Због најаве да Пентагон смањује део снага које би у кризним ситуацијама биле намењене одбрани у оквиру НАТО планова, поставља се питање да ли САД заиста одлазе и коме ће препустити Стари континент
Сједињене Америчке Државе ставиле су Европу под свој штит, најпре западни део након Другог светског рата, а потом и остатак Европе до руских граница након рушења Берлинског зида и тријумфа у Хладном рату. Оба процеса су значајна, будући да су САД искористиле позицију суперсиле са циљем да вежу европске државе за себе, политички, безбедносно и економски, како би их у даљим корацима користиле за реализацију геополитичких циљева на тлу Европе, посебно у смеру ка Русији. О томе сведочи и процес проширења НАТО алијансе од деведесетих година до данас, када су државе источне и југоисточне Европе постале њен део, чињенићи тако, према речима Ерве Живена, „Западни зид“.
Ко брине о европској безбедности?
Улога коју су европске државе преузеле на себе самим уласком у НАТО ставила их је у зависну позицију која изискује усклађивање спољне и безбедносне политике са наддржавним савезом, а у реалности са САД. Самим тим, њихова безбедност зависи од улоге најмоћније државе у НАТО, што је у актуелним околностима посебна тема о којој се све више расправља у јавности. Најаве америчке администрације и председника Доналда Трампа да ће САД смањити војне капацитете у Европи, као и да ће тежиште одбране препустити европским државама, изазвало је забринутост и покренуло је лавину питања о томе „да ли Америка заиста одлази и коме ће препустити Европу?“.
Од почетка руско-украјинског сукоба у фебруару 2022. године можемо да приметимо изражену поделу света на два дела, што је евидентно и након више од четири године. Глобална подела продубила је ривалство између, условно речено, руског и украјинског блока, што се одразило на политику, безбедност, економију, привреду, енергетику, саобраћај, дипломатију и медијске слике о „више истина“. Идеја атлантистичког Запада била је да се санкцијама и притисцима исцрпи Русија већ у првим месецима од почетка сукоба, али се показало да су те акције заправо исцрпеле европске државе, које су се суочиле са унутар-политичким проблемима. Затим, израелско-палестински и израелско/америчко-ирански сукоби додатно су ставили на тест америчку глобалну улогу, а самим тим и улогу њених савезника. Све већи притисак на Европу демаскирао је слабости европског безбедносног система и потврдио је моју тезу да је већина европских држава препустило да о њиховој безбедности и националним интересима брине неко други, за кога то ипак није приоритет.
ФОТО: via REUTERSПод америчком заштитом
Амерички штит представљен је као непробојна заштита која се налази над Европом са циљем да је заштити од Русије као највећег непријатеља Атлантиста. Од краја Другог светског рата до данас, тај штит почива на три стуба и представља фактор одвраћања, што се у домену тврде моћи и потенцијалног директног сукоба показало као ефикасно.
Од почетка руско-украјинског сукоба у фебруару 2022. године можемо да приметимо изражену поделу света на два дела, што је евидентно и након више од четири године
Дакле, није дошло до директног сукоба Русије и САД, односно НАТО, иако је евидентан њихов сукоб преко Украјине. Због тога је важно да разумемо која су то три стуба америчког кишобрана. Први стуб базиран је на америчкој нуклеарној моћи, што је кључни фактор одвраћања од хладноратовске поделе до данас. Други стуб тиче се конвенционалне снаге, попут војног наоружања, авијације, морнарице, војних база и логистике, командних система, сателита и обавештајних структура. Све од наведеног деценијама је распоређено на тлу Европе, али и шире у приобалној зони Евроазије, од Блиског до Далеког истока. Трећи стуб одвраћања је уверење да ће једна од страна, у овом случају САД реаговати и користити сва расположива средства да заштите Европу. То питање је оправдано и веома важно, како за Русију, тако и за европске државе које очекују помоћ, али да ли и колико верују да ће је заиста добити!? Овај фактор одвраћања веома добро можемо објаснити на примеру Северне Кореје око које, чини ми се, свет има највећи степен уверења да ће употребити оружје које има.
Руководство Руске Федерације свесно је америчких борбених потенцијала и разорне моћи њихове војне технике која је распоређена у државама чланицама НАТО, надомак руске границе. Поменућу само америчко присуство у Реџикову, Кампу Кошћушко и Повидзу у Пољској, затим у ваздухопловној бази Михаел Когалничану и Девеселу у Румунији, у војним објектима у Бугарској, као што су полигон Ново Село и база Безмер и тако даље. Такође, милитаризација балтичких земаља евидентна је последњих неколико година, што је неретко праћено антируским наративом. Украјина је виђена као последња карика у офанзивно-дефанзивном блоку према Русији, због чега је ескалација била неизбежна. Москва је више пута наглашавала да државе у окружењу нису њени непријатељи и да нема намеру да чини било каква агресивна дејства према њима, све док не постану оно што су постале, ударна песница НАТО-а за наступање према Русији. Европски лидери свесни су тога, што додатно истиче значај питања „шта ћемо ако Америка оде?“.
Да ли Америка заиста одлази?
Уколико пратимо последње изјаве америчких званичника, можемо приметити промену реторике по питању Европе. Најављено је да Пентагон смањује део снага које би у кризним ситуацијама биле намењене одбрани Европе у оквиру НАТО планова. Реч је, између осталог, о ваздухопловним и морнаричким снагама, при чему се као један од главних разлога наводи потреба да се ресурси преусмере ка одвраћању Кине у Пацифику. Овај потез се уклапа у ширу промену америчке стратегије. У Националној одбрамбеној стратегији САД из 2026. године јасно се наводи да су НАТО савезници „снажно позиционирани” да преузму примарну одговорност за конвенционалну одбрану Европе, уз „критичну, али ограниченију” америчку подршку. Мишљења сам да је то јасна порука да Америка остаје у Европи, али да више не жели да буде једини и главни носилац европске безбедности. Истовремено, Вашингтон ће наставити да пројектује свој утицај на тлу Европе другим средствима и неће дозволити да се државе чланице НАТО осамостале.
ФОТО: via REUTERSВише је разлога због којих је дошло до ове промене. Дакле, није само реч о империјалној исцрпљености, већ морамо указати и глобалне промене које су наглашене у разговорима председника Си Ђинпинга са Доналдом Трампом, а потом и са Владимиром Путином. Имајући у виду да се разговор између лидера Кине и САД тежишно фокусирао на Тајван, Јужно кинеско море, контролу поморских путева, технолошку доминацију и војну равнотежу у Индо-Пацифику, можемо закључити да ће Вашингтон морати своје снаге да усмери ка том делу света. Реч је о геополитичким приоритетима САД, као што је то увек био случај током савремене политичке историје.
У појединим извештајима можемо видети да су почетком маја 2026. године САД најавиле повлачење 5.000 војника из Немачке, што је најконкретнији пример смањења војних снага. Према писању немачких медија од 30. маја, САД планирају да убрзају повлачење трупа из база у Европи. Првобитно је било речи да ће повлачење дела трупа из Немачке трајати од шест до дванаест месеци, али се сада полемише о бржем прегруписавању снага. Присетимо се да се у Немачкој налази највећа америчка ваздухопловна база у Европи „Рамштајн“ и око 35.000 војника распоређених у више база широм државе. Други важан сегмент тиче се америчке најаве да ће смањити капацитет снага које би НАТО могао да користи у случају рата. Самим тим, слабости које могу настати у НАТО структури мораће да надоместе друге чланице које, према тренутним параметрима, немају капацитете да то испуне. Треће, осим смањења америчког војног присуства, Вашингтон захтева од европских држава чланица НАТО да преузму све већи финансијски терет. Конкретно, САД захтевају од држава чланица повећање на 5 одсто БДП за одбрану и друге трошкове у вези са безбедношћу.
Израелско-палестински и израелско/америчко-ирански сукоби додатно су ставили на тест америчку глобалну улогу, а самим тим и улогу њених савезника
Евидентно је да Европа повећава буџет за војску, али то није довољно уколико немају техничко-технолошке капацитете да прате трку у развоју најсавременијих оружаних система. Према подацима Штокхолмског међународног института за истраживање мира, светска војна потрошња је 2025. године достигла 2.887 милијарди долара, док је у Европи порасла за 14 одсто. Међутим, многим европским државама недостају војни капацитети као што су ПВО системи, војноиндустријски капацитети, транспортна авијација, сателитска подршка, обавештајна инфраструктура и томе слично. Немачка има економску снагу, али од Другог светског рата нема немачку војску, будући да је под строгим надзором САД. Француска има нуклеарни капацитет и стратегијску традицију, али реално стање на терену показује слабости, о чему сведочи ситуација у афричкој држави Нигер. Пољска се убрзано наоружава, али не може да преузме озбиљнију улогу у европској одбрани без подршке других држава. Балтичке државе имају снажну политичку вољу, али немају стратешку дубину. Дакле, Балтичке државе, као и Пољска, налазе се у непосредном стратешком окружењу Русије и уколико би дошло до проширења ескалације, оне би биле прве на удару. Шпанија и Италија се више фокусирају на Медитеран и решавање унутар-политичких слабости, док балканске државе чланице НАТО остају одскочна даска ка истоку и југоистоку и фактор посредством ког се контролише и дестабилизује регион. За наш регион од посебног је значаја чињеница да су све државе чланице НАТО прихватиле захтев да повећају издвајања за одбрану на пет одсто БДП. Имајући у виду да су САД предвиделе рок до 2035. године за реализацију наведеног, истакао бих да регион улази у период вишегодишње појачане милитаризације.
ФОТО: via REUTERSУзимајући све претходно наведено у обзир, очекујем да ће се тренд све већег издвајања за војску наставити и да ће обележити године пред нама (било да је реч о малим, средњим или великим државама). Међутим, сматрам да то неће бити довољно за озбиљније наступање водећих европских држава у стратешкој арени из најмање два разлога.
Украјина је виђена као последња карика у офанзивно-дефанзивном блоку према Русији, због чега је ескалација била неизбежна
Прво, не може се за кратак временски период надоместити техничко-технолошки јаз између европских држава чланица НАТО и моћних држава попут Русије. Друго, САД ће подржати већа финансијска издвајања за војску, али им неће дозволити да се осамостале као посебан пол моћи. Иако је свима јасно да Европа жели да се позиционира као геополитички актер, то за сада није могуће. Сликовит пример безбедносне ситуације у великим европским државама попут Француске јесте славље на улицама француских градова након тријумфа фудбалског клуба ПСЖ у финалу Лиге шампиона. То је мали пример који потврђује да је безбедносна структура европских држава крхка.
Напослетку, да одговорим на дилему коју сам поставио на почетку. Америка не одлази из Европе, нити ће Европу препустити некој другој сили. Мишљења сам да су САД веома дуго градиле механизме контроле европских држава, те ће они функционисати чак и у хипотетичкој ситуацији да се Вашингтон заиста повуче. Немојмо заборавити да Америка има веома развијену војну инфраструктуру у Европи, како видљиву, тако и ону невидљиву. Осим тога, САД неће препустити Европу јер јој је она потребна за очување безбедности и геополитичких интереса. Са тим у вези, ако бих упоредио ЕУ са Југославијом, позвао бих се на Сузан Вудворд која је рекла да је Југославија постојала док је била значајна за „виталну безбедност САД”. Дакле, дошао је тренутак да за очување америчких интереса у Европи много већу цену плате Европљани.
