Мрачна страна високе интелигенције

Људи са високим коефицијентом интелигенције су, по дефиницији, од малих ногу ушушкани у оно што им је богом дано

Бити члан Менсе Србије, то само по себи не вреди апсолутно ништа. На тржишту, у реалном животу и суровом капитализму, тај податак има тежину обичне временске прогнозе од јуче. Као практичан економиста и предузетник, а не као салонски мислилац који теорију бистри по кафићима, дужан сам да оголим ову тему. Време је да срушимо мит о супериорности чистог интелекта и погледамо истини у очи.

1. Замка урођеног капитала и почетно вођство природе

Људи са високим коефицијентом интелигенције су, по дефиницији, од малих ногу ушушкани у оно што им је богом дано. Исти је ментални склоп у питању као код екстремно високих момака или прелепих девојака. Навикли су да рефлексно добијају пажњу и резултате без комадања сопствене енергије. Због тога у раном рангу живота почињу много тога да подразумевају, што је прва и кардинална логичка грешка.

Зато што је човек са високим IQ-ом дубоко самообманут. Док он анализира, селектује и контемплира, природа и тржиште фаворизују искључиво оне који су de facto нешто спровели у дело. Свет памти и награђује само оне који су дали себе више од других, преузели ризик већи од просечног и потрошили хектолитре сопствене енергије.

2. Хладан туш: Судар са „глодарима“ на терену

А онда, у каснијим годинама, долази отрежњење. Хладан туш. Високи IQ се судара са људима који немају појма колики им је коефицијент интелигенције, нити их то занима, али су до апсолутног максимума развили и упослили своје остале ресурсе.

Пре свега, ту је емоционална интелигенција (ЕQ) – способност да препознаш и ефективно управљаш својим и туђим емоцијама под притиском. Затим социјална интелигенција (SQ) – вештина кретања кроз друштвене структуре бочно, надоле и нагоре. То се учи на улици и у послу, а висок IQ ту често прави само огроман отпор јер мисли да је изнад система. Када на то додате радне навике, дисциплину, систематичност у понашању и оперативном спровођењу (а не само у пуком мишљењу), добијате профил који меље салонску памет.

Прогрес лежи искључиво у ризицима које си преузео и превазишао. То важи када прилазиш девојци, када држиш предавање пред стотинама људи, и када покрећеш бизнис па пропаднеш. Сваки преузети ризик јача карактер, а без челичног карактера нема напретка у реалној економији. Зона комфора је убица за успех, а високи IQ ће учинити све, измислити милион оправдања, само да остане у њој, а да некако постигне резултат. То је немогуће. Прави успех је увек и без изузетка ван зоне комфора. Памет то не зна, а префињена психа салонских интелектуалаца то не разуме.

3. Ментална мастурбација у IQ тврђавама

Висок IQ није једнак високој ефикасности. Многи чланови високоинтелигентних заједница имају бруталан процесорски капацитет у глави, али немају никакав аутпут систем. Они немају крајњи производ, немају услугу, немају креирану нову вредност на тржишту. Затворени су у својим менталним тврђавама.

Знање није моћ. То је највећа лаж која се сервира деци. Само је примењено знање стварна моћ. А да би знање применио, ти мораш да се упрљаш. Мораш да се избламираш, мора да ти буде непријатно, и мораш јавно да примиш шамар од тржишта. То је процес који не можеш да делегираш секретарици или неком другом.

Уместо акције, сведоци смо масовне менталне мастурбације. Генијалци се задовоље чистом теоријом: пишу бескрајне есеје по форумима, играју шах, решавају квизове и састављају укрштене речи.

Многе од њих базично смара, или их плаши, да преговарају са радницима на терену, да решавају проблеме са цариницима, инспекцијама и ригидном папирологијом. Живе у заблуди да ће се те оперативне ствари решити саме од себе или да ће то радити „неко други“

4. Аверзија према рингу и прљавом послу

Тржиште је по својој природи хаотично, прљаво, неретко непоштено и сурово. Многи вансеријски паметни људи су превише чисти, крхки и идеалистички настројени да би уопште ушли у тај ринг. А у рингу те чека љута, слана, масна и прљава борба. Мораш бити ратник.

Многе од њих базично смара, или их плаши, да преговарају са радницима на терену, да решавају проблеме са цариницима, инспекцијама и ригидном папирологијом. Живе у заблуди да ће се те оперативне ствари решити саме од себе или да ће то радити „неко други“. Оперисани су од ситуација у којима их други људи директно оцењују и посматрају. Успех захтева вештине вођења, шарм, ауторитет, утицај и пет пута више ризика него што просечан интелектуалац може да поднесе. Ако не умеш да водиш себе кроз блато, како ћеш водити стотине запослених и хиљаде купаца?

Поред тога, њима хронично недостаје право гориво – глад. Већина њих има солидне, просечне каријере, живе мирно и безбедно. Речи као што су комфор, сигурност и безбедност речи су које та структура људи обожава, а управо су те речи рампа за вансеријски успех. Код њих нема ватре. Они су сити од идеја. Док они на академском нивоу расправљају о макроекономским проблемима друштва, ја у реалном времену решавам проблеме својих купаца и запослених.

5. Елитизам, сујета и немогућност конверзије

Постоји изражена одбојност високоинтелигентних кругова према „обичним, глупим људима“. То је фатална грешка. Реалан пословни успех – нарочито на специфичном балканском тржишту – долази онда када суштински разумеш масу, када умеш да проговориш језиком тог обичног човека и када се идентификујеш са њим. Та маса је твоје тржиште, твоја публика, твоја критика и твоја јавност.

Многи „паметни“ никада не пређу тај мост. Затворе се у херметичке кругове истомишљеника који једни другима тапшу по рамену, док су тржишту потпуно нејасни и, реално, непотребни. За живот и бизнис је извршење (извршни менаџмент) светлосним годинама битнији од самог мишљења.

Они не знају да се продају. Продаја је лична, оперативна радња пуна ризика. Постоји шанса да ти се смеју, да те одбију, да те јавно критикују или да добијеш армију хејтера. Да би изградио бренд, написао књигу, одржао предавање, покренуо платформу или развио стабилну фирму, мораш своје знање да конвертујеш у опипљиву вредност. Лакше је седети са стране и бити паметан, него показати конкретне резултате те памети. Зато они и даље остављају препаметне коментаре испод YouTube клипова, уместо да буду људи о којима се прича – и добро и лоше. А за то, господо, осим високог IQ-а, мораш да имаш и петљу.

Закључак: Воља побеђује мозак

Најуспешнији људи на свету немају највећи интелект, већ најјачу вољу. Савремени капиталистички систем не награђује теоретску моралну исправност и академску дубину, већ корисност, брзину и егзекуцију. Дисциплина и дугачак, досадан, понављајући рад јесу тестови на којима готово сви паметни људи падају. Падају на дијети, падају на тренажном процесу, падају на оперативним бизнис-процедурама јер им све то брзо досади.

Памет без воље је стерилна. Успех захтева карактер ратника: да гризеш када је споро, досадно и тешко; да идеш напред и када те оборе; да играш дупло јаче када губиш на терену. Ако успех тражи десет година крвавог рада и хиљаде идентичних понављања, твој коефицијент 150 неће ти помоћи ако немаш развијене мишиће за преживљавање у блату реалне економије. Свет не награђује најпаметније. Свет припада најкориснијима и најодлучнијима.