Данас, у времену Ричарда Бренсона и Илона Маска – приватних свемирских туристичких летова и идеја о насељавању Марса, Џонијеве идеје звуче готово пророчки
Кад мало боље размислим о прохујалом животу нашем, могу са сигурношћу рећи да смо осамдесетих имали ретку срећу да живимо у једном узбудљивом, готово наелектрисаном времену. Ваздух је био густ од идеја, буке и слободе. Било је то доба у којем се рокенрол није само слушао – он се живео, носио на себи, уносио у разговоре, у став, у свакодневицу.
Београд, Загреб и Љубљана, уз Ријеку и Нови Сад, постали су жаришта нове енергије – градови у којима су се рађале естетике, рушиле форме и исписивала правила једне нове урбане културе. Љубљански панк, загребачки нови вал и београдски нови талас нису били само музички правци, већ читави светови са својим визуелним језиком, модом, графиком и ставом према животу. Фотографија, дизајн, телевизија, позориште и филм као да су се утркивали да ухвате корак с том експлозијом креативности.
Сарајевска сцена јесте стигла нешто касније, али је с покретом Њу примитивс донела један сасвим посебан, ироничан и аутентичан одговор – груб, духовит и до бола искрен. И управо та разноликост дала је снагу читавој југословенској рок сцени: све је било различито, а опет повезано неком невидљивом нити.
Дрско, свеже, непредвидиво
Бити део те узбуркане стварности значило је живети у сталном покрету – од концерта до концерта, од пробе до пробе, од разговора до разговора. Упознавао сам људе који су, чинило се, горели изнутра: ауторе, музичаре, продуценте, визионаре који су с невероватним ентузијазмом градили нешто што до тада није постојало. Нова сцена није личила ни на шта пре ње – била је дрска, свежа, непредвидива.
То је било време невероватне продукције: песме су настајале као из рукава, албуми који ће касније постати историјски снимали су се готово у даху, омоти су били мала уметничка дела, фотографије су хватале дух генерације, а концерти су били више од наступа – били су догађаји који су мењали људе.
Имао сам срећу да будем у близини већине кључних актера тог времена. Сретали смо се на великим бинама, али и далеко од рефлектора: уз кафу, у диму неких малих кафића, за столовима ресторана, на журкама које су трајале до касно у ноћ. Ти сусрети су били једнако важни као и сами концерти.
Разговори су се водили о свему: о новим и старим албумима, о тржишту које се тек формирало, о хонорарима који су често били симболични, али и о сујетама, ситним оговарањима и великим амбицијама. Али изнад свега – о музици. О томе шта значи бити аутентичан, где је граница између уметности и комерцијале, колико далеко се може ићи без компромиса.
Скоро је немогуће побројати сва та дружења – од љубљанских разговора с Игором Видмаром, Пером Ловшином и Јанијем Новаком, преко загребачких сусрета с Јасенком Хоуром, Јуром Стублићем, Дарком Рундеком и Хусом, до београдских ноћи с Миланом, Маги, Којом, Гилетом и екипом. Биле су ту и бине, фестивали, путовања, случајни сусрети и дуге приче које су трајале до јутра. Сви ти људи, сва та места – чинили су једну исту, велику причу.
Београд, Загреб и Љубљана, уз Ријеку и Нови Сад, постали су жаришта нове енергије – градови у којима су се рађале естетике, рушиле форме и исписивала правила једне нове урбане културе
Један је Џони
Ипак, један сусрет ми се урезао у памћење и остао ми је до данашњег дана у сећању, некако испред свих осталих.
Први сусрет с Бранимиром Џонијем Штулићем, лидером Азре, био је нешто сасвим друго. Он је већ с првим синглом „Балкан“ и „А шта да радим“ постао симбол једне генерације, а албум „Азра“ из 1980. означио је прекретницу. У Сарајеву се слушао као да је забрањено воће – суботом, у емисији Примус, у оквиру Топ-листе надреалиста. И то је било довољно да за нас постане већи од свих – од Ленона, Џегера, Дилана и Страмера заједно. Био је култ. И ја сам, без икакве резерве, био део тог култа.
Зато наш први сусрет није био посао. Био је то судар са идолом.
Целој причи претходила је права драма – Џонијев одлазак у Холандију с Борисом Лајнером, због пореских проблема и одлуке да се више не враћа. Покушаји да се успостави контакт, разговори, посредовања с Југотоном – све је то трајало и деловало узалудно. Био сам уверен да од његовог повратка нема ништа.
А онда ми је Лајнер коначно јавио: „Бране се вратио.“ Био сам толико изненађен да нисам уопште сконтао о којем се Бранету ради, требало ми је неколико секунди да схватим да говори о Џонију.
Срели смо се у Загребу, у ресторану „Код Драгеца“, на Краљевцу.
Од првог тренутка било је јасно да преда мном није класична рок звезда. Џони је говорио као песник, размишљао као филозоф, скакао из теме у тему – од историје и епике до астрологије, митова и неких давно заборављених цивилизација. Деловао је као човек који види даље од стварности у којој живи.
Бекство у свемир
А онда је, изненада, као круну тог разговора, изнео идеју која ме је потпуно затекла.
„Ма какви концерти, интервјуи… треба да бежимо одавде.“
Помислио сам – поново Холандија. Па тек си стигао, зашто би се враћао? – рекох потпуно затечен.
„Не из Југе – него са Земље“, рече. Нисам могао доћи себи од шока.
Уследио је читав план: мотори из СССР-а, његов неминовни распад као прилика, куповина технологије „за тепсију рибе“, оснивање „спејс-шатл корпорације“, карте од 10 милиона долара и редови људи који чекају да напусте планету. Говорио је то с таквом сигурношћу да је граница између визије и стварности престајала да постоји.
Седео сам, слушао и покушавао да схватим где се тачно налазимо – у разговору, у шали или у нечему што тек долази. И помислио: тако изгледа слободан ум који не пристаје на задате оквире.
Тај разговор за све ове године нисам заборавио. У почетку је изгледао као анегдота о неограниченој машти једног рокенрол генија и теслијанског визионара. Данас, у времену Ричарда Бренсона и Илона Маска – приватних свемирских туристичких летова и идеја о насељавању Марса, Џони звучи готово пророчки.
Многи успешни рокери су певали о одласку с планете Земље – Јајо Хоура: „Зауставите Земљу, силазим“, а Саша Лошић: „Одлазим, са планете одлазим“. Али обојица су остали приземљени, остали су ту где су и били.
Џони је увек био нешто друго.
Он је заиста отишао заувек – у Холандију, али и много даље од тога. Отишао је у неки свој лични космос, из којег се, на нашу велику жалост, никада више неће вратити.
