Мало је ствари о којима се слажу наше дубоко подељене елите. Меритократија је једна од њихових заједничких љубави
Мало је ствари о којима се слажу наше дубоко подељене елите. Меритократија је једна од њихових заједничких љубави.
Неформално окупљен у нечему што је остало познато као „Српски пут“, крем поносно српске интелигенције је „о празнику Св. Василија Великог 2025.“ објавио „Начела српске политике“. Прво које је поменуто јесте „начело меритократије“, за које наши (умерено) десни, политички загубљени лумени кажу да „подразумева да напредовање у каријери искључиво зависи од стручности, а не од партијске или идеолошке подобности“.
Меритократија је постала оно против чега је требало да се бори: механизам за династичко преношење богатства и привилегија кроз генерације
Међу потписницима је и Марко Танасковић, (само)описан као „публициста и књижевник“. Његова главна, бојим се и једина релевантна, „стручност“ и „заслуга“ је да је Дарков син. Моја пријатељица воли да каже да је живи доказ да ивер некада пада јако далеко од кладе. На „Википедији“ пише да је „средњу школу завршио у иностранству“. Не пише да ли је овај велики фан меритократије без заслуга запослен у „Службеном гласнику“.
Насупрот Дарковог сина се налази Миша Бркић, новинар који је постао „исповедник“ српских тајкуна и једна од ударних песница случајно српских неолиберала, чије је главно гласило „Пешчаник“. На том сајту је недавно објавио текст „А да пробамо са меритократијом“, који почиње као исповест:
„Нећу да ти се мешам. Ако си одлучио, онда се бави тим послом. Али, рећи ћу ти савет: шта год да радиш, па макар био и чистач ципела на Славији, искористи своје знање и таленат и буди најбољи. Давно, давно био је то савет оца, кога су муштерије цениле као врхунског занатлију, сину који је одлучио да буде новинар.“
Убрзо нам је, како то обично бива, сервирао велико „али“, у које не стаје самопорекнуто „Ја“ љутитог проповедника врлине. Закључак да су „у овом друштву паметни, талентовани и способни појединци одувек били каштиговани и доживљавани као изроди“ неспојив је са чињеницом да је Бркић данас у Србији то што јесте.
„Лек“ нам је затим прописао кроз реторичко питање: „Како би било да једном пробамо да грађанима служе и државом управљају најпаметнији, најталентованији и најспособнији?“
Нажалост, много је мање лепо него што нам сугеришу Дарков и занталијин син, и други заговорници тотемизоване меритократије – што је појам који има кратку историју, почиње педесетих година прошлог века, и дугачку прошлост, која креће пре Џингис Кана.
НЕПРИРОДНА МЕРИТОКРАТИЈА И ПРИРОДНИ НЕПОТИЗАМ
Кваме Ентони Аапаја је меритократију описао као „визију у којој би моћ и привилегије биле додељене на основу индивидуалних заслуга, а не друштвеног порекла“. Но, показало се да постоје бар два велика проблема са меритократијом, владавином „заслужних“.
Први, меритократе су склоне да постану семе из кога ниче нова грана непотизма. Други, показало се да се пречесто изметну у отуђене нарцисе, људе који су поверовали да никоме ништа не дугују и да не морају ни о коме да брину, сем о својој деци. Изузетак су постале и мањине, углавном родне, уоквирене као барометар „доброте“ неолибералне идеологије – у којој меритократе служе и као омиљени „привесци“ њених супербогатих шампиона.
Илузије о томе шта меритократија јесте засноване су на „првобитној теорији“, речима колумнисте „Њујорк тајмса“ из 1992. године, „да ако отворимо руководеће положаје свима на основу талента и способности, а не порекла, природно је да ће људи који се попну на врх одлично обављати посао вођења земље“. Нажалост, показало се да то није природно.
Апаја пише и да је, „као и многе друге појаве, меритократија именована од стране непријатеља…. [у књизи објављеној 1958. године, која] је, наводно, била анализа коју је 2033. године написао историчар, осврћући се на развој британског друштва током деценија. У тој далекој будућности, богатство и владавина су се зарађивали, а не наслеђивали. Нова владајућа класа је одређена, написао је аутор, формулом ‘IQ + труд = заслуга’.“ Демократија је у овој дистопијској слици уступила место владавини најпаметнијих – „не аристократији рођења, не плутократији богатства, већ правој меритократији талента“.
Не дешава се често да неко ко је увео нови појам толико добро наслути суштину онога у шта се појава коју је именовао изродила као социолог Мајкл Јанг у тој сатиричној књизи коју је насловио Успон меритократије.
У слици будућности коју је скицирао, „нижи сталежи“ нису умели да искористе ниједну шансу која им је пружена: „Они се били тестирани изнова и изнова… Ако су више пута означени као ‘глупи’, више не могу да се претварају; њихова слика о себи је ближа истинитом одразу који им не ласка.“ Питам се колико „умних“ либерала би данас имало само једну примедбу на ову слику – чињеницу да такво саморазумевање није, „у довољној мери“, постало део „слике о себи“ презрених у Америци или Србији.
Колико је добро Јанг наслутио наличје реално постојеће меритократије види се и из реченице у којој каже да ће „скоро сви родитељи покушати да обезбеде неправедне предности за своје потомство“. Апаја је додао да, „када постоје неједнакости у приходима, ствар коју људи могу да ураде са вишком новца јесте да га уложе у остварење тог циља. А када финансијски моћ ваших родитеља утиче на одређивање ваших економских награда, онда више не живите по формули која каже да је ‘IQ + труд = заслуга’“.
Јанг, који је умро 2002. године, доживео је да види остварење свог „пророчанства“ и рекао је да је оклоп заслуга само заштитио друштвене и политичке победнике од срамоте и прекора. „Оно што је требало да буде механизам мобилности, постало је тврђава привилегија“, каже Апаја. „Меритократија је постала оно против чега је требало да се бори: механизам за династичко преношење богатства и привилегија кроз генерације“, закључио је Данијел Марковиц, професор права на Универзитету Јејл.
Показало се да, што су класне разлике веће, и што су друштвене позиције са којих млади људи почињу каријере више различите, то је мања вероватноћа да ће меритократија бити снага добра. Најотровнији нуспроизвод вере у меритократски мит је схватање да су понижени људи сами криви; да сви, ако то желе и вредно раде, могу да постану успешни.
ПРЕПОРУКЕ, УМРЕЖАВАЊЕ ИЛИ БРАТСТВЕНИЦИ, ПИТАЊЕ ЈЕ САД
Непотизам има много дужу историју од меритократије. Мада, ту не треба губити из вида да није смислена одредница када говорим о фирмама које су у власништву неколико људи или породица. Нажалост, прави непотизам се ретко оглашава као такав. Обично је умотан у фолију заслуга, и скрива се иза „препорука“. Немати „везе“ је и у САД, у великом броју професија, одавно постало фрустрирајуће и деморалишуће искуство.
„Сви желимо да верујемо да је наш успех заслужен, да су наша достигнућа наша заслуга. Али када се за нас отворе врата која остају затворена за друге, вреди се запитати: ако би нам се пружила иста предност, да ли би ико заиста рекао не?“, пише Стела Пак-Генет, која не крије да је имала корист од непотизма.
Она истиче и да је, по правилу, „нетворкинг само боље брендирани непотизам“; „непотизам који захтева пар корака више“. „Иако умрежавање може бити активна вештина, нешто што се развија кроз труд и истрајност, оно и даље зависи од приступа, који никада није подједнако распоређен“. Заслуге су ретко довољне – веровање да јесу је централна лаж меритократског мита, и то је оно што је фрустрирајуће и обесхрабрујуће.
Наш неуспех често није лични. Успех, истиче Пак-Генет, обично није везан за „то шта доносите за сто, већ да ли сте били позвани на вечеру“. „Кога знам“ је важније него „шта знам“. А то „кога знам“ је најмоћније када сте „познанства“ стекли рођењем. Мало шта нас привилегује као финансијски и друштвени капитал који смо наследили од родитеља.
Ипак, појам непотизам се не везује само за породичне везе већ је схваћен као свако фаворизовање које се заснива на „добром односу са доносиоцем одлука“. Непотизам некада производи превелики број запослених. Бива створено непотребно радно место где, лично, нико није губитку. Једна особа је привилегована без да нека друга буде ускраћена.
Непотизам није по себи лош. Логика непотизма уме да буде друштвено благородна и јако хумана. На пример у Јордану, по правилу ће, не само у (државним) болницама, одмах запослити, обично најстаријег, сина оца који је прерано преминуо – без обзира шта му је струка и да ли је отац био лекар или домар.
Чини се да је данас развојна снага меритократије највећа када је, као на пример у Сингапуру и Кини, намећу (све)моћни људи чији је успон на врх поплочан непотизмом. Они који имају свест да некоме нешто дугују, макар то био само отац, могу бити друштвено благороднији од оних који верују да никоме ништа не дугују.
Поражавајуће је мало случајева када, ако је имала прилику, меритократија није постала непотистичка. У очима гласача који су Нарендри Модију омогућили да постане некрунисани краљ Индије, једна од његових предности је да нема децу; да његове личне заслуге неће постати нов вектор непотизма. Уосталом, Моди је почео тако што је „сахранио“ владавину династије Нехру-Ганди, оличење непотизма који у Индији не познаје идеолошке границе.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаАко оставимо по страни политичке „везе“, које су у Србији јако важне, треба истаћи да непотизам може бити етнички и земљачки, али овде је најмоћнији, и друштвено најдеструктивнији, племенски односно братсвенички, црногорски непотизам. Мало је ту битно ко је (етнички) Црногорац а ко Србин, пошто не само да не можемо да знамо што ће неко из Црне Горе бити сутра, већ ни шта стварно јесте данас. Када дођу у Србију, многи постану „Срби“ из опортунистичких разлога. Тако им у Београду све иде још лакше.
ГЛАСОВИ ПРЕЗРЕНИХ ПРОТИВ МЕРИТОКРАТСКОГ ХИБРИСА
Вртоглави успон меритократије креће релативно недавно, пре мање од пола века, са Маргарет Тачер и Роналдом Реганом. Њен пад је почео само деценију касније, са Билом Клинтоном и Тони Блером, да би убрзање његовог пада почело под Бараком Обамом. Мало је политичара који су толико брзо изневерили наде које су учитаване у њих.
„Клинтонова меритократија“ је у САД омогућила раст неједнакости коме се, донедавно, није назирао крај. Обележен је слепилом према последицама убрзане глобализације и мери у којој идолопоклоничка вера у заслуге доприноси расту кључних, класних разлика. Резултат је био „меритократски хибрис“, упарен са охолошћу и презиром према „непросвећеним масама“; према свима који нису успели да се попну на друштвене врхове.
Бахата и опседнута собом и својим класним клоновима, Хилари Клинтон је, отвореније него њен супруг, указала на саморазумевање које је утрло пут Тамповој изборној победи 2016. године када је рекла да је „победила у местима у којима настаје две трећине америчког бруто друштвеног производа“. Демократија, колико год да је мањкава, омогућава да се заборављени, понижени и презрени нешто питају у САД и другим земљама.
Меритократе су склоне да постану семе из кога ниче нова грана непотизма. Показало се да се пречесто изметну у отуђене нарцисе, људе који су поверовали да никоме ништа не дугују и да не морају ни о коме да брину, сем о својој деци
Ако појам „меритократија“ растегнемо на прошлост, он ће обухвати титоистичку Југославију и очеве америчке нације, писце Декларације о независности. Но, ту треба имати у виду да се „заслужни“ у САД не везује за „паметни“. Зато, када је у председничкој кампањи 1992. године председник Буш (млађи) рекао да ће, ако победи Бил Клинтон, Америком владати „најбољи и најпаметнији“ – то није био комплимент већ, у очима многих гласача, моћна дисквалификација. На жалост Републиканаца, Бил је, за разлику од Хилари, харизматичан, и умео ја да разговара са гласачима као да су заједно чували краве или секли дрвеће.
Иако није изражена колико у Србији, у „америчком карактеру“ постоји снажна популистичка црта. Она је, уз помоћ Доналда Трампа, победила Хилари Клинтон и Џо Бајдена. Остала је највећи непријатељ „меритократског тоталитаризма“.
ДВА ЗНОЈА
Прво у САД, а затим широм западног света и његових прилепака, добили смо владавину „заслужних“, равнодушних према онима који раде рукама, посебно ако се зноје док раде. У њеном срцу се налази опојна илузија да ће онај ко је „паметан“ и вредно ради, успети, и што је најгоре, да само такви заслужују да успеју.
Не чуди да је „тиранија заслуга“, која данас углавном функционише као тиранија „паметних“, прво довела да отуђивања радничке класе и сиромашнијих слојеве од политичке утакмице, да бих их затим натерала да се окрену популизму, који је на Западу и око њега постао скоро искључиво десничарски.
Ушушкани на друштвеним врховима и близу њих, левичарске меритократе су се одрекле политичких потенцијале класне солидарности. Данас само десница мисли на раднике и сиромашне слојеве – на оне који, истовремено, не припадају некој од мањина које привилегује деридијанска, фукоовска и маркузеовска перверзија левице.
Сви они који раде рукама, колико год да су вредни и знојави, уоквирени су на тој „левици“ не толико као они који ништа не заслужују већ као људи не могу да постану заслужни.
У Србији нам данас све сем индекса бива представљено као неуспех. Добили смо упоредну девалвацију знања, где „зналац“ бива поистовећен са обоженим Студентом, и инфлацију очекивања – која се не везују за рад рукама и зној. Наравно, сасвим је ОК онај „други“, елитни, „благородан“ зној, који настаје у теретани, на плажи или „баскету“.
Заклоњено иза меритократије, веровање да не треба да се пита народ, нити да управља вођа за кога је склон да гласа, посело је високо образовану средњу и аспирациону класу у САД колико и у Србији. Њени припадници, који су склони да виде себе не толико као највише вредне људе колико као једине који вреде, овде воле да кажу да су „грађани“, што схватају као име супротности народа кога су презрели.
Идеал у који су склони да упишу себе је називан „ноократија“ односно „софократија“, владавина учених и мудрих зналаца. У обојено револуционарној Србији он је мутирао тако што су знање и мудрост поистовећени са уписивањем гимназије и државног факултета. Владавина зналаца је постала схваћена не толико као владавина напаљених незналица колико као владавина оних које се поносе својим незнањем. Страст према „тиранији људи са дипломама“ је мутирала у крвожедну страст према тиранији људи са индексом.
ПАСТИРИ И КОЧИЈАШИ
Не знам да ли је ружно наличје меритократије, па и мера у којој функционише као слушкиња непотизма, данас упадљивије у САД или у Србији. Овде многе установе, не само културне, здравствене и образовне, функционишу као „институти за оца и дете“. Донедавно, правило је било да је отац у њих ушао по заслугама, а дете по оцу. Данас су то, све чешће – „институти“ за деду (у пензији), оца или мајку и дете. Неретко неколико деце.
Српска меритократија је слична америчкој. Династичка и непотистичка. Ружноћа умотана у изневерени идеал. Мада, у Србији многи политичари, посебно они који су склони да се куну у све америчко, па и у Била Клинтона, изборне кампање воде из позиције „да ли смо то ми заједно чували овце“. На њихову жалост, песма „Чувам овце крај зелене јове“ није само „србијански“ евергрин, већ остаје чинилац наше епигенетике чак и ако је презремо.
Овде је малигна меритократија добила и друге специфичности. Оне су неодвојиве од саморазумевања високо образованих елита, и нестрпљивих студентистичких елита у најави, као и чињенице да смо, за разлику од Американаца, склони да побркамо лончиће и поистоветимо „заслужне“ и „паметне“.
Заклоњено иза меритократије, веровање да не треба да се пита народ, нити да управља вођа за кога је склон да гласа, посело је високо образовану средњу и аспирациону класу у САД колико и у Србији
Нова, отуђена и самоуздигнута, углавном високообразована и (уметнички) талентована (виша средња) класа је склона да заврши као „интелектуална буржоазија“, односно, речима Пјера Рамбера, као „’меритократијом’ формирани друштвени слој који преноси привилегије на потомке, баш као стара аристократија“. При томе, он је, по правилу, ближи најмањем, најбогатијем и најпривилегованијем друштвеном слоју него потлаченима.
Нажалост, „паметна елита“ је овде још склонија од других српских меритократа да изведе закључак да они који нису имали индекс, и нису „ухватили корак“ са турбоглобализацијским процесима, транзицијом и „европеизацијом“, заслужили своју, пречесто, ружну судбину.
У Србији је мит о интелектуалцима, „грађански“ су гори од националних, иако су и једни и други, са премало изузетака, наднародни или антинародни, мутирао у мит о студентима. То пролази онолико колико пролази у великој мери зато што отуђени, самољубиви умници уоквиравају садашњост и „пишу историје свих друштвених група, укључујући своју“.
И када нису уз власт, „учени слојеви“, десни колико и леви, играју важну улогу у „припитомљавању маса“. Унутрашња „цивилизаторска мисија“ је постала разуђенија и комплекснија него што је била у 19. веку, али суштински се ту ништа није променило.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаБорка Павићевић, ћерка комунистичког професора, уметничка душа, себе је, на пример, видела као културну деконтаминаторку. Мило Ломпар, син комунистичког директора, самооњегошена душа, себе види као васпитача „џибера“ и свих других Срба који, на пример, лети нису склони да оду на књижевно вече у Будви.
(Само)обожени Студенти су, пак, склони да себе виде као људе који су рођени „учени“. Не толико као „пастире“ колико као „кочијаше“. Чини ми се да посматрају „неприпитомљене масе“ као коње – који су упрегнути у погрешну кочију. „Ђиха, ђиха, четири ноге све четири круте. Ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе.“ За Брисел.
Не знам да ли смо могли да очекујемо нешто боље од генерација које су подизане на отрову званом Национални парк Србија, који штанцује издавачка кућа којој би више пристајало име „Елитистички центар“. Овде само Философија паланке у себи садржи веће зло.
ИЛУЗИЈЕ О ПРАВИЧНОСТИ И ОХОЛОСТ ЗАСЛУЖНИХ
Мајкл Сандел је у књизи Тиранија заслуга: Шта се десило са општим добром написао да стварност меритократије није само самообмањујућа већ и да заоштрава друштвене поделе. Над илузијом да је неко све постигао сам, у најмање лошем случају се надвија чињеница да „срећом живи у друштву које негује и награђује таленте које случајно поседује“.
Меритократија данас значи мало шта сем ,„тиранија заслуга“ – камуфлирана „реториком успона“ и лажама о „једнаким могућностима“ и стварним заслугама оних који „вредно раде и играју по правилима“. Данас знамо да су то правила у чијем писању су или сами учествовали или су их успешно навукли преко себе и своје амбиције.
Стварност меритократије открива колико је отровна илузија да, како пише Сандел, „сви имају заиста једнаке могућности да се такмиче за пожељна добра и друштвене положаје“. Из те илузије о значају заслуга су изникле и још отровније илузије о правичности.
А оне су, каже Сандел, неодвојиве од „тога како дефинишемо успех и неуспех, победу и пораз – и ставова које победници треба да имају према мање успешним од себе“. Налазе се и у позадини друштвено разорне поларизације, која је приметна у САД колико и у Србији.
По Санделу, један од предуслова да таква поларизација буде превазиђена је не толико суочавање са заслугама колико обрачун с њима. Првенствено са чињеницом да је њихово значење „преобликовано последњих деценија на начине који негирају достојанство рада и остављају многе људе са осећајем да их елите гледају с висине“.
Уместо стварне, иоле смислене меритократије добили смо мало шта сем „меритократске охолости“ добитника у неолиберализацији и глобализацији света. Не чуди да су у Србији многи од „заслужних“ „грађана“, који су материјализовали своје заслуге, или су нестрпљиви да их материјализују, постали неки од највећих непријатеља демократије.
Меритократија данас значи мало шта сем „тиранија заслуга“ – камуфлирана „реториком успона“ и лажама о „једнаким могућностима“ и стварним заслугама оних који „вредно раде и играју по правилима“
Проблем није у томе да је у САД, Санделовим речима, „бес према елитама довео демократију до ивице пропасти“ већ у разлозима зашто тај бес постоји. У Србији, он је данас у сенци беса интелектуалних и сродних прдопудерашких елита према Вучићевој власти колико и „непросвећеним масама“, које су склоне да гласају за њу.
Кристалише се око „платоновског“ схватања, речима једног колумнисте „Данаса“, да „владавина већине представља тиранију масе над најбољима… Народ је у својој маси увек конзервативан, традиционалистички, инертан и несклон било каквом прогресу… ‘Прављење већине“ једина је мајсторија коју познају демократски политичари. ‘Јавно мишљење’ је насиље просечности и беде.“
Меритократија није у стању да функционише у складу са принципима на којима је заснована. Једина питања су колико ће издати своје обећање и колико је времена потребно да би та „издаја“ била примећена. То колико је непотизам лош, и зашто је све лош, било би много релевантније да стварност меритократија није толико одвратна. И да у Србији не преговара из уста Дарковог сина, поносног „блокадера“, и Мише Бркића.
