Мирјана Васовић: Наивни, глупи, зли

Баш зато што знам да је тзв. студентска листа бирана по мађионичарском принципу – убациш у шешир студента, а из рукава изађе професор-активиста – зачудили су ме толики политички аматеризам и неспособност да се искорачи из догматске матрице и препознају сопствени недостаци

„Човек који има памети и то зна, увек може да победи десеторицу оних који је немају и то не знају“. Ова мисао Џ. Б. Шоа прецизно сецира трагедију домаће политичке сцене на којој се одвија сукоб између оних који банализују државу претварајући је у играчку, и артикулисаних државотворних и националних идеја. Слагали се ми са њима или не, супериорност на политичкој сцени не зависи од бројности, новчаних фондова, па ни од нивоа испољене агресије. Истинска предност је у националној самосвести и државничкој зрелости, односно у интелектуалној и моралној надмоћи. Они који наступају без јасне идеологије, политичког програма и „државног разлога“ – а посебно без свести о сопственим ограничењима – унапред су осуђени на пораз, без обзира на тренутну уличну гласност која, заиста, подсећа на причу безумника, пуну буке и беса, која не значи ништа.

Оно што називам инфантилизацијом политике најмање је повезано са годинама актера. Млади људи су одувек били легитимни протагонисти друштвених промена. Међутим, овде видимо нешто погубно и за њих саме и за друштво: урушавање осећаја друштвене одговорности и бруталну инструментализацију у хибридном рату против сопствене државе. Као у свакој обојеној револуцији, улога студената и њихове листе пажљиво је планирана. У тој једначини њима није додељена улога субјеката, већ пиона у геополитичким играма. Гурнути у прве редове уличних перформанса, добили су улогу извођача радова у интересу креатора из сенке. Њихов природан порив за бунтом цинично је искоришћен за систематско подизање друштвене напетости и моралног беса. Њихова наивност је „вођена наивност“ – неко их је профилисао, организовао и пустио да праве буку.

„Човек који има памети и то зна, увек може да победи десеторицу оних који је немају и то не знају“. Ова мисао Џ. Б. Шоа прецизно сецира трагедију домаће политичке сцене на којој се одвија сукоб између оних који банализују државу претварајући је у играчку, и артикулисаних државотворних и националних идеја

Ова младост послужила је и као емоционални живи штит. Позитивна конотација појма студента, која асоцира на моралну чистоту и наивни идеализам, искоришћена је као параван који спречава легитимну одбрану државног поретка, унапред је проглашавајући „нападом на нашу децу“. Тај сентиментални оклоп има задатак да паралише логичко расуђивање јавности и онемогући рационалну критику власти. На овај начин је компромитован и природан младалачки полет усмерен ка друштвеним променама.

Бити наиван не значи бити глуп, као што ни догматска глупост не значи наивност. Догматска глупост је својство политичких актера који од сопственог пренадуваног Ја не виде општи национални интерес. Када се озбиљна расправа о алтернативним политичким пројектима замени буком, политичка арена престаје да буде простор идеја и постаје поприште нереалних очекивања и неостварених амбиција. Данашњи опозициони актери, скривени иза „студентске листе“, лишени су било какве политичке визије, што не смета њиховом убеђењу да су заложници богомдане мисије „освешћивања народа незрелог за демократију“. То је разлог што су елементарне представе о развоју друштва замењене кловновском естрадизацијом политике (жонглирање бициклима, игра сунцокрета), игнорисањем противника и најјефтинијом банализацијом озбиљних друштвених проблема. Све то с циљем да се држава омаловажи, а њене институције представе као „ненадлежне“.

Баш зато што знам да је тзв. студентска листа бирана по мађионичарском принципу – убациш у шешир студента, а из рукава изађе професор-активиста – зачудили су ме толики политички аматеризам и неспособност да се искорачи из догматске матрице и препознају сопствени недостаци. У мало медијских дебата у којима су представници листе учествовали чули смо много нереалних обећања типа „ћу“, „ћемо“ и, оно најверодостојније, „ћете у затвор“. Постало је јасно да бука маскира суштинску празнину. Јавни говор се систематски затрпава неоправданим генерализацијама и периферним темама како би се скренула пажња са кључних државних питања. Опште место је постало синоним за анализу, а празне флоскуле за програмска начела. Чак је и популизам изведен карикатурално: „смањићемо корупцију и тим парама магично повећати БДП“; „укинућемо инвестиционе пројекте и градити обданишта“; „смањићемо порезе и повећати пензије“. То је, како неко једном рече, „армија помпезних фраза које лутају пределима у потрази за мишљу“. Када нема капацитета да се разуме функционисање система, преостају само напади на личној основи, личне дифамације и свођење државне политике на ниво кафанског трача.

Када политички актери крију намере, беже од сучељавања и одбијају да се изјасне о кључним државним питањима, они покушавају да максимализују шансе за преузимање власти тако што не нуде ништа, како не би могли да изгубе ништа

Па ипак, у том бунилу има система. То је класична стратегија смишљене нетранспарентности, која се назива кампања „црне кутије“ (Black Box Campaign). Када политички актери крију намере, беже од сучељавања и одбијају да се изјасне о кључним државним питањима, они покушавају да максимализују шансе за преузимање власти тако што не нуде ништа, како не би могли да изгубе ништа. Празнословље ове кампање је шум осмишљен да заглуши здрав разум. Уосталом, и тзв. студентска листа није ништа друго до политичка илузија, настала после суровог процеса „ветирања“. Она почива на аргументацији незнања (argumentum ad ignorantiam), где се политичка невиност користи као доказ сопствене исправности. Другим речима: способни су да воде државу зато што још нису имали прилику да је упропасте.

Када загребемо по површини, уочавамо дубоку тенденциозност тог дилетантизма. Све те инфантилне идеје, аматеризам и улични перформанси нису плод случајне неспособности или лењости. На делу је смишљено изругивање државотворности и деструкција државног дигнитета у целини. Зашто? Зато што циљ и није самостално управљање земљом, већ пуко пучистичко преузимање власти за рачун неког другог. Крајњи циљ је неоколонијални епилог, односно брутална геополитичка предаја суверенитета. Гледамо тек јефтине експоненте туђих интереса, чији је једини задатак да припреме терен за оне који из неког геополитичког мрака вребају прилику да преузму контролу.

Концепт „црне кутије“ служи томе да сваки бирач, незадовољан стањем у друштву, у ту кутију учита оно што жели. Док у стварности, када се кутија сутрадан по освајању власти коначно отвори, из ње не излази оперативни политички програм, већ програм актера из сенке које смо већ чули како поручују: „Сада ми преузимамо“. И ето злог евроатлантског Демијурга како се помаља из позадине са вечитом кукњавом о „терету белог човека“, заоденутог у идеју о десуверенизацији постсоцијалистичких држава под плаштом наднационалних интеграција. Ако се присетимо, а кратко нам је памћење, свака обојена револуција – од наше петооктобарске булдожер револуције, наранџасте украјинске револуције, грузијске револуције ружа, до Мајдана – служила је као средство за остваривање управо овог циља.