Асасини – тајно друштво, верска секта и терористичка фаланга

Смртне повреде наносили су углавном ножем у облику бодежа а „омиљено“ место за ритуална убиства били су им џамије и дворци

   Постоје тајна друштва, верски редови и фанатична лојалност таквим организацијама која се уобичајеним рационалним разлозима не може описати, а још мање објаснити. Један од таквих типова верских редова јесте и полутајно друштво Асасина које је од свог постанка у 11. веку па све до данас будило велику пажњу и интригирало небројено много верзија повести о њиховој делатности и карактеру, а да ниједна није до краја успела да је прецизно одреди и разлучи њихову мистичну суштину која се кретала од тајни религијских мистерија па све до терористичке праксеологије, једне од најсвирепијих у историји деструктивних и убилачких фаланги. Иако су настали и дејствовали пре свега на подручју данашњег Блиског истока у ширем верском контексу ислама као религије, најбројнија рецепција њиховог деловања настала је кроз векове у Европи још од првих гласова о њима који су стизали од великих светских путника онога времена какав је без сумње био и велики Марко Поло. Отуда већ вековима у Европи њихово име јесте синоним за убице, и као такво је ушло у многе европске језике формирајући реч која има то значење.

   Марко Поло је враћајући се са свог пута из Кине кроз Персију крајем 13. века донео „сведочанство“ које описује ову верску секту, њено унутрашње устројство, организацију и друштвени контекст заједно с топосима и рејонима њеног деловања диљем Блиског истока. Само име добили су по енормно великој количини конзумације хашиша (hashshishin) који је у то време био веома распрострањен као дрога на том подручју.

   Да бисмо могли да разјаснимо њихову верску основу и секташке „деривате“ који су из ње настали, морамо да се вратимо у историју самог ислама као вере и то у његов најстарији изворни контекст који је везан за период након смрти пророка Мухамеда 632. године и догађаје који ће пресудно утицати на све потоње процесе у њему, конфесионалне поделе, различита верска тумачења, теолошке и есхатолошке спорове и сл.

Сиријска грана асасина на челу са страшним вођом Рашидом ад Синаном потпуно се одваја од првобитног верског учења и постаје организација професионалних убица који врше ликвидације за корист онога ко им више плати, „неоптерећени“ било каквим верским наративима и принципима

   Главни верски спор настао је око тога ко је прави и једини изворни настављач Мухамедове вере, његов легитимни наследник и тумач. За већинске Суните који себе доживљавају као ортодоксне настављаче мухамеданства односно истинског тумачења ислама то је без имало сумње био Багдадски калиф, за малобројније и побуњене шиите, ништа мање фанатичније у веровању да је верска истина на њиховој страни, једини легитимни настављачи били су Мухамедова ћека Фатима и зет Алија. Њихово инсистирање на таквом устројству вере подразумевало је стриктно поштовање верских закона и апсолутну послушност свештеницима – краљевима (имамима).

   Доктринарно, они су сматрали да ће као нови месија доћи неко од бивших имама кога су назвали Махди (онај кога Бог води) и који ће и на земљи увести божије краљевство правде. Вера у мучеништво зарад страдања за веру давала им је снагу да преброде бројне сукобе и прогоне на верској основи којима су били изложени од стране већинских сунита. Идеал мучеништва за веру заснован је на страдању Алијевог млађег сина Хусеина, убијеног у борби за задобијање права на калифат.

   Марко Поло (1254–1324) је био познати венецијански трговац, истраживач и писац. Он је био један од првих људи из Европе који су прошли Путем свиле све до Кине.
   Марко Поло је враћајући се са свог пута из Кине кроз Персију крајем 13. века донео „сведочанство“ које описује ову верску секту, њено унутрашње устројство, организацију и друштвени контекст заједно с топосима и рејонима њеног деловања диљем Блиског истока

ФОТО: Pictures From History/akg-images/Profimedia

  Но и у оквирима самог шиитског верског корпуса у 8. веку, након смрти имама Џафара ас-Садика, дошло је до сукоба, а после и до поделе на тзв. дванаесташе и тзв. седмаше у односу на његовог легитимног наследника. За дванаесташе то је свакако био његов син Муса и његови даљи потомци, а за седмаше Мусин старији брат Исмаила, по којем су и прозвани исмаилитима. Иако малобројнији, они су створили компактну организацију „фанатизованих“ следбеника, ширили своју религиозну доктрину широм Северне Африке и Блиског истока. С обзиром на околности да су били често прогањани, створили су тајне облике свог организовања и мимикријско идентитетско правило да се званично придржавају и поштују доминатни облик вере земље у којој су деловали. У таквим оквирима строге тајности и фанатичне лојалности исмаилита, створили су се услови за појаву Асасина као верске секте и терористичке фаланге (затворен убојни ред).

Први Асасин

За оснивача Асасина у литератури која обрађује ове теме наводи се име Хасана-и-Сабаха који се сматра и првим Великим мајстором реда. Он је био пореклом из западне Персије, а похађао је верске „школе“ са великим сунитским државником Низамом ал Мулком, који се наводи и као прва жртва Асасина. Иако историјски непотврђена, ова легенда протоком времена постаје темељ сваког почетка приче о њима. Када је по властитим „мемоарима“ доживео просветљење и прочишћење, Хасан је отишао у Каиро 1078. године да од осмог калифа фатимиде добије дозволу да у Персији шири своје учење. У то време Каиро је припадао Турцима Селџуцима. Добио је дозволу од каирског калифа уз услов да подржи његовог старијег сина Низара да постане девети фатимид.

   За своје седиште узима иранску тврђаву Аламут (орлово гнездо) смештену високо у суровом планинском пејзажу јер је таква врста војних објеката због свог положаја, географског рељефа и климатских услова била тешко освојива за свакога ко би покушао да је нападне и преотме. У суштини њиховог учења био је постулат да су рај и пакао истоветни, да на свету нема разлике између добра и зла, и да је једина врлина коју човек по њима треба да поседује врлина беспоговорног послушања имама. То је још један облик основног шиитског захтева и правила о беспоговорном слушању и служењу имаму.

ФОТО: Universal History Archive/Universal Images Group/Universal images group/Profimedia

   Он је био на челу тако устројене хијерархије Асасина, а за њим су следили рафици или пратиоци, ласици или лаици и на крају фидаи или приврженици који су као најнижи припадници у оваквом устројењу имали задатак и обавезу да буду убиствено оруђе организације којој су припадали.

   Као прави професионални лидер и револуционар, каквих је у потоњој историји било пуно, Хасанов ауторитет је био неприкосновен, доведен до апсолутне власти, тираније и обавезе осталих на слепо покоравање његовој вољи јер је по сопственом учењу његова воља била истоветна са вољом божијом. Овај образац ће током модерне политичке историје често бити копиран, нарочито у последњих неколико векова.

   „Оправдани“ таквим учењем, али додатно охрабрени и приличном дозом хашиша, његови следбеници постали су беспоговорне убице, вешти уцењивачи и брутални криминалци. Попут касније мафије која их је очигледно следила у таквој пракси, служили су се уценама, нудили тзв. заштиту и узимали благо за своју организацију. Смртне повреде наносили су углавном ножем у облику бодежа а „омиљено“ место за ритуална убиства били су им џамије и дворци. Њихов убилачки кодекс имао је и самоубилачку црту која је значила обавезу саможртвовања у случају неуспеха поверене им „мисије“ или пак погибије ако би отпор нападнутих био прејак. Попут модерних јапанских самураја, тачније у ратним задацима камиказа, који су на исти начин жртвовали властити живот за тзв. виши циљ служења организацији, држави, нацији или цару.

Када је по властитим „мемоарима“ доживео просветљење и прочишћење, Хасан је отишао у Каиро 1078. године да од осмог калифа фатимиде добије дозволу да у Персији шири своје учење

ФОТО: commons.wikimedia.org

   Хасан раскида везу са египатским фатимидима 1094. године и проглашава себе за независног принца, Великог мајстора и неприкосновеног вођу. Од тада крећу убилачке акције Асасина кроз интензивне нападе на суните широм арапског света. Својим злочинима и бруталним ликвидацијама сејали су страх на ширем потезу свог деловања. Арапске власти почеле су као одговор жестоки прогон и елиминацију Асасина на свим местима до којих су могли да допру. Због такве политике сурове одмазде према њима, у дужем периоду остајали су у својим недоступним или тешко освојивим тврђавама. Њихов постепени пад и смањење броја припадника убрзао се након смрти оснивача Хасана-и-Сабаха 1124. године када су организацијом управљали његови наследници. Потпуни раскол и излазак из верског круга ислама учинио је Хасан II који је за себе најпре тврдио да је месија Махди, а касније напушта ислам, ствара своје верско учење тврдећи да је оно приступачније и разумљивије ондашњем обичном човеку до кога је могло да допре.

   Сувише радикалан, отпадник од основног учења Асасина убрзо бива убијен 1166. године од стране свога зета да би накратко све било враћено њиховој првобитној ортодоксији. Сиријска грана асасина на челу са страшним вођом Рашидом ад Синаном потпуно се одваја од првобитног верског учења и постаје организација професионалних убица који врше ликвидације за корист онога ко им више плати, „неоптерећени“ било каквим верским наративима и принципима. Обезбедивши таквом политиком својој фаланги привремену „независност“ и репутацију високопрофесионалних ликвидатора, постао је чувен по политичким интригама, а нарочито против султана Саладина и већ увелико пристиглих хришћанских римокатоличких крсташа у Свету земљу. О „сарадњи“ асасина и крсташа, тачније темплара, више у тексту који следи.