Немања Антић: Будућност средње класе

Просечна плата и сигуран посао више нису гаранција пристојног живота. Свет улази у доба у којем ће финансијска писменост, способност прилагођавања и више извора прихода одлучивати ко напредује, а ко постепено клизи ка економској маргини

Свет пролази кроз тектонски поремећај који већина људи још увек одбија да прихвати. Деценијама је концепт средње класе био синоним за стабилност, друштвени уговор и предвидив животни пут: завршиш факултет, запослиш се у корпорацији, купиш стан на стамбени кредит, возиш солидан ауто и чекаш пензију. Тај модел је званично мртав. Просечне плате од 1.000 евра месечно не нуде много – капитализам се постарао за то – да стално јуриш неку мету, ценовну у плати или статусну у томе како живиш.

Оно што данас посматрамо на глобалном тржишту, а што се директно прелива и на наш регион, није привремена економска криза или пролазна инфлаторна олуја. Ово је структурално редефинисање друштва. Средња класа, онаква какву смо је познавали од Другог светског рата наовамо, убрзано се поларизује. Она се не смањује – она се цепа на два дела: на ултрапродуктивну, финансијски писмену мањину која иде ка горе (они који користе технологиију, друштвене мреже специјалност рада) и на већину која, уљуљкана у илузију старе сигурности, лагано клизи ка економској маргини (комплетан јавни сектор, мали привреднци, чиновници у великим фирмама, сви који имају један извор прихода).

Илузија сигурности у ери „неограниченог“ штампања новца

Да бисмо разумели судбину средње класе, морамо скинути рукавице и погледати истини у очи: просечан рад више не гарантује просечан животни стандард.

Некада је било ко просечно ради, натпросено живи, то је била ера после Другог светског рата, затим доба ко просечно ради просечно живи, то су делови раног убрзаног капитализма иза 2000. године, а данас ко просечно ради, исподпросечно живи – зато што је крива прихода и рада конкавна у игри која се зове победник носи све.

Највећи непријатељ модерне средње класе није незапосленост, већ недостатак разумевања како новац функционише. Живимо у ери у којој је капитал јефтин за оне који знају да га користе, а живот неподношљиво скуп за оне који живе искључиво од плате. Када централне банке штампају новац, инфлација не погађа богате – она погађа вас. Богати поседују имовину (некретнине, бизнисе, акције) која расте заједно са том инфлацијом. Средња класа поседује уштеђевину у банци која губи вредност, и плате које инфлација прождире брже него што послодавци стижу да их индексирају.

Да бисмо разумели судбину средње класе, морамо скинути рукавице и погледати истини у очи: просечан рад више не гарантује просечан животни стандард

Погледајте цене некретнина у Београду, региону или било којој европској метрополи. Оне више нису повезане са локалним платама; повезане су са глобалним токовима капитала. Када квадрат стана постане мисаона именица за менаџера са солидном платом, то је јасан сигнал да је стари систем вредности пукао. Више не побеђује онај ко вредно ради осам сати дневно, већ онај ко разуме игру полуге и ко инвестира.

Сурова истина: Ако вам је плата једини извор прихода, ви нисте средња класа. Ви сте само један отказ, једну болест или једну технолошку иновацију удаљени од сиромаштва. Додатни део проблема јесте то што народ и не зна да је тако.

АИ и аутоматизација: Сеча менаџерских глава

Претходни таласи аутоматизације заменили су физичке раднике у фабрикама. Овај нови талас, предвођен вештачком интелигенцијом и напредним софтверима циља директно у срце средње класе – у канцеларије.

Средња класа је историјски била сачињена од администратора, средњих менаџера, правника, аналитичара, банкарских службеника и консултаната. То су људи који „процесуирају информације“. Данас алгоритам тај посао ради брже, јефтиније и без боловања. Корпорације више немају потребу за армијама људи који само преносе информације са тачке А на тачку Б. Траже се само две ствари: екстремна креативност/стратегија на врху, и оперативна егзекуција на дну. Све између – а то је простор где је средња класа живела – убрзано нестаје.

У бизнису нема емоција. Ако софтвер од 20 долара месечно може да замени три радника са платама од по 1.500 евра, компанија ће то урадити без трептаја ока. То није завера, то је чиста математика.

Геополитика и нова економска географија

Као друштво, морамо се ослободити провинцијалног менталитета. Оно што се дешава средњој класи у Србији или на Балкану неодвојиво је од онога што се дешава у Франкфурту или Њујорку. Европа, која је била бастион социјалне сигурности и јаке средње класе, губи конкурентску битку. Они сада кад оду у пензију селе се у Турску на ниже цене, а док раде сви себи уплаћују привате пензије, јер су државне малене и тамо. Високе цене енергената, превелика регулација и демографска старост гурају европску привреду у стагнацију. Погледајте само стопе раста од 0,1% до 1%, како која регија.

Са друге стране, капитал се сели тамо где је агилан, где су порези стимулативни и где постоји глад за успехом. Наша предност, али и наша клетва на овим просторима, јесте то што смо навикли на кризе. Ми немамо тај луксуз да будемо размажени као западна средња класа која је веровала да јој благостање законски припада. Али, то нас не амнестира од одговорности. Тржиште рада је постало потпуно глобално. Данас се млади програмер или дизајнер из Ниша такмичи са неким из Бомбаја или Кејптауна. Победиће онај ко је бржи, гладнији и ко нуди већу вредност за уложени долар.

Како изгледа нова „Средња класа 2.0“

Дакле, ко ће преживети овај филтер? Нова средња класа неће бити дефинисана тиме што ради у „доброј фирми“ и има фиксно радно време. Нова елита средњег слоја биће микрокапиталисти и фриленсер-предузетници.

Кључне разлике између старе и нове средње класе описане су у Табели 1.

ФОТО: Компас

Нова средња класа су људи који су схватили да је сигурност унутар корпоративног система чиста илузија. То су професионалци који поседују специфична знања, који знају како да се брендирају, како да продају свој рад глобално и, што је најважније, како да зарађени новац одмах упосле да ради за њих. Они не купују пасивну имовину да би импресионирали комшије (кола, сат, златни ланац), они купују средства која генеришу кеш прилив (камате, ренте и дивиденде).

Порука за будућност: Тргни се док није касно

Моја порука читаоцима Компаса, доносиоцима одлука и младим професионалцима је једноставна: престаните да чекате да се ствари врате на старо. Неће се вратити. Држава вас неће спасити, синдикати вас неће заштитити, а ваша диплома из 2015. године данас вреди вишеструко мање него тада ако нисте радили на себи сваког дана.

Ако желите да ваша деца припадају оном горњем, успешном делу друштва, морате их научити двема стварима које се не предају у школама: финансијској писмености и психологији продаје. Морају научити како да створе вредност тамо где је други не виде и како да управљају ризиком.

Будућност средње класе није резервисана за оне који траже комфор и стабилност. Она припада онима који су спремни да константно уче, мењају се, инвестирају и преузму стопроцентну одговорност за свој финансијски резултат. Тржиште је сурово, али је увек праведно – оно не плаћа намеру, оно плаћа искључиво резултат.