Политика, посебно савремена, почива на новцу. Можете бити идеалиста, онда прихватате да вредите само онолико колико вреди ваш глас међу милионима, те рукопис у хектарима писаних садржаја од новина до твитова
Какви год били, да би за вас чули морате имати посредике, медије, трансмисије… Дакле, принуђени сте на некакве компромисе. Онај ко верује да може сам, попут некаквог чаробњака, да измени свест, може за оправдање сопствене грешке имати само свету и моћну младост. Младост у политици пружа једини изговор за глупост и универзално оправдање за грешку. Младост нуди прилику да грешка помогне истини, а глупост допринесе мудрости. Свет непрекидно напредује, али највећи нама видљиви напредак, најдубље опраштање са илузијама, долази са сменом поколења.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Човек ствара оно што воли. То није само закључак песника. Међутим, ипак је необично да један научник и интелектуалац направи такву грешку. Вероватно је у њему дуго сазревао тај месијански идентитет, то уверење да постојано одбијање учешћа у страначкој политици неће само заокружити њега као (између осталог и) политичког мислиоца, већ ће се претворити и у један сасвим прагматични политички тријумф, где ће попут толиких великана, научника и филозофа, једна каријера бити окруњена – када већ није, часништвом над универзитетом и академијом наука – врховном влашћу над српском државом. Тако се прикључио блокадерском покрету на универзитету, придодао се (можда са искреношћу споразума Тита и Драже из 1941) Прогласу и појавио се на неколико митинга студената-блокадера. Причало се о томе да је, када је негде наступао са прогласовцима, напослетку рекао и оно тако архаично: „Стојим на располагању…“
Тужно је да смо много више о политици ми знали као студенти 1996. године. Све сам знао о финансијама студентског протеста, Студентског политичког клуба и ДС-а
Само, Коштуница 2000. није рекао управо то… „стојим на расплагању“. Јер то најчешће војник говори официру, а колаборациониста окупатору. Трећег и последњег председника СР Југосавије су три године управо гонили да са својом изграђеном странком ступи у опозициону коалицију. Ценкајући се, напослетку је са свега 10.000 чланова странке добио 25% власти у Србији. Коштуничина странка је, међутим, имала осам година парламентарног искуства, организацију, одборе, кадрове, идеологију, а касније смо видели и везе у дубокој држави. Проф. др Мило Ломпар је имао само пар пријатеља сличних себи, регистрацију једног удружења грађана, искуство доцента који се није чуо 1996–1999. године и снажну потребу да држи предавања, светује и доцира… Покрет коме је пришао никада није упознао. Није му било сумњиво што су преузели модел рада анархиста – дакле реч је о нерегистрованој (данас је група грађана која је подносилац блокадерске листе регистрована лажно, пошто у статуту који би могао бити примљен од било које европске владе, свакако не може бити пленума „као извора и утоке сваке власти“). Тако је могуће доносити одлуке недемократски, транспарентнно колико у Демократској Кампућији и манипулисати хиљадама наивних. Уважени професор није приметио огромне трошкове блокадера, има оних који верују у Деда Мраза (Србе из дијаспоре и грађанске донације) али неко је те трошкове, који дневно износе и по неколико десетина хиљада евра, подмиривао и током првих седмица протеста. Онда када је Деда мраз био још увек у Лапонији, Срби из дијаспоре се и даље свађали ко ће да плати пријем после божићне литургије, а грађани као и сваке године одбијали да плате промену сијаица у ходнику зграде јер им је прадеда 1963. бесплатно окопао ружичњак испред зграде. Како проф. др Ломпару није било сумњиво када је новопазарски универзитет после неколико дана јалових покушаја да тугује за новосадским каурима престао са блокадама, да би онда поново приступио уз велику и скупу кампању и услове који јавности нису познати? Зар није помислио како је необично да се нити један факултет не супротстави постепеном укидању блокада током јуна и јула 2025. године? Тада се показало да блокаде воде декани факултета. Чудо да није приметио да вебмастери блокадерских страница одлучују и реагују на догађаје много брже него што би иједан бокадерски пленум могао да заседа. Питам се како није приметио да се против свега српског у врхвима те организације води истински рат? Њега са исте није избацио Нови Пазар, неки студент блокадер, чија цела породица гласа за чак три парламентарне бошњачке странке које се за независни „Санџак“ боре кријући се иза статуса националлне мањине? Њега су са исте одстранили они који контролишу финансије и медије болкадерског покрета.
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Не изненађује што је група српских националиста, међу којима и Ломпар, подржала бокадерски покрет. Мало ће се наших опозиционара запитати над тоталитарном природом студентске блокадерске организације. Већина опозиционе јавности прихватила је тај покрет као чудо и одговор на векове патњи и молитви за спас. Ипак, уместо да ствара сопствену организацију, шири програм, рационализује и демократизује покрет, Ломпар и истомислећи су наивно мислили да ће један њихов говор или гест променити све и победити свакога.
Причало се о томе да је, када је негде наступао са прогласовцима, напослетку рекао и оно тако архаично: „Стојим на располагању...“ Само, Коштуница 2000. није рекао управо то... „стојим на расплагању“. Јер то најчешће војник говори официру, а колаборациониста окупатору
Више од свега збуњује реакција после избацивања са листе. Није да Ломпару није више пута јавно предочено како све то може да заврши. Да се није догодило сада, маргинализовали би га после доласка на власт. Останак у опозицији, што магови из дубоког ДС, БНД-а и нво-мафије изгледа све више узимају као изгледну опцију, донео би му једно посланичко место и могућност да говори у парламенту али, захваљујући пословнику из времена владавине ДС, уз много мање прилике и значаја од оног који је имао почасни посланик ДСС-а (СЛС-а) академик Никола Милошевић.
Тужно је да смо много више о политици ми знали као студенти 1996. године. Све сам знао о финансијама студентског протеста, Студентског политичког клуба и ДС. Проценио сам шта је виши циљ, колико могу да поднесем контроверзе а да лично останем поштен, знао сам и изборио своје позиције и циљеве. Љутио се нисам осим уколико српски студенти постану хрватски, а демократе почну да краду посланичке мандате других странака. Свакако сам примао спортски чињеницу да нисам посланик, министар или председник… За кандидатуру се сами изборите, а народ вас изабере или одбаци. Те дужности се не удељују.
Нисам велики читалац, као што је проф. др Мило Ломпар. Ипак, верујем да су многи великани то написали лепше од Марија Пуза: „У политику се не улази против своје воље, а не излази без понижења.“
