Холограм непостојеће понуде

У јануару ове године преминуо је Ерих фон Деникен, истраживач необичних теорија о пореклу људске врсте и материјалних трагова који су се супротстављали службеном креационизму цркве свих деноминација, али и преовлађујућем дарвинизму у крилу науке

Наслов једне његове књиге је Сећање на будућност. За испитивање уметничких симбола који преживљавају до наших дана и наше стварности могао би се овај наслов препевати са „Историја будућности“.

Казимир Маљевич је на почетку прошлог века одлучио да слика престане да буде рефлекс предметног света, па чак и његових формалних елемената или „исказивања уметникове душе“, као што је то случај код Василија Кандинског. Године 1915. представљен је публици „црни квадрат“ или, како га је службено назвао аутор „неуоквирена икона мога времена“. Тако је започео супрематизам.

Судбина Казимира Маљевича и његовог дела пратиће идеолошке и политичке турбуленције епохе. У једноме тренутку сликар је урадио аутопортрет на коме положајем руке сугерише да држи замишљени квадрат. То је била апстракција апстракције, али и наговештај да ће будућност допрети до празнине и ништавила и да ће непостојећи квадрат из његове руке постати нечија стварност или беспредметна икона. Уметност је гласом божјим или дубином уметниковог погледа ненаметљиво провиђење.

ФОТО: commons.wikimedia.org

Ако је претходно столеће пуцало од интензивних боја идеолошких застава, данас на уличним протестима у Србији присуствујемо апстракцији апстракције, смрти сваке вредности и било каквог уобличеног погледа на свет. Уместо конструкције будућности овог народа на пучким перформансима поништава се његова историја, оспорава му се право на косовску постојбину, на миленијумско постојање на њивама и у храмовима западно од Дрине и Дунава, подругује се његовом часном идентитету и још се клевеће по Европи.

Еволуција Маљевичевог квадрата, из црне фактуре у ништа, као у Борхесовој тави у којој се види све, па и прошлост и будућност, показује да је понуда коју Србији нуде охлократија и пучке галамџије опасна по државу и демократију, на шта је упозоравао још мудри Полибије.

Суштински избор Србије јесте да потврди завештање предака, да икону своје историје пренесе у будућност и холограме лажне политике препусти ништавилу које су њени трибуни спремали за нас.