светској јавности, како би се умањили негативни политички ефекти по рејтинг и ауторитет председника Трампа.

Енергетска нестабилност држава савезница, посебно држава у Европи, иде у прилог САД, како због енергетске зависности, тако и због потребе да купују америчке енергенте по знатно вишим ценама

        Такође, Иран сматра да је постигнут значајан успех успостављањем двонедељног примирја, јер су САД наводно прихватиле ирански Програм од десет тачака као оквир за преговоре. Веома је тешко пронаћи јединствену верзију Програма, али основни елементи о којима се највише пише су следећи:

1) поновно отварање Ормуског мореуза уз координацију са оружаним снагама Ирана;

2) прекид напада на Иран и чланице Осовине отпора;

3) повлачење америчких снага са Блиског истока;

4) успостављање протокола о безбедном транзиту кроз Ормуски мореуз;

5) исплата одштете Ирану;

6) укидање примарних и секундарних санкција, као и спорних мера повезаних са Међународном агенцијом за атомску енергију и Саветом безбедности;

7) ослобађање замрзнуте иранске имовине;

8) прихватање права Ирана на обогаћивање уранијума;

9) увођење транзитне таксе од два милиона долара по броду за пролаз кроз Ормуски мореуз – приход би био намењен за обнову;

10) признавање иранских регионалних безбедносних интереса.

ФОТО: Office of the Iranian Parliament Speaker/WANA (West Asia News Agency)/Handout via REUTERS

ПОЛИТИЧКА ИЗДРЖЉИВОСТ

        Наведене елементе не треба прихватити као коначан и верификован текст споразума, будући да јавност нема увид у званичне документе и ток преговора између зараћених страна. Међутим, оквирни Програм нам приказује да преговарачка позиција Ирана ни у ком случају није потлачена. Техеран наступа из позиције актера који настоји да сачува стратешки маневарски простор и институционализује сопствене економске, политичке и безбедносне интересе. Ирански режим и даље располаже политичком издржљивошћу и способношћу адаптације на различите сценарије и околности. То су показали и преговори у Пакистану од 11. априла, где је иранска страна одбила амерички услов који се тиче престанка обогаћивања уранијума и контроле Ормуског мореуза. Режим у Техерану, иако свестан да су наведене ставке црвена линија за САД, није се повукао пред притисцима већ је истакао своје стратешке циљеве без обзира на исход. Након што је председник Трамп упутио претње Ирану због блокаде Ормуског мореуза, појавила су се упозорења да би САД могле да изгубе контролу над мореузом Баб ел-Мандеб, уколико започну акције и блокирају иранске луке. Мореуз Баб ел-Мандеб може бити мета нових превирања, што су Хути из Јемена више пута наглашавали. Сматрам да је Иран одлучно ушао у сукоб и да неће дозволити да се преговори воде на штету њихових стратешких интереса. Током досадашњег сукоба чули смо низ фаталистичких претњи председника Трампа о „крају Ирана“, али реални домети на терену показују, оно чега је и Техеран свестан, да их америчко-израелска коалиција може разорити једино атомским оружјем, а до тога неће доћи. Дакле, снажан Иран не одговара Израелу, због тога Тел Авив неће дозволити да дође до успостављања мира, већ ће на све могуће начине покушавати да изазове Техеран да узврати војним нападима, са циљем да оправда наставак ратних дејстава и задржи америчке снаге у региону. У томе ће и успети, јер су САД веома посвећене очувању израелске безбедности и мале су шансе да ће напустити свог кључног савезника.

Мореуз Баб ел-Мандеб може бити мета нових превирања, што су Хути из Јемена више пута наглашавали

        Израелски утицај на америчку администрацију је чињеница, будући да је председник Трамп променио став о (не)нападању на Либан, након што је израелски премијер Нетанјаху рекао да је Либан изузет из двонедељног примирја. Заправо, Израел циљано остаје изван оквира споразума како би могао да делује једнострано у тренутку када се преговори приближе исходима који су из израелске перспективе неповољни. Превентивни напади на Иран од 28. фебруара отпочели су у периоду када су вођени преговори о иранском нуклеарном оружју, напади на Либан отпочели су у тренутку када је договорено двонедељно примирје, што ми потврђује да постоји стални ризик да ће Израел урушавати преговоре када год то није у складу са њиховим интересима. Дакле, преговори на Блиском истоку не воде ка успостављању договора, што се овог пута показало већ првог дана од проглашења двонедељног примирја. Разлог је јасан, Израел не намерава да усклади своје поступање са директивама САД, а Вашингтон нема могућност да ограничи израелске акције. Према томе, Израел настоји да одржи перманентну нестабилност у односима са Ираном, али и да веже САД за регион, јер им је америчка подршка неопходна. Зато израелској страни одговара једино оно примирје које не ограничава могућност једностраних акција уколико су јој угрожени интереси. То се посебно тиче договора који признају иранску улогу у регионалном безбедносном поретку и отварају простор Техерану за опоравак и консолидацију.

ФОТО: REUTERS/Amir Cohen

        Чему онда служе преговори? У модерној политичкој историји САД су користиле комбинацију политичких и економских притисака, војних интервенција и преговора, односно сетове различитих приступа, како би имале маневарски простор и флексибилност у реалном времену. Основни разлог за такав приступ је новац, јер када рат постане веома скуп, онда се користе друга средства у маневарском простору како би се, као и у актуелном случају, понудили преговори без циља да дође до крајњег решења и деескалације. На тај начин САД контролишу процесе у кризним регионима широм света и не дозвољавају да дође до успостављања регионалне равнотеже и стабилности. Осим тога, процес преговора може бити фаза привремене деескалације са циљем да се обнове војни капацитети, стабилизује политичка ситуација и консолидују снаге за наставак сукоба. Приметно је да САД деценијама уназад директним војним интервенцијама или индиректним „прокси“ ратовима дестабилизују Блиски исток, изазивајући регионалне потресе који у ширем погледу негативно утичу на европске и азијске економије. Свака криза у Персијском заливу, посебно у Ормуском мореузу, показује у којој мери блокада транзитних рута или пак увођење транзитних такси може повећати трошкове и енергетску нестабилност у Европи и Азији. Председник Трамп, свестан те чињенице, поручио је земљама које имају проблем са енергентима да могу да их купе од САД или да оду до мореуза и набаве их за себе. То значи да енергетска нестабилност држава савезница, посебно држава у Европи, иде у прилог САД, како због енергетске зависности, тако и због потребе да купују америчке енергенте по знатно вишим ценама.

Израелској страни одговара једино оно примирје које не ограничава могућност једностраних акција уколико су јој угрожени интереси

ОКУПЉАЊЕ ОКО ЗАСТАВЕ

        Посматрајући почетну дилему о статусу иранског режима, евидентно је да спољнополитички притисак и разорна ратна дејства нису довела до унутарполитичког слома, што је један део светске јавности прижељкивао. Напротив, ратно стање и егзистенцијална претња са којом се суочава иранско становништво довело је до друштвене хомогенизације и додатне подршке одбрани националног суверенитета. Иако унутрашње поделе и социјално-економски проблеми постоје, америчко-израелска интервенција није створила услове за слом власти. Заправо, спољни напад произвео је ефекат „окупљања око заставе“, стање када и део становништва који није наклоњен властима одлаже унутрашње сукобе и приоритет даје одбрани државе од непријатеља. Због тога сматрам да се режим у Техерану привремено консолидовао и оснажио своју позицију, а да је морал већине становништва на високом нивоу у погледу борбе против непријатеља.   

ФОТО: REUTERS/Mohamed Azakir

        Напослетку, свет заиста сведочи примирју без мира. Блиски исток је геополитичко жариште са високим конфликтним потенцијалом и бројним унутрашњим противуречностима, због чега сматрам да неће, бар не у догледној будућности, имати свој мир. То нескривено поручује израелски премијер Нетанјаху када каже да нема мира за Либан, а заправо поруку шаље и другим блискоисточним државама које су означене као непријатељи. С обзиром на чињеницу да је Иран највећа претња остварењу израелских, а потом и америчких интереса на Блиском истоку, до стварног примирја неће доћи. Осим ако не дође до рушења иранског режима и успостављања новог према мерилима Тел Авива и Вашингтона. У тренутној констелацији снага то није реалан сценарио, јер као што видимо, преговори су на дневном реду, али коначан исход сукоба није на видику.