Ових дана често помишљам на једно питање, за које не мислим да је везано само за домен друштвених наука. Оно је ближе необичном свету квантне физике. Реч је о односу Хрватске и Србије.
На основу вести које нам долазе из Загреба рекло би се да су две државе на ивици ратног сукоба. Председник Хрватске тврди да његова држава има све саме пријатеље и, поред свих њих, Србију. Саборски заступници и председници општина јавно говоре да се Србија заверила са Русијом, а пре двадесетак година један градоначелник са приморја додаде, и са „светским банкарима и Жидовима“, да покори Хрватску. Хрватска је држава у којој академици и председник државног сабора виде као најважнију националну задаћу очување хрватског, нацистичког поздрава „За дом спремни“. У јавности се о томе толико често говори, да је у употреби скраћеница „ЗДС“. У Хрватској је подигнут споменик терористи Миру Баришићу, који је пре више од пола века заузео амбасаду Југославије у Штокхолму, ранио па метком у главу докрајчио амбасадора Роловића, а онда сопственим урином опрао руке. Споменути хрватски председник је гневан зато што су српски судови оптужили хрватске пилоте, који су 1995. бомбародвали цивиле-избеглице на територији БиХ, изјавио да су Срби просто такви и да не треба после да се чуде када их Немци повремено бомбардују. На територији Хрватске годишње буде извршено у просеку 300 напада на Србе, за то време на Косову и Метохији, пре доласка Аљбина Куртија на власт, напада није било ни 100. Почетком кризе у Украјини, руске установе објавиле су да је у Хрватској у наше време у католичанство певерено око 30.000 Срба.
Хрватска је држава у којој академици и председник државног сабора као најважнију националну задаћу виде очување хрватског, нацистичког поздрава „За дом спремни“
Хрватска је политички, медијски и логистички помагала блокадерски покрет у Србији у месецима после новембра 2024. године. Довољно је рећи да је током године блокада у Србији објављено око 25,000 негативних текстова у разним хрватским медијима. У Хрватску су побегли припадници екстремне опозиције који су наводндо желели да демонстрације претворе у насилне нереде. Њихов бег, пријем и издржавање које им је хрватска држава пружила, за многе у Србији је доказ њихове кривице. Хрватска се деценијама наоружава и није тајна да је њен главни непријатељ Србија. Хрватска је признала незавиност Косова и Метохије, а прошле године је са Албанијом и отцепљеном српском покрајином створила војни савез. Против кога се то спрема за рат, ако је већ окружена државама чланицама НАТО-а или Партнерства за мир, хрватска влада крије али врло невешто. И док на државном медију хрватски аналитичари разматрају како ће у случају рата хрватске ракете прво убити председника Србије, кад се спомене неко ново оружје српске војске, ова држава коју су створили амерички и немачки авиони и саветници, сместа заурла како је угрижена, а ракете прозове „Загрепчанке“.
Сви они који данас говоре о помирењу треба да знају једно: докле год буде постојао, хрватски народ се не може помирити са Србима. Разлог је везан за саме Хрвате: од настака модерних нација они се негативно идентификују, дакле приликом представљања прво морају себи или другима да докажу како нису Срби. Ово није став српског национализма или тежења изоловане и од ЕУ остраковане Србије. Реч је о суштини хрватског идентитета и то са државом Србијом и српском политиком нема никакве везе. Разлози су дубоко у историји, у 16. и 17. веку. И мржња је ренесансна – пошто потиче из фрустрације хрватског друштва и елите, прво због губитка етничког земљиша, убрзо и идентитета, а потом и зато што верске и социјалне разлике које су то друштво ископнеле државности и дубоке подељености премного тиштиле а нису добиле задовољштину Вартоломејске ноћи или Тридесетогодишњег рата. За хрватске елите нема споразума са Србима и Србијом, а да се сместа не појави глас из дубине хрватског друштва, тек тренутно у опозицији који и тај споразум види као нову увреду, обесправљење и злочин, захтевајући промптно задовољење.
Сетимо се само „великих ресетовања односа“ којима смо савременици. Милошевићевих договора са Туђманом који су завршавали новим савезима притив Србије. Споразумом око Источне Славоније који се завршио спором око границе на Дунаву и непоштивањем Ердутоског споразума. Санадеровог и Коштуничиног мирења. Тадићевих проскинеза пред Јосиповићем и понижавања од прикриване тужбе за геноцид, преко манипулација злочинима над Хрватима, до дивљачких напада на послушне и кроатизоване представнике преосталих Срба у Загребу. И Вучић је посећивао Хрватску као опозиционар под заштитом САД, Николић је јурио у сусрет Колинди Грабар Китаровић, а било је поклањања цвећа на мосту над Дунавом и медијског отимања инаугуралне прославе председника Србије. И опет је та тужна Колинда Г. К. урлала у свлачионици мушке фудбалске репрезентације како су усташе Рафаел Бобан и Јуре Францетић „Дрину воду прегазили“ и „Србију попалили“… Изнова је та ограничена особа на инаугуралном говору рекла да ће одржавати добре односе са „Војводином“, док је у Сплиту тражила тајне ћелије ОРЈУНЕ и ОРНАС-а (организација несталих 1941 године). Исто је било и са Милановићем који је као премијер, упркос међународним споразумима, ставио Србију под блокаду. Исти Милановић је тврдио да не треба говорити о погибији породице Зец зато што је њеним остацима исплаћена одштета. Притом, доказивао је и да му је „дјед био усташа“. Ипак, одрођени имбецили у Београду са сузом у оку су својевремено говорили како смо „ми нашег Зорана (Ђинђића) убили, а они су свог Зорана (Милановића) изабрали за премијера.“
Хрвати узалуд говоре о реципроцитету јер свуда су десет или стотину пута дужнији
Српска страна је притом апсолутно невина. Док Хрватска дугује 25.000 станова Србима, Србија је све своје дугове из времена рата и СФРЈ вратила. Може Србија да уведе повлашћени цензус на изборима, ни толико не би добиле хрватске странке у Србији, а њиховим вођама је много пријатније да буду у антисрпским коалицијама. Хрвати узалуд говоре о реципроцитету јер свуда су десет или стотину пута дужнији. Говоре о несталима, а не дозвољавају ексхумацију и ДНК анализу остатака жртава на својој територији!
Зато српске владе и јавност не треба да се оптерећују помирењем са Хрватском.
Треба да научимо да живимо са таквим суседом (ако већ и нисмо), да се помиримо са свиме што такво суседство доноси, а будемо спремни да се одбранимо од сваке неправде и безумља које из тог правца могу доћи.
То је тешко, али шта је живот без борбе? До данас бар знамо да нисмо браћа. Разлог за борбу и национално сазнање о статусу „јединца“, за српски народ представљају велики политички капитал.
