Данашњи колапс наталитета у Србији није социјално питање, већ директан јуриш на билансе фирми у деценијама које долазе
Свако нерођено дете данас је један купац мање и једна радна јединица мање на тржишту 2036-2045 године. Ми већ сада увозимо оперативце за базичне послове, али права оштрица удара тек следи: дефицит когнитивног капитала и дефицит радног капитала. Србија данас има око 2,4 милиона запослених радника – од тога 660.000 у јавном сектору, али Србија има и 1,6 милиона пензионера. Око 60.000 људи се роди, а умре око 100.000, што је дефицит око 40.000 просечно годишње.
Када база популације пресуши, цена рада расте линеарно, али продуктивност стагнира јер нема свеже енергије која изазива статус кво. Предузетници ће бити принуђени да бирају: или ће постати таоци просечних радника које не смеју да отпусте, или ће извршити бруталну аутоматизацију. У Србији сутрашњице, победиће они који бизнис поставе тако да зависи од алгоритама, а не од демографске среће. Наталитет је једини ресурс који не можете купити на берзи – зато је систем једини одговор на биолошки минус.
У бизнису не постоји емоција према статистици. Постоји само математика. А математика која описује демографску структуру Балкана и Европе за 2036. годину не сугерише кризу – она најављује потпуну бруталну промену архитектуре тржишта. Док се политичари баве мандатима од четири године, ми који управљамо системима, капиталом и људима, морамо гледати две деценије унапред. Ако данас не разумете ко ће вам 2036. године седети у оперативи, а ко ће бити купац ваших услуга, ви нисте визионар; ви сте онај необавештени коме нису дали, нису рекли, нису га подржали, није знао.
Ако данас не разумете ко ће вам 2036. године седети у оперативи, а ко ће бити купац ваших услуга, ви нисте визионар; ви сте онај необавештени коме нису дали, нису рекли, нису га подржали, није знао
Деца, радници и купци
Година 2036. није далека будућност. То је сутра. Деца која су данас у основним школама тада ће бити ваша основна радна снага. Проблем? Нема их довољно. Ми се не суочавамо само са „одливом мозгова“, већ са биолошким дефицитом који ниједан инвестициони фонд не може да надокнади штампањем новца.
У економији постоји термин „депопулациона дивиденда“ у обрнутом смеру. Мање људи значи мању потрошњу, мању потрошњу прати мања производња, а мања производња води ка колапсу пензионих и здравствених система какве познајемо. Али, хајде да скинемо рукавице: проблем 2036. године неће бити само квантитет, већ квалитет и структура, већ и квалитет. У наставку теме се питамо и ко ће купци да нам буду ?
Смрт „универзалног радника“ и успон аутоматизованих система
До 2036. године, концепт радника који „зна понешто о свему“ биће мртав. Тржиште рада ће се поделити на две бруталне крајности. На једној страни биће архитекте система – високообразовани стручњаци који управљају АИ процесима, алгоритмима и роботизованом логистиком. На другој страни биће дефицитарни занатлије и оперативци у услужним делатностима које машина не може да замени (још увек). Молери, мајстори, пекари, кувари, бјути салони – екипа која има златне руке.
Средња класа, онаква какву смо познавали у 20. веку, наставља да нестаје. Ако ваша фирма 2036. године и даље буде зависила од великог броја нискоквалификованих радника, ви нећете имати проблем са платама – ви нећете имати људе. Тачка. Једини начин да преживите је брутална аутоматизација сваког процеса који се може претворити у алгоритам. Сваки човек у вашем систему 2036. мораће да производи бар пет пута већу додатну вредност него данас да би систем био одржив.
Увоз радне снаге: Крај етноцентричног бизниса
Хајде да будемо реални: ко ће 2036. радити на градилиштима, у достави и у основној логистици? То неће бити локално становништво. Балкан ће до тада проћи кроз оно што је Немачка прошла пре пола века, али десет пута брже. Наша економија ће зависити од увоза радне снаге из Азије и Африке.
Као менаџер, ви 2036. године нећете водити „домаћу фирму“. Водићете мултикултурални оперативни центар. Ако ваши системи менаџмента, ваши КПИ (индикатори успеха) протоколи и ваш ЦРМ (управљање односа са купцима) нису прилагођени раднику који не говори ваш језик и не дели вашу културу, ваш систем ће се распасти. Бизнис не познаје границе, али познаје ефикасност. Онај ко први постави систем који „вари“ различитост без губитка оперативне брзине, тај ће држати тржиште.
ФОТО: Компас/ИлустрацијаСребрна економија: Купац са штапом
Демографска бомба не мења само ко ради, већ и ко троши. 2036. године, најмоћнија потрошачка група неће бити омладина. Омладина ће бити сиромашна, оптерећена порезима за издржавање старе популације. Прави капитал ће бити у рукама „Сребрне генерације“ – људи који су акумулирали богатство током последње три деценије.
Ваш маркетинг 2036. године не сме бити фокусиран на Инстаграм трендове, већ на потребе популације која тражи стабилност, здравствену подршку, специфичну исхрану и луксуз прилагођен зрелим годинама. Ко не разуме психологију купца од 65+ година, тај ће остати без промета. Капитал не одлази, он се само сели у другу демографску нишу. Као што сам рекао имамо 1,6 милиона пензионера већ данас.
Ширина живота и нови уговор са радником
У мојим текстовима често помињем „ширину живота“ и вредност слободног времена. До 2036. године, новац више неће бити једини мотиватор за најбоље раднике. Зашто? Зато што ће радника бити толико мало да ће они диктирати услове. А захтеваће и: слободно време, забаву, полисе осигурања, посао који их испуњава, више времена са децом, социјалну правду, фер однос према околини, све антикапиталистичке ставове.
Ја не верујем у наду. Нада је лоша пословна стратегија. Верујем у системску архитектуру која предвиђа мањак људи и вишак технологије
Фирме које буду инсистирале на „прековременом раду без сврхе“ и „корпоративној лојалности“ ће банкротирати јер ће им најбољи људи отићи у року од 24 сата. Радник 2036. године тражиће систем који му купује време. Ако ваш продајни левак или ваш производни процес нису аутоматизовани тако да радник може да постигне врхунски резултат за четири сата уместо за десет, ви ћете имати само „паразите“ у фирми – оне који немају где другде да оду.
Закључак: Инвестиција у систем, а не у наду
Демографска бомба је већ активирана. Фитиљ гори. 2036. година ће бити година сурове селекције. Опстаће само они који ликвидирају паразитске процесе и замене их софтверским решењима. Прихвате глобализацију радне снаге као оперативну чињеницу, а не као политички проблем. Преусмере фокус продаје на демографске групе које заправо поседују капитал.
Ја не верујем у наду. Нада је лоша пословна стратегија. Верујем у системску архитектуру која предвиђа мањак људи и вишак технологије. Ако желите да 2036. године ваша фирма буде профитабилна, престаните да тражите раднике на бироу.
У бизнису нема места за носталгију. 2036. ће припадати онима који су данас препознали да је човек најскупљи ресурс, а систем најјефтинији радник. Будите архитекте, а не жртве демографије.
