У јавности преовладава мишљење да је живот рокенрол звезде најбезбрижније, најлакше и најлепше занимање на свету. Али, то је само површна импресија
И увек кад се сетим приче о јединственој воденици на Зеленковцу, аутоматски се сетим једног другог млина, једне друге воденице, која годинама меље животе генерација младих, талентованих, немирних и знатижељних људи. Сетим се воденице живота зване рокенрол.
Баш као код млина на Зеленковцу, и у свету рокенрола врата су увек отворена, никад се не закључавају. И нико нема кључ. Као на крсну славу – у магични свет рокенрола нико те не позива, сви су добродошли. Уместо уобичајене флаше пића која се носи на славу, у рокенрол улазиш са својом амбицијом, талентом и вољом за такмичењем и успехом, али и са стрепњом, немиром и страхом од неуспеха.
У јавности преовладава мишљење да је живот рокенрол звезде најбезбрижније, најлакше и најлепше занимање на свету. Тако мисле и они који тек покушавају да закораче у тај свет.
Највећа замка за младе таленте који би да уђу у свет рокенрола јесте управо та почетна слика: слава, успех, енергија и унутрашњи осећај да си посебан
Пажљиво негована илузија
Али брзо ће се уверити у то да је само реч о површној импресији, илузији која је деценијама маркетиншки грађена и негована. Реч је о импресији која није плод људске површности и неупућености, већ је резултат способности рокенрол индустрије и идолатрије да нас убеди да је рокенрол један предивни и бајковити свет хедонизма, славе и богатства. Алкохол, секс, дрога, скупи аутомобили, златни и дијамантски микрофони, најлепше жене – све делује као свакодневница једног „изабраног“ живота. Рок звезде се представљају као полубожанстава, као срећници који живе изнад стварности, изван проблема, бола и свакодневнице обичног човека.
У реалном животу пут ка врху готово увек посут је трњем. Иза сваког успеха стоје године напорног рада, одрицања, трулих компромиса, разочарања и изневерених очекивања. На почетку, рокенрол изгледа као обећање: велика бина, моћна светла, савршен звук, огромни видео-екрани, публика која пева твоје речи, слобода да будеш оно што јеси – или бар оно што желиш да постанеш. Многи у тај свет улазе пуни ентузијазма, верујући да је то најчистији облик живота – без правила, без лажи, без компромиса. Управо ту почиње највећа илузија.
То су одавно препознали многи великани рокенрола, који су у својим песмама описали како изгледа бити горе, на врху, међу звездама.
Уговор са ђаволом
У песмама „Пристао сам бићу све што хоће“ и „Шта би дао да си на мом месту“ великог песника Душка Трифуновића, које је музички обликовао Горан Бреговић, не говори се о слави – већ о њеној цени. У песмама нема победе, нема тријумфа, то су тихе исповести човека који је схватио да пут до врха често значи пут удаљавања од самог себе.
„Пристао сам бићу све што хоће“ само на први поглед изгледа као љубавна песма. У ствари, то је животна дијагноза уметника који пристаје на очекивања публике, индустрије и времена. Стих „ево продајем душу врагу своме“ директно говори о фаустовском избору, о уговору са ђаволом зарад славе и успеха. Питање у другој песми „Шта би дао да си на мом месту, да те мрзе, а да ти се диве“ није хвалисање, већ горко упозорење да се не идентификујеш олако са звездама на сцени, јер иза бајковитог сјаја великих бина постоји зона живота звана backstage, живот који се наставља кад утихне музика, кад се погасе светла и кад се разиђе публика.
Иза бине почиње други живот. Живот у коме нема светла, али има последица. Живот у којем се, како каже иста песма, „страшни лет над провалијом“ не види споља. Ту су разочарања, лажна пријатељства, умор, исцрпљеност, дугови, зависност и празнина. Аплауз је гласан, али кратак – и никада не може на надомести оно што човеку у реалном животу недостаје.
Истовремено, легендарна песма „Дабогда црко рокенрол“, Елвиса Џи Куртовића, руши исти мит, али без поезије, већ директно, сирово и иронично: „ти мислиш да смо ми неки хероји, што ничег се не плаше, а не знаш како се тешко скриват кад почну да лете флаше“. Ту више нема ни туге, ни узвишености, већ само подсмеха. Као да песник каже: ако већ не видиш илузију, онда заслужујеш да јој верујеш. Рокенрол, који је некада био симбол побуне, овде постаје предмет спрдње и самоироније – нешто што једе само себе.
Мапа пута
Заједничка порука ових песама није да рокенрол не вреди. Напротив. Оне упозоравају на то да рокенрол вреди – али да није увек оно што изгледа. Порука је да слобода често долази уз цену коју нико на почетку не види. Да публика воли слику, не нужно човека. Да аплауз може бити заглушујући, али да не лечи усамљеност.
У другом „њу примитивс“ класику, у песми „Ибро Дирка“, група Забрањено пушење рокенрол поруку транспонује у паралелни музички универзум, у свет естраде.
У песмама „Пристао сам бићу све што хоће“ и „Шта би дао да си на мом месту“ великог песника Душка Трифуновића, које је музички обликовао Горан Бреговић, не говори се о слави – већ о њеној цени
Песма на духовит и сатиричан начин говори о локалном кафанском музичару из једне сарајевске махале. Хармоникаша Ибру, званог Дирка, проналазе естрадни менаџери и одводе га на пут славе, успеха и богатства. Међутим, Ибро, који „хармоником лечи бол“, у том варљивом естрадном свету, где се уметност претвара у робу, где је комерцијала важнија од квалитета и где су новац и популарност увек испред душе и талента, доживљава велико разочарање. Зато, на изненађење многих, напушта свет славе и успеха и враћа се у своју махалу, где опет свира за стару рају. Схватио је и Ибро Дирка наш, да „на естради све је лажно, на естради све је фол“.
Највећа замка за младе таленте који би да уђу у свет рокенрола јесте управо та почетна слика: слава, успех, енергија и унутрашњи осећај да си посебан. Други део приче су компромиси, фаустовски уговори, умор и неиздржљиви притисак да стално будеш нешто што можда више ниси.
Зато све ове песме не треба слушати као разочарање, већ као мапу пута. Оне не убијају сан – оне га чине реалним. Јер рокенрол, као и успех, није проблем, али илузија о рокенролу и успеху јесте.
И зато, ево један мали, потпуно бесплатан, савет на крају: ако си млад и талентован, не улази у рокенрол по сваку цену. Бар мало застани и размисли. Али ако те тај свет ипак привлачи толико јако да те баш нико и ништа не може зауставити, онда буди – Горан Бреговић.
