Не постоји озбиљнија и болнија безбедносна тема за Србију, од њене јужне покрајине. Иако кроз историју нашег народа није недостајало издајника српства, Ненад Рашић је први који то чини мотивисан коцкарским дуговима
Највећи, континуирани и све интензивнији безбедносни изазов за Републику Србију и српски народ данас несумњиво представља квазидржавни терор који лажна држава „Косово“ на челу са Аљбином Куртијем спроводи према нашим сународницима и институцијама у јужној српској Покрајини. У комбинацији са отвореном и прећутном подршком делова међународне заједнице, тај изазов постаје још сложенији и тежи због активног учешћа особа које су рођене као Срби, али су за себе изабрали пут издаје и продаје националних интереса и вредности.
Истини за вољу, свака страни окупатор је међу Србима проналазио појединце спремне на сарадњу. Њихови мотиви су били различити, а најчешће их је водила жеља за материјалним добрима и „мрвицама“ власти које падају са стола окупатора. Међутим, наша историја није упамтила да је неко за чин Јуде био мотивисан коцкарским дуговима, док се није појавио Ненад Рашић из Добротина код Липљана, који је спреман да зарад својих порока жртвује не само дедовину, него све српско на Косову и Метохији.
Знали су и да Срби неће пристати да буду икебана у „мултиетничкој“ тзв. републици Косово, па су радили на стварању српске политичке странке која ће подржати „нову државу“. Тако је настала „Самостална либерална странка“ (СЛС), а Ненад Рашић се нашао у самом врху те политичке организације
Вратимо се мало у прошлост. Трећа српска армија под командом генерала Боже Јанковића остварила је 22. октобра 1912. године вековима сањани сан целог српског народа и на самом почетку Првог балканског рата победоносно ступила на Косово поље. Сузе радоснице озариле су лице сваког војника и сваког Србина који су се тих дана нашли на том простору који у срцима припадника нашег народа има посебно место. Победничка војска продужила је даље ка Урошевцу и надомак Липљана у великом српском селу Добротин затекла је само једну српску породицу која је поседовала своју земљу. Остале породице и даље су живеле у феудалном поретку на земљи турских господара.
Једна од већих породица коју су затекли у селу била је породица Рашић. Њихови преци доселили су се раније након протеривања свих хришћана из села Камена глава код Урошевца. Уз слободу, Рашићима је од стране ослободилаца подарена и земља бивших турских господара коју су до тада обрађивали – постали су слободни људи на својој земљи. Земља је плаћена крвљу ослободилаца и поклоњена до тада поробљеној браћи. У слободи, породица је напредовала, те су постали важни и угледни и у оближњем Липљану.
Ера слободе за Србе на Косову и Метохији прекинута је јуна 1999. године, када се на њих сручила НАТО агресија праћена најездом терориста који су хтели да избришу сваки траг њиховог постојања. У многим крајевима албански терористи су успели, али Добротинчани су се бранили храбро. Као последње у низу места насељених искључиво Србима, иза кога су се низала албанска и насеља из којих су протерани Срби, морали су пружити отпор – и опстали су. До данас.
Док су други чували стражу на путу и пољима око села, Ненад Рашић, у селу звани „Даша“, се определио за лакши пут – постао је преводилац у међународним структурама. Посао није био тежак, солидно се плаћао за то време, а омогућио је приступ утицајним чиниоцима, нарочито британским, а то је посебно било важно, јер су Липљан и Добротин били у зони британске одговорности.
Једна од преломних година за профилисање Рашића у оно што је данас била је 2006. Још су били у току преговори о „статусу Косова“, а покровитељи „независности“ унапред су знали исход – оснивање „Републике Косово“. Знали су и да Срби неће пристати да буду икебана у „мултиетничкој“ тзв. Републици Косово, па су радили на стварању српске политичке странке која ће подржати „нову државу“. Тако је настала „Самостална либерална странка“ (СЛС), а Ненад Рашић се нашао у самом врху те политичке организације. Дакле, СЛС је настала из потребе стварања привида мултиетничности и учешћа Срба у политичком животу на КиМ. Као таква је и препозната од стране наших сународника и последично никада није задобила значајнију подршку локалног српског становништва.
На првим изборима на којима је СЛС учествовала 17. новембра 2007. године добила је подршку „читавих“ 855 Срба, у тренутку када је у јужној српској Покрајини живело њих преко 100.000. Ипак, због већинског српског бојкота избора СЛС је добио три посланичка мандата резервисана за Србе у тзв. Скупштини Косова, а при формирању тзв. косовске Владе јануара наредне године, СЛС је добила два министарска места, од који је једно управо добио Ненад Рашић, поставши тако „косовски министар рада“. Његов рођак Саша Рашић, такође из Добротина, је постао заменик министра унутрашњих послова, а њихов пријатељ из села председник новоосноване општине Грачаница.
Рашић је у договору са Тачијем и уз подршку појединих западних чинилаца, иступио из СЛС и формирао „Прогресивну демократску странку“ (ПДС), како би покушао да се супротстави Српској листи, која је окупила готово све српске гласове на КиМ и није била под контролом Приштине
Са „министарске“ позиције, Ненад Рашић је, изузев личних привилегија, располагао и са не тако малим буџетом, грантовима, донацијама и радним местима. Тада је успоставио modus operandi расподеле новца који га прати и до данас – део је присвајао за себе и сараднике, а део удељивао онима који су били спремни да заједно са својим ближњима гласају за политичку опцију којој је Ненад Рашић припадао.
Упркос свим ресурсима, СЛС није успела да задобије иоле озбиљнију подршку Срба на КиМ, али је опстајала у власти. Албанцима и њиховим страним покровитељима било је важно да имају уз себе људе који носе српска имена, али не било какве, него лојалне, уцењене и послушне, како би пред светом показали да је тзв. Република Косово тобож демократска творевина, у којој се Србима „великодушно“ уступају места у власти. Ненад Рашић им је, препознајући у томе лични интерес, увек био на располагању, ко год да је од Албанаца био на власти. Прво је то био Агим Чеку, па Хашим Тачи, а сада Аљбин Курти. Тај лични интерес је био и тужан и отужан – зарад раскалашног живота и опсесивног коцкања, Ненад Рашић и његов брат су гомилали дугове, позајмљујући због тога стотине хиљада евра од опасних албанских зеленаша. Због тога је учешће у антисрпској власти и приступ новцу из буџета за њих био императив.
Као „министар рада и социјалне политике“ од 2008. до 2014. године, Рашић је у договору са Тачијем и уз подршку појединих западних чинилаца, иступио из СЛС и формирао „Прогресивну демократску странку“ (ПДС), како би покушао да се супротстави Српској листи, која је окупила готово све српске гласове на КиМ и није била под контролом Приштине. У том периоду његове антисрпске активности добијају још израженију и трагичнију димензију, јер је у годинама политичке и личне сарадње са бившим командантима терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова, чест гост у његовој кући био ранији командант „Неродимске оперативне зоне“ и српски крвник Шукри Буја, потоњи челник општине Липљан.
Такође, Рашић је као вид противуслуге за учешће у „косовској влади“ добио подршку и од обавештајне службе Албаније (ШИШ). „На вези“ га је држао дугогодишњи искусни обавештајац Рам Куца из Кукеша, а у успостављању тог односа посредовала је активисткиња ПДС Јасмина Микић из Грачанице, која је све то касније признала пред судом у Крагујевцу, прихватајући кривицу за шпијунажу у корист ШИШ. Управо је албански обавештајац издејствовао да Рашић потом дође на „платни списак“ тадашњег „председника Скупштине Косова“ и дугогодишњег предводника злогласне илегалне албанске службе безбедности ШИК Кадрија Весељија.
Отуда и не чуди што се после избора на КиМ 2014. године, на којима је ПДС освојио 0,82% гласова и један мандат у „косовској скупштини“, Рашић прикључио посланичкој групи Српске листе. Наравно, није се нашао ту да помогне српским интересима, већ да извршава обавештајне задатке својих албанских газда и проба да унесе раздор, у чему није успео. Такође је безуспешно радио и на јачању своје странке, што се и показало на „косовским локалним изборима“ 2015. године, када није добио довољан број гласова за председника општине Грачаница, након чега је иступио из посланичког клуба Српске листе и до 2017. године деловао као независни посланик у „косовској скупштини“.
У наредном периоду, по инструкцијама Хашима Тачија, интензивно се ангажовао на плану стварања услова и анимирања младих Срба за запошљавање у „косовским безбедносним структурама“, пре свега у оквиру тзв. Безбедносних снага Косова (БСК), јер је у циљу трансформације ове илегалне формације у класичне оружане снаге требало запослити одређени број Срба и припадника других неалбанских заједница, како би се тој наследници терористичке тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК) такође пружио привид да је мултиетничка и отворена за све. На том плану, са њим је радио дотадашњи пријатељ и политички и пословни сарадник Горан Маринковић, такође из Добротина, сада лидер „Косовског савеза“, још једне минорне странке која покушава да унесе поделе међу Србима на КиМ. Маринковић и Рашић су се у међувремену разишли, наравно, због новца.
Зарад раскалашног живота и опсесивног коцкања, Ненад Рашић и његов брат су гомилали дугове, позајмљујући због тога стотине хиљада евра од опасних албанских зеленаша. Због тога је учешће у антисрпској власти и приступ новцу из буџета за њих био императив
Рашић је свих претходних година, у интересу албанског фактора, јавно истицао своје противљење формирању Заједнице српских општина (ЗСО), свесно износећи неистину да би она наводно угрозила интересе Срба у Покрајини, будући да би њеним формирањем наводно српске општине престале да постоје и више од 20 хиљада Срба изгубило посао.
На „парламентарним изборима“ у јужној српској Покрајини новембра 2019. године био је носилац листе Коалиције „Слобода“ и то као кандидат за „косовског премијера“. Током предизборне кампање, на Јутјуб каналу те коалиције објављено је више предизборних видео спотова у којима Рашић, на албанском језику, позива бираче да гласају за њих како би „заједно уклонили негативан утицај политичког монструма званог Српска листа“. Тај спот пријао је ушима албанских и страних покровитеља, али не и српским бирачима. Поменута коалиција је добила само 672 гласа (0,08%) и није успела да освоји ниједно посланичко место.
Без обзира на одсуство гласова српских бирача, а самим тим и легитимитета, Рашић је препознат као добар и послушан сарадник, па га је 2. априла 2020. године председник тзв. Владе Косова Аљбин Курти именовао за директора Канцеларије за заједнице. Међутим, Рашић је већ 23. априла поднео оставку јер се заједно са неколицином сарадника нашао на оптуженичкој клупи због злоупотребе службеног положаја у процесу противправне приватизације мини хидроелектрана. Будући да због активног кривичног поступка није могао да се кандидује, Рашић је на парламентарним изборима 2021. године подржао грађанску иницијативу „За слободу, правду и опстанак“ (ГИ СПО), коју је са своје стране истовремено подржавао и Курти. Током предизборне кампање, Рашић је у друштву са Аљбином Куртијем посетио Штрпце, што је изазвало револт локалних Срба. Зато и не чуди што је Рашићева листа опет доживела фијаско и није освојила ниједно место у тзв. Скупштини Косова. Да невоља за њега буде још већа, коцкарски дугови у том периоду су само расли…
Самовољом „косовског суда“, Рашић је 8. новембра 2022. године ослобођен оптужби за злоупотребу службене дужности, након чега је 1. децембра исте године именован на функцију „косовског министра за заједнице и повратак“, која је била упражњена након оставке Горана Ракића и напуштања „косовских институција“ од стране Српске листе. Да – Рашић је ослобођен оптужби баш тада када је било неопходно да неко ко носи српско име преузме места која су напустили представници Српске листе.
Већ на седници тзв. Владе Косова одржаној 14. децембра 2022. године пружио је подршку изградњи база тзв. косовске полиције (КП) у општинама Лепосавић и Зубин Поток, чиме је почела полицизација севера КиМ и отворени терор према тамошњем српском становништву које су предводили албански припадници тзв. КП доведени из других делова Покрајине. Поред тога, Рашић је, да би се показао као поуздан и сарадљив послушник, дао глас и за формирање организационог одбора за обележавање „15 година од проглашења независности Косова“, као и глас за обележавање „25 година епопеје Ослободилачке војске Косова“.
Заузврат, његово „министарство“ је добило значајна средства из „косовског“ буџета и од страних фондација. Међутим, уместо за потребе и повратак протераних Срба, Рома и припадника других заједница, средства су додељивана Рашићевим блиским сарадницима и рођацима. У дужем низу година, најчешћи начин на који је Ненад Рашић противправно присвајао средства из наведених извора било је укључивање у реализацију намештених тендера и пројеката НВО „ИОЕП“ из Приштине, предвођене његовим братом Игором Рашићем. Између осталог, посредством ове НВО је реализован пројекат изградње и рестаурације више објеката у централном делу Покрајине, под називом „Лепо Косово“. У континуираном присвајању новца по различитим основама посебно се истиче и НВО „SDBC“ на чијем челу се налази Милан Дабић, сестрић и близак сарадник Ненада Рашића. Поред брата Игора и сестрића Дабића, у махинације и коруптивно-криминалне активности којима противправно присваја значајна материјална средства, укључен је и шири круг Рашићевих рођачких и блиских пријатељских веза, којима је претходно обезбедио ангажман у оквиру поменутог „министарства“. Међу њима су и Рашићев кум Славиша Поповић, кога је поставио за свог саветника, затим заменик тзв. министра привреде Ненад Станојевић, те Рашићев заменик Ненад Вукмировић, који је на наведеном месту наследио још једног непријатеља сопственог народа Радоицу Радомировића из Лепосавића, са којим се Рашић сукобио управо око прерасподеле новца стеченог на описани илегални начин.
Рашић је као вид противуслуге за учешће у „косовској влади“ добио подршку и од обавештајне службе Албаније (ШИШ). „На вези“ га је држао дугогодишњи искусни обавештајац Рам Куца из Кукеша
Поменута организована криминална група на чијем челу се налази Рашић, интензивирала је током друге половине 2025. године активности на злоупотреби и противправном присвајању новца, до те мере да је Милан Дабић, као службеник тзв. министарства за заједнице и повратак директно саопштавао потенцијалним корисницима програма субвенција и донација да су у обавези да тој ОКГ одмах врате 10% вредности програма, а након реализације програма још 10%. Такође, фингирали су националну припадност појединих Албанаца, представљајући их као Роме, односно припаднике мањинске заједнице, како би им финансирали пројекте, при чему се по описаном коруптивно-криминалном моделу, значајан део и тог новца враћао Рашићу и његовим сарадницима.
Један од учесталих модела злоупотребе средстава је и додела субвенција у форми радних машина, превозних средстава и сл. особама које су у обавези да добијене ствари препродају, а део тако стеченог новца врате Рашићу. Поред тога, Рашић је током обављања функција у оквиру „косовских институција“, злоупотребљавајући службени положај, запослио више десетина Срба из централног дела КиМ, који су заузврат били у обавези да гласају за Рашићеву партију, односно извесним новчаним износима финансијски подрже овај политички субјект.
Да би задржао све наведене ресурсе, Рашићу је императив био да куповином гласова на свим изборима одржаним 2025. године створи привид макар делића српске подршке Куртијевој власти. На редовним „парламентарним“ изборима у фебруару прошле године Рашићева листа добила је укупно 4.789 гласова, довољно за један од десет мандата резервисаних за Србе. Од тога је Рашић добио 3.040 гласова у 10 општина на КиМ у којима су већински настањени Срби, док је преостале гласове, њих 1.749, добио у већински албанским срединама, где реално готово да нема Срба, при чему је само у Призрену наводно добио 336 гласова.
ФОТО: Српски Компас
ФОТО: Српски КомпасУ питању је била очигледна изборна превара и крађа. Као награду за лојалност Албанцима и њиховим сепаратистичким интересима, Рашићевој партији је омогућено да добија фантомске гласове, како би остао „релевантан“ у политичком смислу. Такав модус поновљен је и приликом избора децембра 2025. године. Рашићево „министарство“, поред редовног буџета, добило је на располагање и „грант“ немачке владине агенције за међународну сарадњу (GIZ) у износу од 7.500.000 евра. Од тог новца су куповани гласови и то тако што су бирачима финансирани различити „пројекти“ у износу од 1.000 до 10.000 евра, „поклањана“ радна места, грађевински материјал и бела техника. Они који су добили новац, били су, као и раније, условљени да део „врате“ Рашићу и сарадницима, овога пута у износу од 20-30% добијених средстава. Током изборне кампање додељене су 63 индивидуалне субвенције намењене здравственој подршци и унапређењу пољопривредне производње, док је 41 субвенција у циљу развоја локалних бизниса и привредних иницијатива додељена малим предузетницима. Осим тога, како би привукао што већи број младих да свој глас дају странци „За слободу правду и опстанак“ Рашић је доделио 343 уговора о плаћеним праксама за младе у трајању од три месеца, притом наводећи да је постигао договор са Аљбином Куртијем да по истеку то ангажовање прерасте у уговоре о запослењу.
Оно што је важно напоменути је да Рашић, услед тога што је један од најлојалнијих сарадника Аљбина Куртија, не само међу Србима, већ уопште, ужива заштиту тзв. Обавештајне агенције Косова (ОАК), а однос са њима више и не скрива. Штавише, током предизборне кампање је обилазио српска села у друштву двојице припадника тзв. ОАК, са којима је издавао налоге локалним сарадницима и обећавао им подршку.
Сва је прилика да ће исти модус бити поновљен и на ванредним изборима јуна ове године, а додата је још једна компонента. У току је пројекат који се односи на стажирање око 400 лица из српске заједнице у „косовским“ институцијама, док је у припреми пројекат који ће се наводно реализовати до краја 2026. године, а који се односи на плаћено стажирање око 1.000 млађих особа из српске заједнице, за шта је планирано да се издвоји још додатних милион евра. Притом, у припреми је нови пројекат, који се односи на изградњу и реновирање породичних кућа лица из категорије социјално угрожених лица из српске заједнице на АП КиМ. Услов за учешће у пројекту је исти – гласови читавих породица за Рашићеву листу.
Рашић је свих претходних година, у интересу албанског фактора, јавно истицао своје противљење формирању Заједнице српских општина (ЗСО), свесно износећи неистину да би она наводно угрозила интересе Срба у Покрајини
Треба знати да Рашић активно подржава и најновије антисрпске потезе Куртијевог режима усмерене против школског и здравственог система, ретких преосталих српских институција и најважнијих послодаваца, од круцијалног значаја за опстанак српске заједнице на КиМ. Наиме, Рашић износи да ће српске школе и факултети морати да се „интегришу“ у систем тзв. Косова. Међутим, занимљиво је да исти тај Рашић није своју децу „интегрисао“ у школе у Приштини, него су ишла у српске школе, а једно дете које тренутно студира није уписало факултет ни у Приштини, ни у Тирани, него у Нишу. Парадоксално је и да Рашићеви блиски рођаци и сарадници, који подржавају његово политичко деловање, и даље раде у српским институцијама и јавним предузећима, а неки од њих бораве у Београду и другим местима на подручју централне Србије.
Где је крај Рашићевом служењу режиму у Приштини? Можда му је, како у поверењу прича својим сарадницима, заиста „свега доста“ и да би „сутра изашао из политике“, али да не сме зато што је добио много новца и да се боји освете оних којима је много обећао. Сва је прилика да ће због тога и даље, робујући својим и пороцима својих ближњих, наставити да се уписује црним словима у историју српства, и то не само на Косову и Метохији.
