Сви држављани Србије су њени „грађани“. „Грађани“ су и становници градова. Али, то нису значења које појам „грађани“ данас има у политичком животу – првенствено захваљујући онима који овде воле да истакну да су „грађани“

У јавном говору, супротност „грађана“ више нису ни „странци“ ни „сељаци“ – већ народ, који је у Србији углавном српски.

„Грађани“ и „народ“ су постале несамерљиве одреднице, док су нове конотације временом „појеле“ стара значења речи грађани. При томе, наши новокомпоновани грађани су склони да себе виде као супериорне у односу на народ, који посматрају не само као своју спољашњост већ и као највећег, неретко смртног, непријатеља, а Србију као душегупку.

Не чуди да је антинародно саморазумевање новокомпонованих грађана кумовало серији нагрђујућих израза, као што су „граџани“, „грађанштина“ и „грађанери“. Ипак, наше учене, србоскептичне и србофобичне грађане највише боли појам „грађанизам“, вредносно неутрална изведеница коју је 1999. године сковао Светозар Стојановић.

„Грађанизам“ и „грађанисти“ су убрзо постале јеко ружне речи. Наши антинародни „грађани“ их схватају као клевете, иако је њихов главни проблем то што, чак ни поружњене конотацијама које су добила, оне нису постале довољно ружне да би дочарале ружноћу и первертираност идеологије односно саморазумевања именованог уз помоћу њих.

 Лажни грађанисти су заклети непријатељи уважавања српства, што је фундаменталистичка политичка „вера“ утемељена у Философији паланке Радомира Константиновића

Има правде у чињеници да је појам „грађанизам“ данас у Србији оцрњенији од речи „национализам“, који су грађанисти и њихови титоистички „преци“ сатанизовали – у великој мери зато што су презрели српство и српскост.

ИМЕ ГРАЂАНСКЕ ЛАЖИ

Када је крајем деведесетих увео и дефинисао појам грађанизма, Стојановић није видео, а можда то тада није ни било јасно, да се постјугословенски грађанизми не кристалишу у односу на национализам по себи – већ искључиво у односу на српски национализам, тачније у односу на српство. Зато су сви они лажни грађанизми.

Но, појмови „грађанизам“ и „грађаниста“ су добили толико снажне негативне и пејоративне конотације да, иако је примерено, штавише преко потребно, додати придев „лажни“ или „лажирани“, то боде уши. Једноставно, израз „лажни грађанизам“ звучи натегнуто, иако много боље и прецизније описује идеологију коју смо склони да зовемо „грађанизам“.

Реално постојећи српски и сви други грађанизми у региону су лажни зато што идеал не виде у „држави у којој сви грађани уважавају једнака права без обзира на етничко и друго порекло“ већ у држави у којој су укинута или ограничена права Срба. Тачније оних Срба који се поносе својим српским пореклом – и не показују жељу да живе деконтаминацију.

Илустрација грађанина који хоће да зарави и одриче се свог порекла из народа

Овде је важно истаћи да аутошовинизам, екстрем лажног српског грађанизма, креће од схватања да је самоодржива „деконтаминираност“ стање које један Србин може да достигне само у гробу. Другим речима да „културна деконтаминација“ једног Србина не може имати крај. Српски грађанисти верују да она мора да траје вечно. Док има Срба.

Стојановић није смислио појам грађанизам као „оправдање за национализам“, како тврде грађанисти, нити се он користи као такав. При томе, сама идеја да је једном народу потребно оправдање за (етно)национализам је расистичка. Овде се често губи из вида да је национализам, као и његова „мајка“ нација-држава, западни изум. Запад је извориште модерности, која је постала планетарно стање. Али, главни западни „дар“ свету, „камен“ на који је постављен модерни свет, није грађанско друштво већ нација-држава. Национализам је зато (п)остао једна од носећих идеологија модернизације и модерности.

Оцрњен, појам грађанизам нам помаже да бољу разумемо у шта се грађанско изметнуло у Србији. Грађанизам је раније био идеологија покојне „друге Србије“, данас случајно српских Срба и њихових несрпских привезака, али пошто није безусловно, доследно анти-националистичка, он је сестринска идеологија антисрпских национализама на Балкану.

Зато, да би прецизно описали појаву именовану речју „грађанизам“, потребно је да јој додамо придев „лажни“ или „лажирани“. Чињеница да реч „грађанизам“, и без ових придева, има снажне негативне, пејоративне и ружне конотације, главни је разлог зашто не осећамо потребу да квалификујемо постјугословенске перверзије грађанизма.

АЛЕРГИЈА НА СРПСТВО

Грађанизам није, како је сугерисано, „опозит национализму“. Он је „опозит“ само српском национализму – и то не само код Срба већ и код свих других народа у региону. Зато, када на простору покојне Југославије кажемо „грађанизам“, ми, у ствари, говоримо о лажном грађанизму нових, лажираних „грађана“. Ти наши новокомпоновани, случајно српски, фалш „грађани“ су, како је то приметила Андреа Јовановић, алергични на народ – али само ако је српски. Бошњачки, црногорски, хрватски и албански народ им је прирастао срцу.

Проблем са реално постојећим грађанизмом у Србији је не толико србоскептична колико антисрпска суштина његовог мејнстрима. Он функционише као негатив, односно активна негација, само српског национализма. Његов екстрем(изам) је аутошовинизам, који садржи убилачку мржњу окренуту ка унутра, ка одбаченим и презреним својима, и зато функционише као инверзија српског шовинизма, која има и аутонацистичке елементе.

Српски грађанизам није, како бива сугерисано, „екстремна верзија грађанске идеологије“, већ њена титоизмом и елитизмом первертирана форма. Као догматска идеолошка матрица, он одступа од општости приписане грађанском“ тако што из те општости искључује једно етничко „својство“, односно поносну припадност једном народу. Грађанизам пориче „легитимитет“ једног скупа повезаних припадности – српског, и зато је лажан.

Лажни грађанисти не оспоравају само националистичко привилеговање српства већ и његово уважавање као легитимне националне припадности, равноправне са другима. Они су заклети непријатељи уважавања српства, што је фундаменталистичка политичка „вера“ утемељена у Философији паланке Радомира Константиновића.

ГРАЂАНСКО УЉЕ И НАЦИОНАЛНА ВОДА

Иако оптужују српске националисте да су непријатељи „либералних вредности“, лажни грађанисти, не само српски, јесу ти који, у суштини, поносне Србе и српство уоквиравају као, по себи, непријатеље „либералних вредности“, и тако један народ изузимају из домена људи који заслужују да уживају (стварне и замишљене) благодети либералних вредности.

Грађанизам, као и национализам, није по себи екстремна идеологија. Он у Србији има свој екстрем, аутошовинизам. Може се рећи да је у Србији грађанизам аутошовинизму оно што је национализам шовинизму. Остали грађанизми на Балкану нису супротстављени „својим“ национализмима, већ само српском национализму, и тако лажирани они функционишу као лајт, „умивени“ национализми Бошњака, Црногораца односно Хрвата.

Код ових заједница нема аутошовинизма зато што нема, ни у траговима, грађанизма који је окренут против „свог“ национализма. Тек пошто се појави такав, безрезервни грађанизам, Хрвати, Бошњаци и Црногорци можда могу да добију своје аутошовинизме. Другим речима, та три (лажна) грађанизма су растворена у својим национализма, док су српски (лажни) грађанизам и српски национализам као уље и вода.

Пошто је добио негативне конотације, појам грађанизам нам помаже да укажемо на нераскидиву, симбиотичку везу грађанског и националног код Бошњака, Црногораца и Хрвата. Оно што је кључно – таква веза не постоји код нас Срба, и она, не само захваљујући учинку титоизма и западног мешања, данас не може да буде успостављена. Сем као причина која скрива инструментализацију националиста од стране грађаниста. Зашто?

Темељно грађанистичко схватање јесте да српски народ не треба да се пита – ни у Србији, где је већина, ни у државама у којима је мањина. Зато, на пример, српски грађаниста данас није „радикални либерал“, већ, нема боље речи, србофобични либерал – и тек као такав уме да буде радикалан. Њему су не-српске традиције свете, а српска му се гади. Склон је да „навија“ за непријатеље и ривале Србије и свега што је српско.

Српско (лажно) грађанистичко становиште је зато, имплицитно али јасно, антидемократско и није га могуће помирити са српским националистичким становиштем, које, бар у теорији, може да рачуна на демократско изражавање воље већинског народа. Вратићу се на антиполитичку праксу коју су облике његове путовође, националистички интелектуалци.

Грађанизам се врти око питања да ли данашња Србија, и српско схваћено као дегенерисано европско, може бити преевропеизована и интегрисана у западноцентрично европско – и склон је да на њега одговори негативно. Његово политичко обећање се своди на потчињавање Бриселу; на антидемократску десуверенизацију и државе и народа.

Српски национализам се данас углавном врти око схватања да западно, схваћено као дегенерисано европско, спречава Србију и српство да се остваре онако како их виде водећи националисти – као оличења исправно европског, нажалост у западноцентричној једни. Али, да би српство постало такво она би морало да буде преевропеизовано, Мило Ломпар би рекао „васпитано“, а следбеници Латинке Перовић „деконтаминирано“.

Пошто, за разлику од грађаниста, српски националисти иза себе немају „колективни Запад“, или неки други, поредиво значајан и заинтересован центар моћи који би могао да коригује његове илузије и странпутице, такво схватање је по себи антиполитичко. То је разлог зашто српски национализам данас не добацују ни до демократске утакмице; такве-каква је.

ЗА ТУЂУ „КРВ И ТЛО“

Пошто наши (лажни) грађанисти воле да посматрају српски национализам кроз његове екстреме, ја ћу сада наставим „путем“ који су трасирали.

Не само за Ненада Даковића, српски национализам је „масовни злочин“. Штавише, он и његови грађанистички саборци су склони да посматрају српство као незаустављиви генератор масовних злочина. Радомир Константиновић, њихов гуру, представио је „српски нацизам“ као културални, суштински и вечни, огледало српства тачније мегазла које је видео у њему. Без узимања у обзир његових тумачења није лако разумети ни потку српског грађанизма, ни његов аутошовинистички екстрем, ни чињеницу да, када кажу „не пристајем на злочине“, наши лажни грађанисти обично мисле – не пристајем на Србе.

Грађанизам се на простору рахметли Југославије „врти“ само око српског национализма

Милош Кнежевић је препознао перверзију која се сместила у срж грађанизма. Иако се издаје за „космополитско, универзално и анационално“, пише Кнежевић, „то ‘грађанско’ је непомирено и неспојиво са националним атрибутима националне већине али – гле чуда! – итекако је спојиво са националним својствима националних мањина које, уосталом, без тог ‘националног’ не би могле ни да се конституишу у својим тежњама. Националној већини се зарад ‘грађанског’ одузима национално, да би се исто то национално, али у још интензивнијем облику, надодавало (националним) мањинама…. Да ствар у својој нелогичности буде још гора, сматра се да национална већина не само да није кадра да се развије кроз грађански политички облик, него због тога не може да постане ни демократска у свом деловању.“

У жељи да своју одличну анализу учини универзално релевантном, Кнежевић, одлази предалеко када каже: „Усмерен против ‘тираније националне већине’ грађанизам скоро безупитно подржава сва права етничких, националних и свих других мањина. Већина је ‘тиранска“ напросто зато јер је већина, а мањина је предиспонирана на демкратију само зато што је манина. У овој заглупљујућој таутологији очитује се грађанистичка стереотипност промањинског мишљења.“

Илустрација грађанина који се стиди свог порекла и свог народа

Овај закључак је данас тачан у САД и Великој Британији колико и у Србији, али разлог зашто је овде постао валидан много раније него тамо тиче се чињенице да полази од ауторасистичког схватања да је већинско „тиранско“ – зато што је српско, а не зато што је већинско. Другим речима, од става да је све српско „тиранско“, а да је, када је већинско, посебно тиранско; не толико опасно колико фатално по не-Србе.

У суштини, грађанизам у Србији функционише као идеологија крви и тла, само изврнута и первертирана. Он уоквирава српство као „идеологију крви и тла“, и тако нуди илузију легитимитета свим антисрпским, шовинистичким идеологијама крви и тла. Зато је тај лажни, случајно српски грађанизам не само антисрпска већ и антиљудска идеологија, иако се стално позива на просветитељство, цивилизованост и највише европске вредности.

НЕОСУНЕЋЕНИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРОТИВ ПЕЋИНСКОГ

Грађанизам се на простору рахметли Југославије „врти“ само око српског национализма. То је једини антинационализам свих реално постојећих грађанизама на Балкану – и зато су сви они не толико недоследни колико лажни. Али, на другачији начин од српског.

Код Црногораца, Хрвата и Бошњака, „грађанско“ и „национално“ су једносуштавне одреднице. Не постоји помена вредно грађанистичко које је у овим заједницама супротстављено свом национализму. Оно је непријатељ само српског национализма.

Ако би то стање покушали да опишемо појмовима које је користио Светозар Стојановић, онда би могли да кажемо да се код Бошњака, Црногораца и Хрвата „грађанско“ користи као синоним за „националистички грађанизам“. Он је тамо једина стварност грађанизма, који, лажиран, прикрива жељу за „доминацију националне већине“ и праву агенду већинског, по правилу антисрпског, национализма. Вратићу се касније на чињеницу да само у Србији постоји „грађанистички национализам“, чији је главни идеолог Ломпар.

Појам „грађанизам“ се у Црној Гори користи као вредносно неутралан назив за грађанску идеологију. Зато Драган Бојовић користи одредницу „лажни грађанизам“, која се јако ретко чује у Србији, када говори о србофобичним актерима у Црној Горима. Они се, како каже, „декларативно најгласније залажу за грађанско друштво и демократију [али] све чине да се Демократски фронт и српски народ у целини не нађу у Влади Црне Горе. Тај лажни грађанизам, у којем си добар грађанин једино ако ниси Србин, директни је узрочних политичке кризе и нестабилности у продуженом трајању“.

Бојовић је, с разлогом, осетио потребу и да подсети „шта значи Црна Гора као грађанска држава“: „Да су сви грађани равноправни, да међу њима нема ‘ретроградних’ и ‘модерних’, да сви грађани имају иста права да бирају и буду бирани, те да, на основу резултата избора, воде државу и јавне послове.“ Пошто су црногорски лажни грађанисти целу српску заједницу уоквирили као „ретроградну“, не чуди да су постали склони да њен национализам називају „пећинским“.

Бојовић, у тексту на порталу „Борба“, истиче и да је у Црној Гори, исто важи и за Федерацију БиХ, грађанизам „као идеолошки концепт, злоупотребљен и преиначен у нешто што је антипод грађанском друштву“. То је важан разлог зашто у Србији, Црној Гори и бошњачко-хрватској Федерацији грађанисти не воле да користимо појам „грађанизам“. Они воле да кажу да је њихово „грађанско“ (само)одређење неупрљано идеологијом.

Та лаж је и у Федерацији БиХ и у Црној Гори упарена са схватањем да су тамошњи национализми реактивни. Да бошњачко и црногорско, по себи, постоји само као национално, које је, ако не баш грађанско, онда приближно грађанско, и да се „упрљало“ националистичким искључиво као одговор на „агресивни“, „злочиначки“ српски национализам односно „српски реметилачки фактор“.

„Грађанска Босна и Херцеговина“ је само друго име за (недовољно) велику „Бошњакију“, која би, да би била довољно велика, морала да укључи Санџак. Питање колико међу „грађански оријентисаним“ актерима у Босни има „корисних идиота“ бошњачког национализма је занимљиво, али мало значајно. Ако спалимо илузије о смислу и претпоставкама грађанског на простору упокојене Југославије, препознаћемо да „грађанска Босна“ може да постоји или као тоталитарна или као етнички очишћена бошњачка држава.

Стојановић је веровао да без грађанског начела „један грађанин-један глас“ демократија „уопште није могуће“. Оно је, можда, потребан услов али није довољан, плус се над њим надвија сенка етничког чишћења, које то начело призива. Хрватска је одличан пример колико је стварност државе у којој су „грађани“ постали једнонационални добра за демократију; још мало па савршена. Западна подршка је претпоставка да таква држава буде успостављена на Балкану, и затим „верификована“ као оно што није; као „грађанска“.

Стојановићева склоност да растегне одличне појмове које је сковао, вероватно како би им намакао пожељну, али не увек и примерену, општост односно универзалност, може се препознати и у наслову његове књиге На српском делу Титоника.

„Титоник“ је био само српски. Не постоји његов не-српски део. За не-Србе титоизам је био налик лансирној рампи – која је новокомпонованим нацијама или донела националне државе или их повела ка њима. То да су оне деведесетих платиле неку цену је, из угла њихових националистичких државоградитеља, чињеница која је више политички корисна него ружна. Лажни грађанисти су били поуздани партнери, не и равноправни, у градњи или доградњи националне државе какву су желели отворено антисрпски националисти.

„Грађанска Босна и Херцеговина“ је само друго име за (недовољно) велику „Бошњакију“, која би, да би била довољно велика, морала да укључи Санџак

На пример, Златко Лагумџија није бошњачка „Наташа Кандић“. Он није ни случајни Бошњак. Лагумџија је, у суштини, „умивени“, лајт Алија Изетбеговић. Један од бошњачких лажних грађаниста којима Алија и саборци (национално) нису могли да замере много тога.

Сем, на пример, да петком, џума је срце бошњачког политичког живота, натукну да нема њихових имена у „књигама“ породице Скако – берберина који су генерацијама сунетили сарајевске Муслимане, који су 1993. године одлучили да постану Бошњаци. Зато је лажни бошњачки грађанизам, који је једини политички релевантан грађанизам у десрбизованом Сарајеву, корисно посматрати као „неосунећени национализам“.

ОД ИНВЕРЗНОГ ДО ПЕРВЕРЗНОГ НАЦИОНАЛИЗМА

Грађанизам би, вредносно неутрално, могли да посматрамо као „инверзни национализам“, што је појам који је увео Душан Кецмановић описујући ставове пријатеља, сарајевског Србина, којима би пристајао назив „инверзни шовинизам“ односно аутошовинизам.

Склоност поносно српских елита да беже од национализма у национално, а да национализам посматрају или као идеологију „крезубих“ или као шовинизам, неодвојива је од мере у којој је идеологија социјалистичког југословенства колонизовала њихове умове. Отуд и њихова честа, можда само подсвесна, поклоњења (лажном) грађанизму.

У Србији смо временом добили „разводњене“, по много чему денационализоване, грађанистичке националне интелектуалце – и грађанистички национализам, антинародну перверзију национализма. Њега прожима карактеристичан облик „мандаринске традиције мишљења“, утемељен на доситејевштини угураној у Ломпаров его и намирисаној тамјаном, што је нарцисоидно сажимање национализма које чини да перспектива која се представља као национална функционише као контранародна. Идеолог овог бастарда, одвојен од стварности којом је згађен, није у стању да комуницира са народом – само му се „обраћа“.

Неуспех национализма у српској политици је неодвојив од непристајања његових вођа и путовођа на живо српство, на „просечног гласача“. Наши елитни националисти углавном делују вођени ружним представама о својим (живим) сународницима, које су неретко упарени са месијанским личним саморазумевањем. Они су, као и грађанисти, припадници добростојеће елитистичке класе, равнодушне према позадини својих привилегија.

Мило Ломпар, водећи елитни националиста, поседнут неодоситејевштином, завршио је у слављену прошлости и истањеног, перформативног српства. Његова псеудохегелијанска оргија речи, налик Константиновићевој, прикрива плитки, у суштини симболички, приступ националном, што је „суво“ полазиште са кога није лако одражавати везу са народом.

Из Ломпарове „окађене“ неодоситејевштине – која слави и „књиге“ и „звона“ док још снажније стигматизује „прапорце“ – изникло је друго српско самопорицање. Назвао сам га просветитељским. Оно је „учено“ и моралистичко, али, идејно, представља бабадевојку; спој пронационалног и антинародног. Српски идеал који промовише је ближи саморазумевању „урбаног“ грађанина него стварности „народског“ Србина.

Неки од највећих проблема српског национализма стају у поражавајућу чињеницу да, када данас говоримо о грађанизму, говоримо и о српском национализму. Може ли једна моћна идеологија да спадне ниже од стања које се огледа у њеној супротности?