Начелник Управе за аналитику БИА: Тачи је од рођења задојен идејом о стварању „Републике Косово“

Пресуда четворици некадашњих високих функционера ове формације отворила је питање колико је њихово деловање заиста познато ван Србије и региона. Од раних сепаратистичких активности, преко веза са европском дијаспором и пребацивања наоружања, до терористичких напада и каснијег успона у политичке структуре, пут Хашима Тачија открива низ детаља који су често остајали у сенци

У Специјалном суду у Хагу 16. септембра 2026. године изречена је дуго очекивана пресуда бившим лидерима терористичке организације тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК). Четворица њих су оглашени кривим и осуђени на дугогодишње казне затвора. Већинска српска јавност на то каже: дугогодишње – да, али свакако и недовољно дуге. Хашим Тачи и Јакуп Краснићи су осуђени на 25 година, Кадри Весељи на 18, а Реџеп Сељими на 13 година затвора. Специјално тужилаштво је тражило максималне казне од 45 година затвора теретећи их за ратне и злочине против човечности, укључујући нелегално притварање, мучење, убиства и нестанке на КиМ, од марта 1998. до септембра 1999. године.

Међутим, Судско веће, на челу са судијом из САД Чарлсом Смитом III, оптужене је ослободило кривице за злочине против човечности и систематске нападе на цивиле, док их је осудило за злочине почињене у систему логора тзв. ОВК на КиМ и северу Албаније, у које је присилно доведено и затворено, па након тога злостављано најмање 395 људи – Албанаца, Срба и других, од којих је најмање 96 убијено.

Таквом пресудом постигнут је минимум сатисфакције за одређени број жртава тзв. ОВК, али је највећи део непочинстава остао изван разматрања, при чему је са српског становишта највећи проблем то што Суд, који има мандат за злочине почињене до краја 2000. године, једноставно није у пресуду инволвирао масовне систематске злочине почињене према српској и другим неалбанским заједницама након завршетка оружаних сукоба, укључујући колективно протеривање свих Срба из највећег дела КиМ, сматрајући да се не ради о ратним злочинима.

Тачијеве екстремистичке активности, датирају још од почетка деведесетих година, када је у периоду од 1991. до 1992. године завршио терористичку обуку у једном од кампова за обуку који су тада постојали у Републици Албанији

Стога постоји могућност да у значајном делу међународне јавности слика о злочинцима и размерама зла које су починили и даље остане недовољно јасна и прецизна, те је са наше стране неопходно наставити са доследним и упорним инсистирањем на истини поткрепљеној чињеницама, која ће проналазити пут до страних читалаца. Још је важније то радити због развијања свести нашег народа о сопственој историји, посебно када је реч о последње четири деценије, коју жели да помути и не тако мали број унутрашњих актера, и то пре свега тако што гласно ћуте о злочинима почињеним над Србима, док снажно и без изузетка подржавају конструкте који за циљ имају сваљивање кривице на Србију за све оно лоше што се догодило на овим подручјима од почетка распада СФРЈ.

ФОТО: REUTERS

Исто треба чинити и са изношењем на видело мање познатих детаља, како се представа о Тачију и његовим најближим сарадницима изван Србије и наше јужне покрајине Косово и Метохија не би сводила на лаж о „борцима за права и слободу свог народа“, нити на афирмативне коментаре попут оних које је изрекао бивши амбасадор САД у Србији Кристофер Хил након изрицања пресуде, о Тачију као „способном команданту који је био веома зрео за своје године“, за кога не верује да је био „умешан у злочине“, уз неподношљиво лаконски закључак Хила да „није осетио“ да је Тачи био „умешан у незаконите радње“.

Тачи је био организатор, финансијер и директан учесник у више терористичких напада на припаднике српске службе безбедности, као и на Албанце за које су сумњали да сарађују са српским институцијама

Почеци сепаратистичко-терористичког деловања и европске конекције

Хашим Тачи потиче из села Броћна, у региону Дреница, који је деценијама био познат по побунама и сепаратистичким активностима у бившој Југославији. Његов ујак, а код Албанаца је родбинска веза главни основ сарадње у било којој делатности, био је Азем Суља, један од вођа албанских екстремиста који су још осамдесетих година прошлог века деловали са циљем отцепљења од социјалистичке Југославије и прикључења Албанији. Другим речима, Тачи је практично од рођења и по породичном наслеђу био задојен идејом о стварању „Републике Косово” и „Велике Албаније“, без бирања средстава и без обазирања на туђе патње и страдања.

Као одличан студент Филозофског факултета Тачи је био изабран на место студента проректора паралелног Универзитета у Приштини, што му је пружило велике могућности за развијање и ширење сепаратистичке агенде у за то погодном амбијенту међу младим Албанцима. Оне озбиљније и опасније, недвосмислено установљене Тачијеве екстремистичке активности, датирају још од почетка деведесетих година, када је у периоду од 1991. до 1992. године завршио терористичку обуку у једном од кампова за обуку који су тада постојали у Републици Албанији.

ФОТО: REUTERS

Овде се указује прилика да се осветли још једна, међународна димензија Тачијевог екстремистичког деловања. У питању су везе и подршка које су стизале албанским сепаратистима из појединих делова Европе. Неке од европских земаља су ускоро постале и „сигурна кућа“ за злочинце или оне који су се припремали да то постану. Већ дубоко радикализован, Тачи је постао члан илегалне организације „Народни покрет Косова“ (НПК), чије се седиште налазило у граду Бил/Биен у Швајцарској. У том својству континуирано је био ангажован на диверзантско-терористичкој обуци регрута из јужне српске Покрајине на територији Албаније, који су потом илегално убацивани на КиМ.

Тачи је организовао и руководио илегалним пребацивањем веће количине наоружања и значајних финансијских средстава на територију КиМ, у чему су му помагали и остали екстремни припадници НПК

Српској служби је већ тада било јасно да све ово води само ка једном циљу. У Тачијевом случају, природа његовог деловања постала је потпуно огољена и очигледна 1993. године када је, са Самијем Љуштакуом и Хамзом Јашаријем, учествовао у организовању и извршењу терористичког напада на пружном прелазу код Глоговца. У том нападу су убијена четири, а теже рањена три српска полицајца. Дакле, по свим релевантним дефиницијама уграђеним у међународно право, Тачи је био терориста и убица деценијама пре него што му је изречена пресуда у Хагу.

ФОТО: Компас/Илустрација

Свестан да му је Служба на трагу, Тачи је крајем јула или почетком августа 1993. године – заједно са појединим члановима НПК који су такође избегли хапшење – побегао са КиМ у Албанију, а након тога, захваљујући албанским документима прешао у Италију, да би на крају тог пута завршио у Швајцарској са статусом политичког азиланта. У истом статусу тамо се налазио и Кадри Весељи, који је постао један од Тачијевих најближих сарадника, главни „безбедњак“ и саучесник у најтежим злочинима.

Будући да је имао добре везе у албанској дијаспори у Швајцарској, Тачи је организовао и руководио илегалним пребацивањем веће количине наоружања и значајних финансијских средстава на територију КиМ, у чему су му помагали и остали екстремни припадници НПК. Посебно је важно имати у виду да Тачи, заједно са својим ујаком Аземом Суљом и оснивачем илегалне безбедносне службе косовских Албанаца Џавитом Хаљитијем, важи за особу која је исте те 1993. године дала највећи допринос формирању „Ослободилачке војске Косова (ОВК)“, која је прерасла у злогласну терористичку организацију.

У временима када су српски национални интереси били нападнути широм региона, Тачи и његови „саборци“ су се припремали и чекали прилику да покрену сепаратистичко-терористичке активности ширих размера. Фебруара 1996. године, од стране организованих терористичких група под контролом вођства тзв. ОВК у иностранству, бачене су бомбе на објекте на Косову и Метохији у које су биле смештене српске избеглице протеране из Хрватске. Инспиратор напада био је Хашим Тачи, а његов брат Гани Тачи, који је остао код куће док се Хашим Тачи налазио у швајцарском азилу, био је канал комуникације са терористима који су извршили нападе.

Тачи је постао члан илегалне организације „Народни покрет Косова“ (НПК), чије се седиште налазило у граду Бил/Биен у Швајцарској. Континуирано је био ангажован на диверзантско-терористичкој обуци регрута из јужне српске Покрајине на територији Албаније, који су потом илегално убацивани на КиМ

Хашим Тачи се на КиМ илегално вратио 1996. године, од када терористички напади које је примарно изводила терористичка група „албанског хероја“ Адема Јашарија, а којој је такође припадао Реџеп Сељими, добијају нови замајац. Током наведеног периода Тачи је био организатор, финансијер и директан учесник у више терористичких напада на припаднике српске службе безбедности, као и на Албанце за које су сумњали да сарађују са српским институцијама.

Због свега тога Тачи је у јулу 1997. године од стране Окружног суда у Приштини осуђен у одсуству на десет година затвора због тероризма. У фебруару 1998. године расписана је потерница за њим. Међутим, највећи злочини Хашима Тачија и његових сарадника су тек следили.

(крај првог дела)