Добар, лош, успешан

Велика дела, на срећу, не морају да зависе од међусобних односа својих аутора да би наставила да живе

Ево, коначно се на пренатрпаним друштвеним мрежама појавило мало правог рокенрола. Rock and roll is not dead! – можда би то био најбољи опис најновијег сукоба, свађе или полемике између Хусеина Хуса Хасанефендића, лидера Парног ваљка, и Бранимира Џонија Штулића, кантаутора и фронтмена легендарне Азре.

Причу је покренуо Хус изјавом у једној телевизијској емисији да је Штулић изузетан аутор, али лош човек. И поновио: „Џони Штулић је лош човек, сада ево поново то кажем.“ Уз то је објаснио да су рано препознали Џонијев таленат и помогли му да се пробије, али да је сарадња временом постајала све тежа, јер више није тражио туђе мишљење, већ само потврду сопствених ставова.

Очекивано, изјава је покренула лавину коментара на друштвеним мрежама и у регионалној штампи. Није се дуго чекало ни на Џонијев опширан одговор, у којем је, уз обиље ироније и нимало благих речи, изнео сопствену верзију њихових односа и сарадње.

Најпре је оспорио Хусове ауторске способности, тврдећи да није у стању да направи песму, да би му, помало невољно, признао да је изврстан соло гитариста. Потом је уследила прича о двонедељним заједничким пробама, о Парном ваљку који је, према Џонијевом виђењу, био пред гашењем и о сарадњи која му је дала нову енергију. Оспорио је и Хусову представу о себи као добротвору који помаже неафирмисаним музичарима, тврдећи да је њихов однос био послован и обострано користан. Хус је Азри радио продукцију првих синглова, а Џони му је уступио песме „Јаблан“ и „Кад Мики каже да се боји“. А онда су на ред дошли аранжмани, уводи, сола, завршеци песама „Балкан“ и „А шта да радим“, ко је шта смислио, одсвирао и предложио…

Све у свему, музичка археологија. Ништа спектакуларно.

Кад се у једну рокенрол препирку умешају и Томпсон, народни певачи из Србије, Бошњак Хус и Србин Џони, рат у Украјини, Иран, цена нафте, Хути и ко зна шта још из историје, политике, економије и есхатологије... Од рокенрола до геополитике за свега неколико стотина коментара

ПРОКЛЕТСТВО ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА

Али онда на сцену ступа проклетство друштвених мрежа. У коментарима стара несугласица о таленту, ауторству и карактеру прераста у расправу о распаду Југославије, о Хусу као грађанском Хрвату и Џонију као детету ЈНА, које је напустило своје пријатеље и Хрватску када им је било најтеже. А онда се у све то умешају и Томпсон, народни певачи из Србије, Бошњак Хус и Србин Џони, рат у Украјини, Иран, цена нафте, Хути и ко зна шта још из историје, политике, економије и есхатологије. Од рокенрола до геополитике за свега неколико стотина коментара.

И шта би, заправо, био смисао оваквих полемика? Хоће ли оне помоћи повратку рокенрола? Сумњам. Можда могу помоћи Хусу да напуни неку арену у региону. Ето, и то би било нешто – и најгора реклама боља је од никакве. Могу ли помоћи Џонију да наплати потраживања од Хрватске, Југотона и Кроација рекордса, вредна, како духовито примећује, скоро колико четири половна војна авиона „рафал“? Не верујем. Тешко да ће му исплатити и један евро, стару куну или пребијени динар.

УМЕТНОСТ И МОРАЛ

Слична ствар десила се и са некадашњим сарадницима, пријатељима, па и кумовима, Емиром Кустурицом и Гораном Бреговићем. Некада су заједно стварали филмове који су обележили једно време, а касније су се разишли и почели да се препиру преко медија. Кустурица је Бреговићу признавао уметничку величину, али је тврдио да овај не поседује ни минимум моралности. Бреговићев одговор био је флегматично-филозофски: Не схватам зашто би уметник требало да буде моралан?

Ништа мање занимљив није ни сукоб Нелета Карајлића и Сеје Сексона, некадашњих лидера сарајевског Забрањеног пушења. Њихов разлаз прерастао је у спор о ауторству, имену бенда и праву на извођење песама, са судским епилогом.

Њихова прича ме подсећа на једну стару сарајевску анегдоту.

Осамдесетих година, у време владавине Нових примитиваца, у Сарајеву је дошло до извесног попуштања када је реч о обележавању верских празника. Постало је популарно окупљање градске раје испред катедрале, уочи католичког Божића, на поноћки. Знало се окупити и по неколико хиљада људи, атеиста и припадника различитих конфесија, који су желели да буду део градског догађаја.

ИМА ЛИ НАС ИЂЕ

Елем, свештеник на крају мисе честита верницима Божић, а потом у неколико речи честита празник и присутној православној браћи, која ће га славити за две недеље. У том тренутку из масе се проломи глас:

„А има ли нас муслимана иђе?“

Настаде пригушени смех, а онда се са звучника зачу смирени глас свештеника:

„Наравно, срећан Божић и свима осталима… који славе!“

Нешто слично догодило се и са полемикама око Забрањеног пушења. Неле се оглашава из Београда, а Сејо из Загреба. Ред личних увреда, ред музичке историје, ред комплимената, па опет ударац испод појаса. А онда се из Сарајева јави легендарни надреалиста Зенит Ђозић, па у име бивших чланова бенда постави питање:

„Чекајте мало, има ли нас осталих иђе око тијех ауторскијех права?“

Шалу на страну, и ова свађа ће се, после свега, изгубити у мору других, новијих и, барем на тренутак, занимљивијих. Баш као што песник каже: све ће то, мила моја, прекрити снегови, рузмарин и шаш.

У књижевности и уметности полемика понекад постаје много више од сукоба личности. Сукоб Данила Киша са критичарима кулминирао је књигом Час анатомије. Слично томе, полемике на књижевној левици тридесетих година прошлог века водиле су се око тога да ли уметност сме да буде независна од идеологије.

Историја памти и много драматичније сукобе. Пушкин је 1837. погинуо у двобоју са Жоржом д’Антесом, а Љермонтов четири године касније у двобоју са Николајем Мартиновом. Некада се увреда могла платити животом, а данас банковним рачуном, губитком лајкова и пратилаца на друштвеним мрежама.

Песме остају и када се њихови творци више не поздрављају, филмови и када се редитељ и композитор разиђу, а књиге и када њихови писци изгубе стрпљење једни за друге

ЛИКОВИ И ДЕЛА

Можда зато и није најважније да ли су Хус или Џони у праву, да ли је Кустурица боље разумео Бреговића или да ли Неле и Сејо могу да се договоре око заједничког наслеђа.

Велика дела, на срећу, не морају да зависе од међусобних односа својих аутора да би наставила да живе. Песме остају и када се њихови творци више не поздрављају, филмови и када се редитељ и композитор разиђу, а књиге и када њихови писци изгубе стрпљење једни за друге.

И док велики аутори покушавају да докажу ко је био добар, ко лош, а ко успешан, њихова дела већ одавно живе неким својим животом – изван старих неспоразума и потребе да последња реч увек припадне баш њима.