Др Вања Глишин, руководилац Центра за геополитику

Пешчане олује значајан су фактор који би отежавао функционисање трупа, оружја и возила

„Ирански застрашујући терен требало би да натера ратне планере да двапут размисле о инвазији“ – пензионисани пуковник америчке војске Џон М. Колинс.

Од почетка израелско-америчких превентивних напада на Иран 28. фебруара и ескалације сукоба између зараћених страна, који је трајао несмањеном жестином дуже од месец дана, полемисало се о различитим сценаријима, укључујући и потенцијалну копнену инвазију. Значајан медијски простор заузеле су дебате о копненој инвазији и више пута су најављиване акције освајања делова иранске територије које би требало да изведу америчке специјалне јединице. Са тим у вези, председник САД Доналд Трамп разматрао је преузимање иранске нафте, опције за извлачење уранијума из Ирана, заузимање иранског острва Харг и друге акције које имају везе са војним присуством на иранској територији. Међутим, и после управо успостављеног примирја, ограниченог на две недеље, поставља се питање да ли је и у којој мери копнена инвазија на Иран реалистичан сценарио? Неопходно је да одговор тражимо у геополитичкој анализи Ирана са фокусом на физичко-географске карактеристике, популационе потенцијале и војно-техничке капацитете.

Иран заузима централно место на Блиском истоку са територијом од 1,6 милиона квадратних километара и са око 93 милиона становника. Према величини територије Иран је седамнаеста земља на свету и знатно је већа од својих суседа Туркменистана, Авганистана, Пакистана, Ирака, Турске, Јерменије и Азербејџана. Иран на северу излази на Каспијско језеро, а на југу на Персијски и Омански залив, чинећи копнени и поморски мост јужне Азије.

Сателитски снимак приказује нафтни терминал на острву Харк, у Ирану, 25. фебруара 2026. године

У физичко-географском погледу, територија Ирана једна је од најсложенијих на тлу Азије. Реч је о држави са сложеним рељефом који чине планински масиви, узвишења, котлине, висоравни и пустиње. На западу је планина Загрос, која представља природни бедем према Месопотамији и правцу из Ирака. Из Ирака најважнији пролази су код места Косрави, са путном мрежом која води кроз планински венце Загроса и пролаз преко Кузестана, који је уз границу низијски и најотворенији део, али убрзо прелази у планинску зону. Такође, граница према Турској је претежно праћена планинама и високим граничним појасом и пролаз је могућ само на неколико делова, укључујући најпознатији прелаз Базарган на 1550 м. н. в. На северу од границе са Азербејџаном простире се планински ланац Алборз са највишим врхом Дамаванд 5610 м. н. в., који се заједно са планином Аладах пружа ка граници Туркменистана и чини северни бедем ка Каспијском језеру. На истоку према Авганистану и Пакистану рељеф је променљив, смењују се планине и пустиње и значајан део пограничне територије Ирана је пуст, што омогућава одбрану из дубине. Реч је о захтевном терену и уским пролазима који нису повољни за масовно кретање оклопних јединица. На југу између лучког града Бандар Абаса и пакистанске границе простиру се високе равнице са пустим брдима висине од 1.800 до 2.100 м. н. в. која се протежу дуж немилосрдне обале Макран, где преовлађују голе стене и пешчане дине. Уколико само погледамо фотографије обале Макран, биће нам јасно зашто је искрцавање војних трупа на том делу готово немогућа мисија.

Трамп је разматрао преузимање иранске нафте, опције за извлачење уранијума из Ирана, заузимање иранског острва Харг и друге акције које имају везе са војним присуством на иранској територији

Геостратешки посматрано, граница иранске територије омеђена је планинским масивима и неприступачним пределима, који попут природних бедема чувају унутрашњи део територије, који се састоји од великих сушних подручја. Уз тешке климатске услове, посебно у летњим месецима, комуникација између насељених места унутар територије је отежана. То би се показало као значајан исцрпљујући фактор уколико би дошло до продирања непријатељске војске у дубину територије. Унутрашњост територије Ирана значајним делом прекривена је сувим висоравнима, од којих пустиња Дашт-е Кавир (Велика слана пустиња) заузима простор у дужини од 800 километара и ширини од 320 километара. На том простору се налазе сува језерска корита прекривена сувим сланим корама испод којих се налази блато попут живог песка. Истраживања су показала да коре од соли у тим јамама тешко да могу да издрже људе или животиње, што значи да о механизацији и оклопним возилима не треба говорити. Од града Кермана протеже се сурова пустиња Лут дуга око 320 километара, такође непроходан терен за оклопна возила. Пешчане олује значајан су фактор који би отежавао функционисање трупа, оружја и возила. Током рата у Ираку услед пешчане олује дошло је до пада хеликоптера када је страдао 31 амерички војник.

Иран је спреман да одговори на евентуалне покушаје окупације и учиниће све да нанесе велику штету непријатељској страни

Због тих рељефом и климом условљених карактеристика, распоред главних индустријских центара и већинског дела становништва је разуђен. Градови попут Техерана, Машхада, Табриза, Шираза и други већи центри налазе се на повољнијим просторима, али је путна комуникација између њих условљена рељефом и пролази кроз долине и уске коридоре, што је неповољно за брзо и неометано премештање оклопних јединице непријатељске војске. Уколико посматрамо карту Ирака, видећемо да је продор од Персијског залива до Багдада 2003. године био могућ због проходних коридора који воде ка главном граду. То није случај са Ираном, где терен онемогућава лак копнени приступ потенцијаним значајним циљевима. Такође, за разлику од инвазије на Ирак, где је снабдевање и одржавање америчких оружаних снага било повољније, то не би био случај на територији Ирана.

Фотографија са друштвених мрежа, објављена 5. априла 2026. приказује олупину америчке летелице у Исфахану током америчко-израелског сукоба са Ираном, за коју аналитичари наводе да одговара моделима MC-130J или HC-130J

Дакле, Иран је држава „тврђава“, чије границе чувају високе планине и сурови пусти предели са уским пролазима, унутрашност је разуђена са више главних центара и ограниченом саобраћајном мрежом између њих. Регионално окружење је геополитички и безбедносно динамично, што у ширем контексту представља ризик да дође до преливања сукоба и насиља на друге државе. Такође, Иран као територијално велика држава има тзв. „дубину простора“, што уз све наведене препреке отежава и пролонгира напредовање непријатељске војске ка важним циљевима и коридорима унутар државе. На путевима и пролазима ка унутрашњости државе налазе се бројна места погодна за заседе, диверзије и пресецање проходних путева који стотинама километара у окружењу немају алтернативу због пешчаних или стеновитих површина. Осим захтевног терена унутар територије, приступни коридори за инвазију на Иран су означени као ризични и у складу са тим се иранска војска деценијама уназад организује и припрема различите опције одбране и одвраћања. Демографија је неизоставна, посебно уколико узмемо у обзир кохезионе факторе попут религијске припадности становништва и става према непријатељу, у овом контексту према Израелу и САД. Отпор Ирана на терену био би знатно снажнији, због чега сматрам да би копнена инвазија и у том сегменту била веома исцрпљујућа. Присетимо се исцрпљујућег рата у Авганистану од 2001. до 2021. године и повлачења САД. Амерички циљ је био борба против тероризма и промоција демократије, али чињеница да су се талибани вратили на власт након повлачења САД нам потврђује да циљеви нису испуњени након 20 година исцпљујуће борбе.

На путевима и пролазима ка унутрашњости државе налазе се бројна места погодна за заседе, диверзије и пресецање проходних путева који стотинама километара у окружењу немају алтернативу због пешчаних или стеновитих површина

Помињана је инвазија на острво Харг, на ком се налази развијена инфраструктура и нафтни терминали кључни за ирански извоз нафте. Уколико би дошло до напада на инфраструктуру или до копнене инвазије, ирански извоз нафте значајно би био угрожен. Осим преузимања инфраструктуре, САД би окупацијом острва створиле услове за размештање трупа, ракетних и дронских система на само 33 километра од иранске обале. Мишљења сам да је то превише добар сценарио да би био реалан без огромних жртава и ширења насиља на друге државе у региону. Иран је годинама уназад развијао слојевиту одбрану на острву и у мору око острва, што је интензивирано од почетка сукоба 28. фебруара. Техеран је преместио на острво додатне трупе и офанзивно-дефанзивне системе, минирање приобалних простора и размештање поморских трупа и подморница. Према томе, Иран је спреман да одговори на евентуалне покушаје окупације и учиниће све да нанесе велику штету непријатељској страни. Због тога је прензионисани адмирал Џејмс Ставридис рекао да ће бити веома забринут ако дође до покушаја инвазије на суверену иранску територију.

Мост B1 оштећен у удару током америчко-израелског сукоба са Ираном, у Караџу, Иран, 3. априла 2026.

Имајући све наведено у виду, сматрам да је копнена инвазија на Иран немогућа мисија. Топографија је на страни Ирана као државе која се брани, што је кључна ставка одвраћања непријатељских снага. Потенцијални покушаји инвазије трајали би веома дуго и што је извесно довели би до исцрпљивања САД без могућности да се постигну ратни циљеви. Штавише, такве акције би довеле до спирале насиља на Блиском истоку са глобалним последицама.