Од бруке до деконтаминације, преко Ловћена и Сребренице

Грађанистички осећај да се српство деведесетих обрукало и да заслужује презир, од 5. октобра растреса, подрива и разара Србију

„Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“, написао је Његош, песник идеала и мора који су се временом уписали у свако српство – национално и грађанско, црногорско и србијанско, поносно и случајно, „мешано“ и „чисто“… Наравно, и у турбо самопорекнуто, иредентистичко „ка-унд-ка“ српство Миле Пајић и Ненада Чанка. 

Случајна Србија је, као и самопроглашена „Друга Србија“, њена претходница, „женског рода“. Поноси се тиме, иако је одавно квирована и џендеризована. То омета препознавање чињенице да је његошевска. „Брука“ – и даље смо склони да подразумевамо да „живи довијека“ иако све чешће јако брзо умре – представља потку императива „суочавања“ (само са српским злочинима) и „деконтаминације“ (само Срба).

Самопорекнута појавност њихових грађанистичких станишта нас омета да препознамо његошевско и заветно ткиво аутошовинистичког и других, суштински антисрпских, српских становишта. Можемо да одбацимо Завет, има и оних који су презрели Његоша, али не можемо из себе избацити ни одјек Његошевих стихова ни културалну логику коју је славио.

Друга, повезана препрека спознаји његошевске суштине два аутоколонијална императива тиче се чињенице да Мила Пајић, Софија Мандић, Софија Тодоровић и Исидора Стакић, да поменем неке од најгласнијих суочаватељки и деконтаминаторки Србије и српства, нису „Косовке девојке“ већ „Сребреничке девојке“.

Српски елитисти нису „на ти“ са свим оним што јесмо. Ни са чињеницом да се то што јесмо не може угурати у културни идентитет и трауме које је у нас уписала ружна и болна историја

Такве су биле и њихове „мајке“; неко би рекао „иконе“. Путовођице као што су Биљана Јовановић, Жарана Папић, Биљана Ковачевић Вучо, Соња Бисерко и Наташа Кандић. „Ћерке“ су, прогрес има много лица, постале и „надстрешница девојке“. Плато испред железничке станице у Новом Саду је њихово „поље Косово“, закрвављено црвеном фарбом.

Трећа препрека суочавању са дубоком српскошћу  деконтаминаторки тиче се чињенице да је њихов антизаветни активизам у суштини незаветни – перверзна инверзија Завета. Он функционише као завет негацији Косовског и Светосавског завета.

ЗАВЕТ И ЊЕГОШ У МИЛИ ПАЈИЋ

Колоквијално, „завет“ значи „свечано обећање, заклетва, изјава верности или завештање“. То не мора бити завет, морално и религиозно обећање Богу, нити српству или Србима, већ може бити завет не-Србима – у име борбе против „зла“ које је уоквирено као не само српско већ и као непобедиво, трансисторијско. То је завет Миле Пајић, завет антизавету:

„Десило се 744 сакривених на 20 километара од Београда, десило више од 13.000 страдалих и несталих, десило се да се силовало, палило, убијало. Десило се да смо одговорни да смо ту исту земљу натопили крвљу. Поново… Оно што остаје нејасно је како ли нам крв скорела у миту мирише јаче од оне, и даље корумпираним цементом покривене, оне која се не спира са асфалта Железничке станице у Новом Саду. Ваљда нас ни то нису учили. Изгубило се међу циклусима.“

Није се изгубило. Живо је и у Мили Пајић. Зрачи из ње. Оно што се променило јесте „крв“ која се „скорела“ и која се „не спира“. Све је, и код Миле Пајић, у крви и завету крви. Место косовског мита је заузела серија фантазија – о „деконтаминацији“, „европеизацији“, „придруживању“… – али њихова потка је остала иста. Његошевска.

ФОТО: Компас/Илустрација

Бежећи од епских „циклуса“, фантазије српских „надстрешница девојака“ завршиле су у „месечницама“. А то је, волим лукавства језика, хрватска реч за један „циклус“ обележен крвљу. „Месечница“ је у Србији постало име редовног ритуалног цеђење крви из мртвих тела и њиховог „подгревања“, речено логиком „кухарице“ и жаргоном главног „кувара“, циничног београдског Црногорца жедног крви. Плус, женске фантазије овде маскира чињеница да се на случајносрпском „кривица“ каже „одговорност“.

Његошева мисао је уписана у „софтвер“ српских умова. Као таква, оно је постала не само оса најсветлијег већ и таме (само)презира који се сакрио иза њеног сјаја. Добили смо тако љутитог Мила Ломпара, који верује да је Бин Његош, „син Његошев“, и месија чији је мисија да васпита Србистан, и његов још љући алтер его, Милу Пајић, која, иако верује да је анти-Његош, терминаторка српских митова, делује као да је Бинт Његош, „ћерка Његошева“.

ДЕКОНТАМИНАЦИЈА БРУКЕ

И активизам Миле Пајић стаје у реченицу „Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека“. То није случајно. Она слави и закива једну од важних карактеристика српског културног обрасца.

Но, много је „култура бруке и части“. Све су незападне, али постоји важна разлика између њих. Једну групу чине далекоисточна друштва у којима образ има приоритет. У другој  су, гледано из референтног, западног угла, „блискоисточна“ друштва, као што су арапска или српско, у којима је част примарна. Прва су склона да буду хармонична, друга конфликтна.

Током Прве случајно српске обојене револуције дошла је до изражаја чињеница да „част“ није исто што и „образ“. Један од разлога зашто је Србија данас толико дубоко и ружно подељена везан је за то да је овде част надређена образу. Вратићу се касније на ту друштвену чињеницу, која се сместила у срж српства – и не мрда одатле.

Постоје још два проблема која нас ометају да препознамо Његоша у (свима) нама. Први се тиче чињеница да је у Србији дезавуисан смисао појма културни образац. Слободан Јовановић, заробљени ум чији је елитизам тешко пренагласити, тврдио је да – пре него што су наше елите кренуле да копирају западне интелектуалне моде – нисмо имали културни образац. Мило Ломпар га је фалсификовао да би могао да га угура у своје саморазумевање.

Други проблем се јавља као последица првог. Његош је својим стиховима српски културни идентитет и културни образац увезао у венац од ког је тешко замислити лепши и складнији. Тај сплет је један од бројних одраза његове генијалности. Нажалост и највише потцењени.

Зашто је то важно? Зашто је корисно разликовати када Његош у својим раскошним стиховима слави српски културни идентитет, а када културни образац?

Из идентитета се може „изаћи“. Једини „излаз“ из културног обрасца води у гроб. Културни образац у коме смо социјализовани је једна од одредница наше личне судбине. Делимо га са људима са којима смо одрастали у неподељеном друштву, без обзира на то које су вере и нације. То се данас најбоље види у Подгорици. Цетиње је пак изгубљено за српство. У њему се више не види да су, мерено културним обрасцем, (етнички) Срби и Црногорци не само у крвном сродству већ и да су близанци. Његош им је отац. Ђукановић је био оцеубица.

УЗЕМЉЕНИ ЗАВЕТ

Веза Завета и српског културног идентитета је другачија од везе Завета и српског културног обрасца – тачније образаца, пошто смо полицентрични народ. Перцепција Завета и његов одраз у Србима обликовани су културним обрасцем. Све што дође у Србију, није важно да ли је са Запада, Неба или Ловћена, бива „прерађено“ нашом дубоком културом и самерено са нама. Оваквима какви смо на Земљи. Небо, иначе, не гласа и не блокира улице.

ФОТО: Компас/Илустрација

Не постоји идеја – „класа“ колико и „идеологија“, „Завет“ колико и „секуларизам“ – која овде може да има смисао који је независан од трансформативног учинка нашег културног обрасца. Наравно, ни он не остаје неокрњен у судару са моћним идејама. Сваки културни образац се стално мења. Но, српски је један од шампиона у спороћи својих промена.

Оно што је кључно, суштина одомаћивања заветне логике, њене овоземаљске пројекције, није у секуларизацији Завета већ у његовом приземљењу и уземљењу.

То је омогућило да логика Завета постане уткана у различите идеологије и програме. Али за разлику од националистичке заветне идеологије, која је, не само политички, паралишућа и омамљујућа, грађанистичка антизаветна идеологија је покретачка. Бити против је, по правилу, моћнија сила него бити за. Зато нам се често чини да је оних који су против више него оних који су за, чак и када их је битно мање.

Супротстављена ономе из чега извире, грађанистичка идеологија је погодна за инструментализацију у друштву у коме је много антипротивних, оних који воле да кажу: „Ја сам увек против власти“, што је став који је овде чест колико и будаласт. Ипак, њена највећа унутрашња снага лежи у томе да је заветно антизаветна; да својим удара по своме.

Следећи слатко-горку мисао Марине Туцаковић, а само је Његош био већи филозоф српства од Марине, могли бисмо да кажемо да растакање Србије коме се не назире крај стаје у бруку оних чије сузе падају ка Бриселу – ми „ћацији“ пијемо, а њима је мука. „Страшно“

Заветна логика је била уткана у позадину обе српске обојене револуције, али и свих других српских борби које су им претходиле; четничке колико и партизанске. Она нас, захваљујући делом и Његошевим стиховима, води и док ударамо по Завету, Цркви и Србији. То је један од важних разлога зашто овде није лако наћи нешто што је српскије од аутошовинизма. Уземљен је у српском културном обрасцу и натопљен њиме. Српски је антисрпски.

ДВА КАШЊЕЊА

Брука је један од унутрашњих мотора заветнизације политичких и друштвених борби. Она има важну улогу у чињеници да оба циља, „грађански“ још више него „национални“, бивају схваћени као највиши и апсолутни, непомирљиви. Волимо да кажемо – „нема али“.

Шта је то у српском културном обрасцу што нас чини, нисам сигуран да има боље речи, робовима бруке? Одакле извире наш фокус на бруку и част? Значајно је и питање о коме ретко размишљамо: У каквом односу у колективној (под)свести Срба стоје част и образ?

Одговоре на ова питање је тешко наћи ако их тражите на Западу или у западном канону, који је једини живи интелектуални канон па нам није лако да уважимо колико је провинцијалан и мањкав када га примењујемо на не-Запад; на српство и Србију.

Посматран кроз западну призму, српски културни образац нашим елитама уме да делује или као патологија, ако су случајно српске, или, ако су поносно српске, оне постану склоне да га фалсификују како би самерили оно што јесмо са чињеницом да се то што јесмо не меша лако са привидно „универзалним“ и „европским“, које је у ствари западно.

Посебно са јако сложеним модерним политичким нормама, као што су држава и демократија, где дугачка прошлост тих идеја скреће пажњу са чињенице да је њихова стварност релативно „млада“, и скројена по западним културним и друштвеним мерама.

Нажалост, када побрка западно и универзално, „учени“ српски човек лако обневиди и почне да игнорише чињеницу да између личног и универзалног постоји и трећа, свеприсутна али неупадљива, конститутивна раван светова у којима живимо. Она има свој магични одраз у Његошевом опусу, који је корисно посматрати као менталитетски магнет.

Реч је о културном обрасцу, дубокој култури односно менталитету што су, у суштини, синоними, мада менталитет је постао пејоративан израз па га избегавам. Треба имати у виду да су чак и овдашњи поносно српски елитисти склони да верују да немају менталитет, да су социјализовани у неком западноликом културалном вакууму, као и случајно српски.

О улози културног обрасца и његовим последицама у западном канону има мало тога. Донекле и зато што је Запад релативно компактна одредница. Исток пак не постоји у једнини, и многи су склони да балкански, белачки и најближи Западу, виде као Запад који касни. Пошто не „хвата корак“, грађанске елите су склоне да закључе или да је неизлечиво болестан. Националне елите пак воле да верују да „раја“ иде уназад, и зато касни за њима.

Српски елитисти нису „на ти“ са свим оним што јесмо. Ни са чињеницом да се то што јесмо не може угурати у културни идентитет и трауме које је у нас уписала ружна и болна историја.

СТУДЕНТИ И ЗАДРУГАРИ

Један од стубова онога што јесмо, мало је битно када је постављен, тиче се чињенице да је српско сопство међузависно. Западно сопство је независно, и то је једна од главних разлика између Запада и различитих Истока, названих Оријент.

ФОТО: Компас/Илустрација

Међузависно сопство чини да људи у којима „станује“ буду децентрирани и да имају проблем са самовредновањем. Наш „центар“, важан ослонац и оса нашег саморазумевања јесу изван нас. Склони смо да жудимо за потврдом других људи, оних које сматрамо важним, и високо вреднујемо њихов позитиван суд и утисак јавности о нама. Ако те потврде нема, мало је битно зашто, склони смо да постанемо несигурни, и још више анксиозни него што нам је прописала параноја од неизвесности са којом, као Срби, морамо да живимо.

Још теже од недостатка валидације нам пада брука – нарочито ако је јавна, „пред свим људима“. С тим се овде тешко носи свако сопство, па и студентистичко. „Узели су нам карте и издвојили нас наочиглед свих људи, као последње криминалце“, рекао је Данасу Вукашин Ђиновић, љутити панонски Оријенталац, један од „Лујева“ у којима станује децентрирани селф Жексовог „задругара“ – који се сместио у све нас у Србији.

На „Мамино сунце“ је ударила брука, изгубило је образ „наочиглед свих људи“, што је дубоко културална „машина“ која је Жељку Митровићу, чини се, донела више новца од других пројеката. Величина успеха „Задруге“, која је постала „Елита“, неодвојива је од тога  да би се, у сличним околностима, мало југоисточније вероватно брзо поубијали пред камерама, док би мало северозападније „задругари“ гледаоцима много раније досадили.

Сви смо ми Цецина деца. Неки Срби то свакодневно демонстрирају у студију у Шимановцима. Неки на „зебрама“ испред Правног факултета.

БРУКА, КРИВИЦА И КАЗНА

У људима на Западу станује независно сопство. Зато су, и колективно и лично, склони да делују аутономно и праве много мање „непотребних“ компромиса када раде на остваривању личних циљева. То има позитиван утицај на функционисање сложених институција, на пример војски, у западним државама.

За разлику од људи у оријенталним друштвима, Западњаци су склони да схватају себе као изоловану јединку; личност за себе, која жели самостално да вреднује своје поступке – и која је у стању да то чини. Неолиберализам је скројен по њиховој мери, али заврзламе културног обрасца су бројне, његови предуслови боље пасују људима са најдаљег Истока.

Зато су – иако кривица, брука и страх од казне, од друштвених и правних санкција, играју улогу у свим друштвима – људи на Западу склони да буду, не само када вреднују себе и своје поступке, примарно вођени осећајем кривице; мером у којој је присутан у њима.

На не-Западу, дакле у (скоро целом) српском свету, кључна је брука.  За разлику од кривице, која се, примарно, јавља као део унутрашње, личне слике о себи и својим поступцима, брука се јавља тек у присуству релевантних других. Када њих нема, не можемо да се обрукамо. Зато кажемо „пукла брука“. Осећање кривице „не пуца“. Оно остаје да чучи у људима.

Његош је песник стигматизације бруке, геније који је армирао њену озлоглашеност, оснажио моћ одвраћања коју садржи и повећао стигму коју везујемо за њу. Тај Његошев успех је неодвојив од чињенице да је, речима Предрага Марковића, „умео да пјева“ – као ретко ко у заједници горштака који „умеју да пјевају“. Данас их не можемо описати као Његошеве сународнике, а суграђани ми, имајући у виду када је живео, звучи смешно.

Опсесија бруком је и у Србији деловала као „мотор“ разливања заветне логике и њеног укорењивања ван поносно српске сфере. Она је неке Србе, путем који иде преко Ловћена и Сребренице, довела до малигног самопорицања и аутошовинизма, његовог ружног израстка, који се деведесетих кристалисао око идеје о „културној деконтаминацији“.

ЊИХОВЕ СУЗЕ ПАДАЈУ КА БРИСЕЛУ

И „робовање“ части и служење образу јесу друштвени деривати међузависног сопства. Од осталих обележја српског културног обрасца, значајнија је само опсесија избегавањем неизвесности и снажна склоност црно-белим сликама. Штавише, једино су неизвесност и амбиваленција већи српски „непријатељи“ од бруке. Узети заједно, ова три обележја српског културног обрасца нас чине несклоним да будемо инструментално рационални. Сви смо, наравно, различити, али то су често различитости унутар кровних истости.

Наши идеали, као што су част и образ, и наш однос према великим непријатељима, као што су брука, амбиваленција и неизвесност, оснаживани су као оптимални одговори на контекст у коме смо се као заједница нашли и изазове које нам је он наметао.

Током Прве случајно српске обојене револуције дошла је до изражаја чињеница да се одреднице окружења мењају много брже него одговори на то окружење. То помаже да разумемо зашто је склоност „осветољубивој агресији“ наших „Лујева“ и њихове селебрити подршке важно обележје студентистичке борбе против, између осталог, „осветољубиве агресије“ – која је одлика свих култура у којима част има примат над образом.

Следећи слатко-горку мисао Марине Туцаковић, а само је Његош био већи филозоф српства од Марине, могли бисмо да кажемо да растакање Србије коме се не назире крај стаје у бруку оних чије сузе падају ка Бриселу – ми „ћацији“ пијемо, а њима је мука. „Страшно.“

ПРИПАДАЊЕ БЕЗ УКЛАПАЊА

Неке од ствари у вези српског света, посебно ломова и бесова који су се сместили у њега, можемо много боље разумети ако гледамо ка најдаљем Истоку, у земље као што су Кина, Кореја и Јапан – и самеравамо српски културни образац са тамошњим.

Ми не размишљамо много о „давању“ образа другим људима. Штавише, разлика није мала, у Србији је снажнији нагласак на „губљењу образа“ него на „чувању образа“. На ономе шта да радимо ако га „изгубимо“, а не на ономе шта треба да радимо да бисмо га „сачували“.

У (не само) кинеској култури императив да не само чувате образ (и) других људи већ и да им га стално дајете, чини да ће се људи тамо много ређе наћи у ситуацији да „бране образ“ – што, углавном, подразумева сукоб који је обележен „осветољубивом агресијом“.

ФОТО: Компас/Илустрација

„Културе образа“, као што су кинеска и јапанска, „дају приоритет хармонији, скромности и хијерархији“, и зато од својих припадника „захтевају висок ниво друштвене сарадње, самоконтроле и усклађености са традицијом“ и нормама, закључила је 2014. године група аутора који су, фокусирани на Јапан и Турску, посматрали разлике између друштва у којима се људи „уклапају“ (Јапан) и оних у којима се само „држе заједно“ (Турска).

У „културама образа“, у Јапану и Кини, од чланова „групе“ се очекује да сарађују како би заштитили међусобни углед и достојанство (тј. образ)“. У њима бива охрабрен конформизам и уклапање. У „културама части“, у Турској и Србији, међузависност и сарадња су ослоњени на заједничко припадање, пуку повезаност, што је инертан однос. Ми се пасивно држимо заједно и, нажалост, активно чинимо јако мало да бисмо се одржали заједно.

Последице се данас препознаје у „блокадерској“ Србији – и не изгледају лепо.

Фокус на „норму образа“ охрабрује бригу о образу других припадника заједнице. Зато су људи у друштвима као што је кинеско временом постајали све више склони да процењују намере сународника „у најбољем друштвеном светлу“, што не погодује расту анимозитета.

Једноставно, што је људима у једној заједници образ важнији од части, то ће они постати мање склони да речи, гестове и поступке других доживе као претњу.

„Страх човеку каља образ често“, написао је Његош, али српска друштва су таква, у Црној Гори још више него у Србији, да у њима често можемо говорити о параноји од бруке која чини да „одбрана“ образа лако постане „нападачка“ – и ескалира у деструктивни сукоб.

БРУКА, МРТВИ СУ И МЕНИ ЈЕ МУКА

Грађанистички осећај да се српство деведесетих обрукало и да заслужује презир, од 5. октобра растреса, подрива и разара Србију. У Републици Српској брука има супротан ефекат зато што тамо највећи српски „непријатељ“ није другачији Србин. Зато Срби у Српској, сем шачице изузетака, у другим Србима не виде „звери“, „ћације“, „стоку крезубу“…

У Црној Гори пак долази до изражаја чињеница да се културни образац, чији је параноја од бруке важан чинилац, може искористити за постизање различитих циљева, укључујући преобликовање идентитета и његову деструкцију

У Црној Гори пак долази до изражаја чињеница да се културни образац, чији је параноја од бруке важан чинилац, може искористити за постизање различитих циљева, укључујући преобликовање идентитета и његову деструкцију. Када је растакао, већ озбиљно нагризено и расрбљено, црногорско српство, само су Запад и титоизам били бољи савезници Мила Ђукановића од тамошњег културног обрасца – који (и даље) деле и највећи Срби и темељно расрбњени, антисрпски Монтенегрини.

Црногорци нису остали „пупак српства“, чак ни они који су остали Срби, као Милован Ђилас. Расрбљавање није остало ограничено на Црну Гору. Упада у очи да је Биљана Јовановић, хероина расрбљавања београдских „грађанки“, била ћерка Батрића Јовановића, ударника борбе против расрбљавања Црногораца, које је видео као „Стаљинов и Титов злочин“.

Нажалост, зов расрбљивања – ни наше „сребреничке девојке“, које су заветовале не-српским жртвама и презреле косовску традицију – не можемо разумети ако не уважимо Његошево завештање. Не само снагу коју је (до)дао веровању да „брука живи довијека“.