Немања Антић: Амерички дуг – темпирана бомба

Из угла економисте, лиценцираног брокера и предузетника, амерички дуг од преко 37 билиона долара не може се посматрати кроз призму дуга обичног грађанина или приватне компаније

Питање америчког јавног дуга представља најкомплекснију једначину глобалног финансијског система. Док популистички наративи и медијски наслови периодично најављују неизбежну апокалипсу и банкрот Сједињених Америчких Држава, професионална инвестициона заједница и макроекономисти овом проблему приступају са хладним прагматизмом. Из угла економисте, лиценцираног брокера и предузетника, амерички дуг од преко 37 билиона долара не може се посматрати кроз призму дуга обичног грађанина или приватне компаније. Питање да ли је тај дуг темпирана бомба захтева дубоко сецирање механизама сувереног дуга, глобалне ликвидности и асиметричне моћи долара као светске резервне валуте.

Али математика је неумољива:

• дуг преко 37 билиона $… БДП око 30 билиона долара;
• ако је камата само 1% то је 370 милијарди долара отплата;
• дефицит буџета скоро 2 билиона $ годишње;
• дуг преко 120% БДП-а;
• раст камата, инфлација;
• старење становништва, да и тамо се дешава.

Приходи државе: порези на доходак, порези на фирме, акцизе, царине, остали приходи:

Укупно око 5-6 билиона $ годишње.

Расходи државе: пензије, здравство, војска, камате на дуг, државна администрација, разни програми:

Укупно око 7-8 билиона $ годишње.

Разлика: ≈ 2 билиона долара мањка. То нису политички ставови. То су бројеви.

1. Анатомија билиона и илузија банкрота

Прва и основна заблуда у јавном простору јесте изједначавање дуга суверене државе са дугом комерцијалног субјекта. Када приватна компанија уђе у презадуженост, њена ликвидност зависи од екстерних кредитора и способности генерисања оперативног кеш тока. Сједињене Државе, насупрот томе, поседују ексклузивни монопол на штампање валуте у којој је тај дуг деноминован.

Из угла портфолио менаџмента, фундаментална варијабла није номинални износ дуга, већ однос дуга и бруто домаћег производа, који је премашио 120%. Поређења ради, Србија је на 45%, а Русија на 17% по истим критеријима, Јапан на 220%, ЕУ просек око 90–110%. У класичној економској теорији, ово се сматра зоном високог ризика. Међутим, амерички дуг поседује специфичан квалитет: потражња за америчким државним обвезницама широм света је структурне природе. Оне се у финансијском свету третирају као risk-free asset (безризична имовина) и служе као примарни колатерал за целокупан глобални банкарски систем. Банкрот Америке би, стога, значио моментални колапс светске архитектуре капитала, што ниједан глобални играч, укључујући и највеће приговараче, не жели да допусти.

2. Петродолар, хегемонија и увоз туђе акумулације

Да бисмо разумели зашто ова „бомба“ још увек није експлодирала, морамо анализирати механизам кроз који САД извозе своју инфлацију, а увозе светски капитал. То је асиметрична предност без премца у историји економије. Пошто се кључне светске сировине – од нафте и гаса до метала – примарно фактуришу у доларима, свака држава на свету је принуђена да акумулира доларске резерве како би обезбедила сопствену ликвидност и увоз.

Шта државе раде са тим десетинама милијарди долара вишка? Оне их не држе у кешу, већ их пласирају назад у Америку, купујући управо америчке државне обвезнице. Кина, Јапан, заливске монархије и европске банке на тај начин директно финансирају амерички буџетски дефицит. Као предузетник, овај модел видим као савршен пословни систем: ви производите папир (или дигитални запис), свет вам за тај папир даје реална добра (робу, нафту, технологију), а затим вам тај исти новац враћа у виду позајмице са минималном каматом. Амерички дуг је, дакле, наличје глобалне трговине; он расте јер свет расте и тражи доларску ликвидност.

Ко је власник америчког дуга од 37 билиона долара:

• Пензиони фондови из Америке 10%;
• Здравствени фондови из Америке, 10%;
• Банка Федералних резерви 57%;
• Јапан, Велика Британија, Кина, Хонг Конг, Тајван.

Огромна предност тог дуга јесте што је у рукама америчких грађана и ентитета.

Дугорочна стабилност се више не брани држањем папирног новца на банковним рачунима, већ инвестирањем у реалну, опипљиву имовину са сопственим приносом

3. Раст каматних стопа и одрживост дуга

Међутим, оптимизам има своје математичке границе, а пукотина у овом систему постала је видљива са променом монетарне политике Банке федералних резерви. У борби против постпандемијске инфлације, ФЕД је агресивно подигао референтне каматне стопе. Из угла брокерске анализе и управљања ризиком, ово је моменат када теорија удара у сурову реалност биланса успеха.

Када су каматне стопе биле близу нуле, трошак сервисирања дуга (камата коју Америка плаћа власницима обвезница) био је занемарљив терет за федерални буџет. Данас, са стопама изнад 5%, трошкови камата постају једна од највећих ставки у америчком буџету, превазилазећи чак и астрономске издатке за војску. Када држава троши више новца на плаћање камата него на инфраструктуру, образовање или одбрану, њен продуктивни капацитет почиње да слаби. Ово је тачка где се дуг трансформише из погонског горива у канцерогени елемент привреде, јер гуши фискални простор за било какве развојне пројекте.

4. Дедоларизација и изазови мултиполарног света

Свака асиметрична предност траје док постоји монопол на поверење. Политичко коришћење долара као оружја – кроз санкције, замрзавање имовине страних централних банака и искључивање из СВИФТ система – покренуло је тектонски процес који директно угрожава одрживост америчког дуга: дедоларизацију.

Земље БРИКС-а и кључне економије у развоју убрзано прелазе на билатералну трговину у националним валутама и диверзификују своје девизне резерве куповином злата уместо америчких обвезница. Ако свет постепено смањи потребу за доларима, смањиће се и потражња за америчким дугом. У том сценарију, Америка више неће моћи да рачуна на неограничен прилив туђег капитала за покривање својих дефицита. То би приморало ФЕД на трајну монетизацију дуга (штампање новца за куповину сопствених обвезница), што је историјски доказан рецепт за галопирајућу инфлацију и пад животног стандарда.

5. Епилог и предузетнички закључак о реалном ризику

Да ли је, дакле, амерички дуг темпирана бомба? Одговор је: да, али са веома дугим и специфичним фитиљем којим управља глобална геополитика, а не само економска математика. За разлику од класичне бомбе која експлодира одједном, ова бомба се активира кроз спору, структурну деградацију куповне моћи валуте и постепени губитак економске доминације.

Живимо у ери где је „безризична имовина“ постала политичка категорија. Дугорочна стабилност се више не брани држањем папирног новца на банковним рачунима, већ инвестирањем у реалну, опипљиву имовину са сопственим приносом – продуктивне компаније, злато, некретнине и бизнис системе који могу да преживе инфлацију. Амерички дуг неће банкротирати у петак по подне; он ће наставити да притиска светску економију, приморавајући нас да будемо драстично опрезнији, флексибилнији и паметнији у алокацији сопственог капитала.