Којој год теорији да се приклонимо свака од њих указује на једну врло важну чињеницу да се западни свет развио на садржајима, симболима и ритуалима старијим од три хиљаде година
Једна од највећих мистерија самог слободног зидарства, јете управо везана за питање, када и како је све почело. Без тог одговора све постаје као грађевина без темеља, као „чардак ни на небу ни на земљи“. Постоји много верзија које покушавају да дају одговоре на ова питања, како унутар самог масонског покрета тако и ван њега. Многи истраживачи масонске феноменологије (организација, ритуали, конституција, симболи, степени и сл.) покушавали су на класичан научан начин да проникну у ову тајну али су резултати били „мршави“, непоуздани и са превише непотврђених претпоставки. Зато ћемо се ми у овом кратком осврту окренути њима самима и покушати да прикажемо на који начин они сагледавају своју историју свесни при том да ни масони нису сагласни о пореклу и времену свога настанка већ то чине кроз неколико претпостављених „модела“ заснованих на предању, мистици, легендама, старим списима, материјалним остацима и сопственом веровању, дакле на тзв. ендогеној типологији. Своју „причу“ засноваћемо на нама доступној масонској литератури, за коју смо сматрали да у том сегменту најрелевантније систематише познату грађу на три условно речено „теорије“ о свом настанку.
Прва „теорија“, ослоњена је на саме масонске ритуале и конституционалне „истине“ и тврди да је слободно зидарство, као што смо то навели у првом прилогу исказану кроз легенду о убиству великог градитеља Хирама Абифа. Она је временски лоцирана у доба изградње Соломоновог храма, али је по њиховом признању доспела до наших времена на непознат начин. Дакле, његово даље ширење до поновног појављивања почетком осмнаестог века у Енглеској, остаје реална али и „мистична тајна“. Основана на легенди ова верзија настанка слободног зидарства мора се признати има своју специфичну мисаону логику, која без обзира на недостатак реалних чињеница има оснивачку прихватљивост и без обзира на велики број недоказивих „историјских ликова“, задржава своју унутрашњу мистичку кохеретност.
Слободни зидари тврде да су по својој традицији и организацији старији од тзв. Римског орла или Златног руна
Друга „теорија“, заступа став да је слободно зидарство настало развојем средњевековних еснафа каменорезаца, занатлија градитеља у Енглеској који су кроз своја цеховска удружења чували тајне зидарског заната, а да су масони од њих у симболичком смислу преузели не само облике организовања већ и саме тајне клесања камена и преобразили их као ритуалне начине постизања властитог усавршавања како на моралном тако и на универзалном људском плану. Ово схватање настанка масонерије је најраспрострањеније како унутар ње саме тако и у ширим културним круговима заинтересованим за теме тајних друштава. Иако широко прихваћења, ова „теорија“ се и данас мучи са доказивањима своје реалне историјске подлоге, јер како историографске чињенице показују тешко је пронаћи материјалне доказе да су наведени каменорезачки еснафи у Енглеској тога времена заиста постојали. Остаје нејасно зашто би представници енглеског високог друштва тога доба преузимали (не)постојеће еснафе и њихове занатске тајне користи као ритуалне начине моралног уздизања. Биће ближе истини да је таква форма тајног организовања била у функцији чувања њених тајни а поготово чланова од прогона хришћанске цркве и осуде за јерес, што је често значило и лишавање таквог „откривеног јеретика“ и самог живота. Отуда у литератури о масонерији подела на тзв. супстанцијалну и спекулативну масонерију у којој је ова друга много ближа ономе што данас препознајемо као њихове облике оргнизације и деловања.
Трећа „теорија“, је веома занимљива јер се повезује са Витезовима Темпларима тзв. Храмовницима, „сиромашним витезовима“ Соломоновог храма, који су након свог оснивања почетком дванаестог века (1118.) међу својим приоритетним задацима (мисијама реда) имали и ископавања у подземним деловима остатака Соломоновог храма и његовој ближој околини. Оно што су они том прилико наводно пронашли промениће код многих „посвећених“ људи слику и перцепцију не само јудејско масонске историје већ пољуљати и темеље устаљених хришћанских догмата и монопола које је Римска црква канонизовала још од времена свог настанка. Да је ова верзија настанка много ближа реалности говори и проста чињеница да су Витезови Темплари основани као ред готово шест векова пре него ли се у масонској историји наводи као време формирања прве велике ложе Енглеске. По неким тумачењима ископавања су вршена испод остатака храма Краља Ирода, но како год било њихово занимање је било пре свега везано за проналажење реликвија, рукописа и других доказа који би их повезали са тајнама јудаизма и старог Египта.Неки иду тако далеко у својим тврдањама да су трагали за Светим Гралом или пак Заветним ковчегом. Остаје делимично нејасна чињеница да су себе називали Витезовима Соломоновог храма – Храмовницима, иако историја сведочи да су ископавања вршена испод грађевине Краља Ирода која је настала много времена касније.
Њима се са разлогом приписује прилично велика друштвена и политичка моћ, значајни фактори утицаја и важна улога у многим друштвено-историјским процесима
Којој год теорији да се приклонима свака од њих указује на једну врло важну чињеницу да се западни свет развио на садржајима, симболима и ритуалима старијим од три хиљаде година која као тајна знања сежу у древне цивилизације које су свакако временски али и суштински претходили јудејској а касније и масоноској идентитетској традицији. У њима и од њих су они преузимали, обликовали и ритуализовали своја тајна учења која су често била комбинација класичних древних знања и религијских образаца који су се временом понављали и модификовали, езотеричним, окултним, магијским и алхемијским симболима и значењима. Од њих су се временом градили разни облици подражавања ритуалне компоненте тајних друштава, симбола и знакова као њихових особених обележја.
Слободни зидари тврде да су по својој традицији и организацији старији од тзв. Римског орла или Златног руна. Они по властитом тврђењу истражују истине науке и природе као облик нових сазнања али и као алат са сопствено напредовање и усавршавање. У том смислу изградили су властити систем „истина“, правила, симбола и ритуала као неку врсту „привремене“ тајне настављајући даље са трагањем за онима које су за сада неоткривене али ће им „без сумње“ једном бити доступне.
Њима се са разлогом приписује прилично велика друштвена и политичка моћ, значајни фактори утицаја и важна улога у многим друштвено-историјским процесима. Конспиролошка структура, организација и тајновитост њихових интереса тесно је повезана са криптополитичким процесима и стога поменута моћ често је оправдано приписивана баш њима. Чињеница да су у њиховом чланству били и остали угледни грађани, владари, политичари, аристократија, друштвена и академска елита, уметници, културни и медијски делатници, само још више појачавају у јавности утисак о њиховој снази умреженом утицају и важности у доношењу кључних историјских одлука које су често мењала не само унутрашње устројство неког државног поретка него смисао и карактер односа у читавим епохама, поготово на међународном плану. Иако данас много отворенији као организација према јавности увек знатижељном да сазна нешто више о њима, они без сваке сумње остају утицајно тајно друштво врло високо позиционирани у пирамиди светске моћи.
