Тешко је отети се утиску да су простори, некадашњи храмови једне генерације, свесно препуштени зубу времена, немилосрдној судбини заборава и коначног нестанка

Иако на први поглед делује да је рокенрол саткан од греха, порока и идолопоклонства, у његовој потрази за правдом, лепотом и истином препознаје се нешто племенито – готово монашко, боготражитељско. Због тога су се места окупљања рокенрол поклоника често и називала – храмовима рокенрол културе.

Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година, десио се велики преокрет у културном обрасцу рокенрола: раскошна, често нарцисоидна естетика хипи наслеђа и класичног рокенрола уступила је место огољеној, сведеној и конфронтирајућој енергији панка и новог таласа. Епоху која је славила природу и слободу кроз дуге косе, психоделичне дезене и виртуозност као знак аутентичности, замењује нови културни образац који уводи естетику свесне и агресивне недотераности – кратке фризуре, поцепану гардеробу, кожу, зихернадле и минималистички музички и визуелни идентитет који одбацује гламур као лаж.

Појава панка и новог таласа у бившој Југославији, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, није била случајна. Поклопила се са сменом епоха: једне која нестаје и друге која се тек рађа – и коју, у извесном смислу, и данас живимо.

Барометар друштва

Почетак осамдесетих обележили су одлазак Јосипа Броза, насилна смрт Џона Ленона, успон Маргарет Тачер и Роналда Регана, бојкот Олимпијских игара у Москви и ширење постмодернизма. Сви ти догађаји најавили су време глобалне неизвесности и дубоких геополитичких промена. Управо у таквом контексту, у Београду, Загребу, Љубљани и Ријеци, појавила се генерација младих стваралаца која је, ослоњена на већ изграђену поп и рок традицију, пронашла сопствени креативни одговор – стварајући аутентичну југословенску сцену панка и новог таласа.

Било је једно време када су, у недостатку агенција за истраживање јавног мнења, спорт и рокенрол били најпоузданији барометри друштва

Било је то време када су, у недостатку агенција за истраживање јавног мнења, спорт и рокенрол били најпоузданији барометри друштва. Док су колективни спортови, попут фудбала, ватерпола и кошарке, својим међународним успесима ширили друштвени оптимизам, нова рок сцена – панк и нови талас – поред енергије и екстазе, у својим кључним песмама носила је снажан, готово есхатолошки песимизам.

За разлику од стадиона и дворана, резервисаних за спорт и меинстрим музичку културу, нови рок се повлачи у мале просторе: клубове, студентске центре, бистрое, бирцузе и кафане. Управо ти, често подрумски простори, постају храмови новог културног сензибилитета. У њима се не само свирало – ту су се формирали бендови, размењивале идеје, писале песме и договарали наступи. У тим просторима се, у културном и естетском смислу, обликовала једна читава генерација уметника.

Ријека, Љубљана, Загеб, Београд

У Ријеци, лучком граду са снажном радничком класом, рано се развија моћна панк сцена предвођена групама Параф и Термити. Њено срце куцало је у клубу Палах – месту које је било више од клуба. Било је симбол отпора и аутентичности. Назван по Јану Палаху, овај простор окупљао је панкере, студенте, уметнике и све оне који су се осећали као друштвени аутсајдери. Био је то суров, али искрен контакт бине и публике, где је свако гостовање било тест издржљивости пред жестоком ријечком панк публиком, састављеној углавном од радника из Бродоградилишта 3. мај и бунтовних панкерица из богатих градских кућа . У тој атмосфери поникле су и групе Лет 3, Фит, Грч, Денис и Денис, Ксенија и Какаду лук.

Док је Ријека дала први импулс, Љубљана је постала интелектуално и концептуално средиште панк покрета. Група Панкрти је дефинитивно била најутицајнија југословенска панк група. Толико су били експресивни и утицајни да су нашли у стиху, на првом синглу групе Азра – бријем браду и бркове да личим на Панкрте! Љубљанска сцена спојила је панк енергију са теоријском рефлексијом и снажном медијском и институционалном подршком. У том контексту, кључно место представљао је легендарни клуб К4 – епицентар трансформације панка у електронску и експерименталну музику. Управо ту су се обликовале естетике које ће изнедрити Neue Slowenische Kunst и читав низ уметничких пројеката који ће обележити епоху, попут Лаибаха, Борхезије, Видеосекса, ликовне групе Ирвин, позоришне трупе Сципион Насице…

Загреб је живео своју сцену кроз густу мрежу клубова и култних састајалишта, попут Кавеза, Звечке и Блата, али је њено право светилиште био клуб Кулушић. Тај простор остао је уписан златним словима у историји новог таласа – не само као место концерата, већ као сцена на којој су снимљени неки од најзначајнијих живих албума, попут троструког албума Џонија Штулића и групе Азра, Равно до дна. Или живих албума Филма, ЕКВ-а и Бијелог дугмета. Кулушић је био више од бине: био је институција.

У Београду, међу бројним местима окупљања, попут Дома омладине и легендарног СКЦ-а, посебно се издвајала Академија – подрумски клуб у оквиру Ликовне академије. Тај катакомбни простор био је лабораторија чисте креативности најталентованије генерације београдске алтернативне сцене. Стални посетиоци и учесници многих перформанса и феноменалних журки били су чланови група Електрични оргазам, Шарло акробата, Идоли, Урбана герила, Радост Европе, Безобразно зелено…Музички инструменти су били стално постављени, свирке су се рађале из импровизације, а публика је била мешавина музичара, сликара, редитеља и боема. У том полумраку, уз скромно озвучење, оскудно светло и црне зидове, стварала се енергија каква се ретко где могла осетити.

Као у оном невеселом и депресивном стиху: „све ће то, о мила моја, прекрити снегови, рузмарин и шаш…“

И онда – готово неприметно – све је стало.

Сцене су се распале, клубови утихнули. Негде су се угасили, негде преживљавају као сенке некадашњег значаја. Судбине ових храмова новог таласа данас су различите: К4 још увек траје, Кулушић и Академија су нестали, док Палах повремено оживи – али далеко од некадашње снаге и славе.

Суочен са том чињеницом, тешко је отети се утиску да су ти простори, некадашњи храмови једне генерације, свесно препуштени зубу времена. Препуштени немилосрдној судбини заборава и коначног нестанка. Баш као у оном невеселом и депресивном стиху: „све ће то, о мила моја, прекрити снегови, рузмарин и шаш…“

Не знам зашто, али увек се узнемирим кад чујем онај упорни поклич Џонијеве верне публике:

Џони, врати се!

А где да се врати?