Најважније последице рата на Блиском истоку тичу се блокаде транспорта кроз Ормуски мореуз и изазивања нестабилности са глобалним ефектима
Поморско окружење у региону Блиског истока карактерише изражена нестабилност након што је дошло до повећаних тензија и директног сукоба САД и Израела са Ираном 28. фебруара. Много се писало и говорило о копну као бојном пољу и последицама ракетних удара на обе стране, али се рат тежишно води на мору, првенствено блокадом поморских коридора, а потом и војним нападима, што има далекосежније последице по свет. Иран је успео да умањи асиметрију моћи тако што је војним активностима на мору и блокадом Ормуског мореуза изазвао домино ефекат енергетске и финансијске кризе на глобалном нивоу. Техеран је тиме показао да регионална сила промишљеним стратегијама може изазвати велике светске потресе и да развојем дронова као релативно јефтиних система може нанети озбиљну материјалну и финансијску штету противничкој страни. Да ли то заиста значи да географија, пре свега, служи ратовању, како је указивао француски географ Ив Лакост?
Море је одувек бојно поље, а о његовом значају највише је писао родоначелник поморске геостратегије адмирал Алфред Мехен крајем 19. века. Мехен је истицао да земља која жели да освоји свет мора да има превласт на мору. Самим тим, повољнији положај имају земље које излазе на море у односу на оне територијално изоловане унутар копна. Мехен је истицао да је трговина главно оруђе политике, а да војска треба да обезбеди добре услове за стварање светске трговачке цивилизације. Луке представљају извор богатства и снаге уколико се ефикасно искористе и добро заштите од потенцијалних непријатеља. Наведено знају и САД и Иран, обе стране су свесне значаја поморских коридора и због тога је питање Ормуског мореуза кључно. Са једне стране, Иран је блокадом Ормуског мореуза показао колико то утиче на свет, док су, са друге стране, САД блокадом мореуза показале колико то утиче на Иран. Иако је 16. априла дошло до проглашења десетодневног мира између Израела и Либана и отварања Ормуског мореуза 17. априла у периоду док траје наведени мир, потенцијална блокада мореуза остаје као снажно средство контроле глобалних токова. Ако вршимо процену на основу првих извештаја либанске војске о нападима Израела који су уследили неколико сати након потписивања примирја, блокада би могла ускоро да буде поново активирана. Што се и догодило 18. априла, Иран је поново затворио Ормуски мореуз и то ће трајати све док се не оконча америчка блокада иранских лука.
Европске државе су, рекао бих, највише исцрпљене јер су под негативним утицајем руско-украјинског и иранско-израелско/америчког сукоба
Ситуацију је додатно погоршало америчко пресретање и преузимање иранског теретног брода 19. априла, што је још један корак даље од преговора. Иранске власти су саопштиле да неће учествовати у другој рунди преговора, јер су САД прекршиле споразум о прекиду ватре. Председник Трамп је упозорио да ће уништити Иран уколико се не постигне споразум до 22. априла. Подсетићу на мој текст – Примирје без мира – у ком јасно истичем да не постоји интерес да се на Блиском истоку успостави трајни мир, јер је мир за Израел и САД заправо уништење Ирана и успостављање система према њиховим мерилима. Упркос томе, Техеран се не повлачи, већ брани своје националне интересе у региону.
ФОТО: REUTERS/Stringer„ЗАГРЉАЈ АНАКОНДЕ“
У том контексту, не смемо заборавити чињеницу да су САД поморска сила и да деценијама уназад контролишу приобалне просторе Евроазије. Штавише, деценијама кваре планове на мору моћнијим државама, попут Русије и Кине. То је америчка стратегија која се развија у континуитету заједно са америчком морнарицом као најкориснијим инструментом за подржавање дипломатије и трговине. С обзиром на то да је председник Доналд Трамп више пута истакао како САД имају своју нафту, поновно активирање блокаде мореуза највише би штетило Ирану и Кини, док би Русија имала користи услед пораста цена и обима извоза енергената на кинеско тржиште. Наравно, последице кризе осете све државе света, што се огледа у порасту цена и несташици енергената, различитим мерама ограничавања промета и употребе државних резерви и томе слично. Европске државе су, рекао бих, највише исцрпљене јер су под негативним утицајем руско-украјинског и иранско-израелско/америчког сукоба. Због тога Француска и Велика Британија разговарају о могућој мултинационалној мисији за обезбеђење слободе пловидбе кроз Ормуски мореуз након окончања кризе.
Уздржаност Русије и Кине да одлучније подрже Иран у сукобу са САД, показује границе њихове спремности да отворену изазову америчку поморску превласт. Мехен је истицао да је циљ сваке глобалне силе да освоји свет, а да би у томе успеле морају да постигну превласт и надзор на мору. САД су постигле и чувају ту превласт хиљадама километара далеко од своје територије, уз обале Евроазије, надомак руског и кинеског дворишта. Идеја јесте да поморске силе морају да контролишу приобалне просторе на непријатељској територији и да државе опоненте, на првом месту Русију, потисну ка унутрашњости континента стратегијом „загрљаја анаконде“. Дакле, ако имамо у виду да је циљ САД да спречи продор Русије ка топлим морима, шта нам говори тренутно стање? До када ће важити оно што је Мехен писао да је морско царство без сумње светско царство?
Иран има поморску стратегију која се током времена развијала, али је неизоставно укључивала адаптацију на тактичком нивоу, тј. у актуелном контексту, због асиметрије моћи и специфичности простора Персијског залива. Комбинованим приступом на мору и копну Иран је развијао своју одбрамбену стратегију и максимално је користио неприступачне приобалне области за распоређивање снага и подршку поморским трупама. Међутим, оно што можемо приметити јесте да је Иран захваљујући технолошком напретку и унапређењу савремених система развио своју поморску стратегију, посебно од 2024. године, када проактивније делује на мору. То се уклапа у шири концепт промене војне доктрине Ирана ка офанзивној фази, која је наступила након унапређења балистичких ракета и других система током 2025. и почетком 2026. године.
ФОТО: REUTERS/Louisa GouliamakiСТРАТЕШКИ ЦИЉЕВИ
Ипак, треба нагласити да је иранска поморска флота рањива на отвореном мору далеко од обале, у тзв. дубоким водама, због чега је Техеран одустао од амбиција у ширем појасу. Посебно након што су током марта 2026. године погођени ратни бордови класе Шахид Сулејмани, Шахид Махдави и Шахид Багери. Преостали ратни бродови налазе се у приобалном појасу Персијског залива где делују под заштитом ракетних система и друге подршке са копна. Занимљиво је да Иран развија различите системе лаких и релативно јефтиних пловила са циљем да засите простор и приморају непријатељску страну да троши скупе ракете за гађање тих циљева. У том систему одбране беспилотна пловила и летелице имају важну улогу, као и напредни системи Аждар, подводни дронови на електрични погон представљени као „тајно оружје из морских дубина“. Иран користи тактику роја од неколико десетина до стотину дронова камиказа, како би заситио борбене системе непријатељске стране. Тај приступ можемо да видимо и на руско-украјинском фронту, где су дронови значајно променили начин ратовања. Дакле, ирански фокус је на Ормуском мореузу као примарној зони националних интереса и настојаће да очувају контролу над њим.
Ако имамо у виду да је циљ САД да спречи продор Русије ка топлим морима, шта нам говори тренутно стање? До када ће важити оно што је Мехен писао да је морско царство без сумње светско царство?
Ирану није неопходна морнарица која би ратовала далеко од обале да би се постигли стратешки циљеви. Штавише, иранска морнарица треба да контролише Ормуски мореуз и да одржава нестабилност транзита, а самим тим и цена нафте на светском тржишту, што већина држава неће моћи да поднесе током дужег временског периода. Веома ефикасна тактика коју је Иран реализовао је објављивање извештаја у ком се наводи да су изгубили локације подводних мина у Ормуском мореузу, изазивајући сталну опасност и психолошки притисак непријатељској страни. Психолошка игра је веома важна, посебно уколико имамо у виду да САД последњих неколико деценија нису довољно пажње посветиле противминским системима. У том сегменту могуће је суочавање са проблемима контроле простора испод површине воде, што би могло да успори кретање бродова или да им нанесе штету.
ФОТО: REUTERS/Kevin LamarqueТо значи да би се америчке трупе у Ормуском мореузу суочиле са више аспеката одбране. Беспосадне подморнице и подводне мине, као иновативна решења, делују заједно у плитким водама, због чега је традиционални приступ ратовања против подморница неадекватан. Истовремено, беспилотне летелице и дронови камиказе врше притисак из ваздуха и оптерећују одбрамбене системе непријатељских трупа, док бродови и друга пловила, уз подршку са копна, делују на мору. Важан сегмент је географија Ормуског мореуза, која додатно онемогућава маневарски простор непријатељским трупама које су ушле у уски канал оивичен иранском обалом на којој се налазе дубоко скривени ракетни системи и друга офанзивно-дефанзивна средства. Дакле, иновације које је Иран увео у систем одбране показују да би се САД, упркос технолошкој супериорности, суочиле са потешкоћама и значајним губицима на мору надомак иранске обале.
Иранска поморска флота рањива је на отвореном мору далеко од обале, у тзв. дубоким водама, због чега је Техеран одустао од амбиција у ширем појасу
Такође, вреди напоменути да се све чешће говори о Црвеном мору и мореузу Баб ел-Мандеб као зони потенцијалних сукоба. Мореуз Баб ел-Мандеб повезује Црвено море и Аденски залив и представља једну од кључних рута у смеру ка Суецком каналу. Хути су упозорили 19. априла да би могло да дође до затварања мореуза уколико се настави притисак на Јемен. Мореуз Баб ел-Мандеб у свом најужем делу широк је свега 29 километара, што би омогућило Хутима да успоставе ефикасну блокаду и тиме изазову кризу глобалних размера. Дакле, стратегијом блокирања могу изазвати ефекат какав су Иранци изазвали у Ормуском мореузу. Међутим, не само блокадом, већ и стварањем безбедносне неизвесности. Због тога је од почетка сукоба 28. фебруара појас Црвеног мора означен као зона високог ризика, што је утицало да се одређени део транспорта преусмери око Рта Добре наде. Један од кључних разлога зашто би кризу требало да посматрамо у широј поморској зони тиче се чињенице да ескалација са Ираном повећава вероватноћу да ће доћи до активирања Хута. Хути, као савезници Ирана, имају сличан приступ одбрани и настоје да различитим приступима надоместе асиметрију моћи у односу на државе попут САД. Ормуски мореуз као узак пролаз са плитким морем и веома засићеним окружењем јесте изазов за најмоћнију поморску силу на свету. Уколико би председник Трамп ризиковао да уђе у тај уски појас, могао би да се суочи са војним и политичким фијаском. Посматрајући целокупан притисак на Блиском истоку, сматрам да ће и Црвено море бити једно од најнестабилнијих транспортних рута са изразитим глобалним последицама.
ФОТО: U.S. Central Command via X/Handout via REUTERSПРОМЕНЉИВА КРИВА
Напослетку, најважније последице рата на мору тичу се блокаде транспорта кроз Ормуски мореуз и изазивања нестабилности са глобалним ефектима. Целокупна светска јавност усмерена је на дешавања између САД и Ирана и на протекле и оне будуће преговоре, од којих се очекује смањење тензија и нормализација транспорта како би се цене сирове нафте на светским берзама стабилизовале. Могли смо да видимо како сама најава да ће доћи до преговора утиче на смањење цена, али је то крива која је променљива. То не зависи само од блокаде транспорта, већ и од процене ризика, што значи да би Иран у перспективи могао да утиче на глобалне токове изазивањем нестабилности и безбедносне неизвесности у Ормуском мореузу.
Ормуски мореуз као узак пролаз са плитким морем и веома засићеним окружењем јесте изазов и за најмоћнију поморску силу на свету. Уколико би председник Трамп ризиковао да уђе у тај уски појас, могао би да се суочи са војним и политичким фијаском
Због тога рат на мору у актуелном контексту морамо посматрати кроз нову логику у којој се не мери супериорност искључиво на основу технолошке надмоћи и бројности великих ратних бродова. Ормуски мореуз као узак пролаз са плитким морем и веома засићеним окружењем јесте изазов и за најмоћнију поморску силу на свету. Уколико би председник Трамп ризиковао да уђе у тај уски појас, могао би да се суочи са војним и политичким фијаском због претрпљених губитака у опреми и људству, а без постигнутог циља. Наведено се уклапа у мој текст о копненој инвазији као немогућој мисији, јер је географија у оба случаја на страни Ирана. Према томе, сматрам да је море и даље простор глобалне моћи, али и простор у ком регионалне силе са промишљеном стратегијом и вештом употребом технологије и географије могу ефикасно да уздрмају свет. Дакле, рат на Блиском истоку је показао да је море централно поприште војног, економског, стратешког и политичког исцрпљивања.
