Ми не знамо ко је више мрзео Југославију, ко је више мрзео Србе – да ли усташе, да ли комунисти
Читам Туђманове дневнике где он врло коректно говори о нашим сусретима.
Мени је било интересантно, прочитао сам у новинама, да је неки Титов генерал постао усташа. Отишао сам код њега, али он ме је доживљавао као некаквог тајног агента, курира Добрице Ћосића који преноси како опозициони Београд дише.
Куповао сам му разне књиге које ми је тражио – из српске историје, хрватске које су излазиле у Београду у то време.
Чак је он и описао ту сцену формирања ХДЗ-а, у Клубу књижевника у Загребу. Пише у Туђмановим дневницима: „Дошао је и Миломир Марић да нас подржи“. Ја седим поред Туђмана на оснивању ХДЗ-а. После је Дарко Худелист, најбољи хрватски новинар, написао како ја Туђману кажем „генерале“, а он бесан на мене виче „нисам више Титов генерал, ја сам доктор повјести“.
Нисам могао да сањам да су њега оптуживали да је руски агент. Тек из реферисања Титовог саветника за националну безбедност генерала Јована Мишковића, сазнао сам да Тито стварно пита да ли је Туђман руски агент. Мени је било чудно, па сам читао даље. Туђман је често звао у госте председника Института за раднички покрет Чехословачке. Организовао је заједничка летовања на Јадрану.
Тај човек је после руске интервенције у Прагу постао председник Чехословачке – Густав Хусак.
Очигледно се нисмо снашли. Хтели смо да направимо братство и јединство у злочину
То је Титу било сумњиво да ли Туђман ради нешто тајно. Имамо ситуацију да када је изабран за председника Хрватске он мене зове и пита „јеси ли нашао документ“, а ја га питам „који генерале документ“.
А он ми каже: „Па онај када хрватски амбасадор у Берлину ступа у контакт са руским амбасадором и покушава да добије дозволу да Павелић пусти Црвену армију да прође кроз НДХ, а да ће Руси гарантовати опстанак Независне Државе Хрватске“.
То су све компликоване ствари и ја сам као млад човек то читао.
Први о распаду земље писао је Добрица Ћосић када је испричао сцену где су они писали устав 1963. године на Брионима када му је Кардељ, на некој вечери, рекао: „Југославија је за нас само транзитна станица. Када дођу неке нове политичке околности ми ћемо да наставимо својим путем, а ви својим“.
За Добрицу је то било страшно.
Ми не знамо ко је више мрзео Југославију, ко је више мрзео Србе – да ли усташе, да ли комунисти. Био сам шокиран 1992. године када је био сајам књига у Франкфурту и када сам био на ручку са Павелићевом ћерком Мирјаном и њеним мужем Срећком Пшеничником, који ће бити један од највећих терориста, биће вођа ХОП-а. Они су први пут после 1945. били у Загребу.
Ја питам: „Какви су ваши утисци?“
Павелићева ћерка и зет су ми рекли углас: „Ови комунисти су се дочепали власти у Загребу и мисле да више мрзе Србе него што смо их мрзели ми усташе“.
Ми се очигледно нисмо снашли. Хтели смо да направимо братство и јединство у злочину. Да нису само Хрвати, него смо и ми Срби злочинци. Туђман је о томе често говорио. Да је он у кабинету Ивана Гошњака правио спискове који ће црногорски и српски генерали бити смењени и послати на Голи оток. Он је био бесан, рекао је: „Шта ти Црногорци мисле, свако село надомак Цетиња има више генерала и амбасадора него цела Хрватска, цела Босна, цела Србија. Зато сам ја са Гошњаком договорио да све то похапсимо и да Срби и Црногорци буду издајници“.
Тако су прављени спискови да је 12.000 људи отишло на Голи оток, да буде братство и јединство у издаји. Да не буду само Хрвати издајници или исламисти из Ханџар дивизије. То је остало до данас. Ми смо то прихватали.
Ако су усташе нацисти, ми смо понудили да и четници буду нацисти. Тек деведесетих година смо доказали да смо ми заправо имали два антифашистичка покрета. Чак је и наша Скупштина усвојила и четнике и партизане.
Ми смо се буквално намештали да смо гори од Хрвата, да смо гори од Албанаца, да смо гори од свих. И то извињавање и тај поданички комплекс је остао до дана данашњег. До скоро су се и наши председници извињавали коме год стигну.
Када је Степинац био проглашен за ратног злочинца, када је ухапшен, када му је суђено одмах смо ми понудили нашег издајника. Исто што је Степинац исто је и Николај Велимировић. Ако је Степинац злочинац, онда је и Николај Велимировић који је већ живео у Америци.
Био сам шокиран 1992. године када је био сајам књига у Франкфурту и када сам био на ручку са Павелићевом ћерком Мирјаном и њеним мужем Срећком Пшеничником, који ће бити један од највећих терориста, биће вођа ХОП-а
Откривао сам многе тајне. Један од највећих хрватских фоторепортера Милан Павић ми је причао невероватну ствар да је он снимио Степинца, на свечаној паради на дан устанка народа Хрватске, 27. јула 1945. године где Степинац на паради стоји поред Владимира Бакарића, поред наших генерала, руских генерала…Нисам могао да верујем да то постоји. Нашао сам те слике и штампао у књизи „Деца комунизма“. Глас концила је то пренео на насловној страни – „Кога провоцира Миломир Марић“. Знао сам да су били неки тајни преговори између Тита и Степинца, али ова слика је била шок. Тада највећи савремени историчар Бранко Петрановић тражио је на телевизији да се мени додели докторат јер сам објавио оно што нико није знао.
Али мени ђаво није дао мира па сам тражећи нешто друго у архиви Гестапоа нашао сам досије Николаја Велимировића.
Ми смо њега већ прежалили. Његове књиге су биле забрањене, свако ко је носио неку књигу од његових сабраних дела, штампаних у емиграцији у Немачкој, могао је да буде ухапшен. Ми смо читали, купујући у антикварници, његова предратна издања, дивили се његовом стилу и памети, иако је био забрањен. У Архиви Гестапоа пише да је Николај Велимировић највећи непријатељ немачке окупације. Да је он кључни човек који ће српски народ дићи на устанак против Немачке. Ми смо нешто начули о њему, да је као младић, студент у Енглеској, био шеф српске пропаганде, да је и у Лондону, али и у Америци створио мит о српском народу. Нису њега џабе звали златоусти, тако су изгледале његове проповеди, његови говори. Он је сва врата отварао.
Био је пријатељ енглеског високог друштва. Спријатељио се са највећим индијским песником Тагоромкога је довео у Београд да држи књижевно вече у Коларцу. Био је невероватан човек који ће чак и у Америци доживети несрећу.
