Био сам у ЦИА, КГБ-у и читао Титов досије

Ред је да напишем неке озбиљне књиге о свему што се дешавало. Обишао сам цео свет, био сам на најважнијим универзитетима, по свим архивама и многе ствари сам утврдио

Ево ја сам пали борац српског новинарства. Кад сам кренуо у новинарство, то су били разни ненародни режими. Време „рестаљинизације Србије“ после седамдесетих година, и у тим временима ми смо морали да се сналазимо, да пишемо између редова, да правимо неке бравуре, да само они паметни схвате шта смо ми радили.

Сада у овом новом новинарству ја не могу да се снађем јер овде је завршен терор писмених људи, паметних људи. Ово је сад демократско новинарство где неписмени пишу за неписмене и они се добро разумеју. Зато сам ја више емигрирао на телевизију и као водитељ говорим нешто. Ја сам као неки Филип Вишњић нашег времена, слепи гуслар онога што се око мене дешава. Кад сам био млад, леп и паметан мене су држали даље од телевизије. Први пут сам се појавио на телевизији после 5. октобра, тада сам био главни уредник БК телевизије. Од тада моја каријера иде ка телевизијском новинарству. Мада су негде тамо 70-их година од мене хтели да направе „новог Минимакса“. Чули су да сам духовит, да ми свашта пада на памет и биле су у оно време ЈРТ-а, заједничке телевизије, неки први викенд програми где сам ја радио невероватне ствари.

То је претеча оних ријалитија који ће ме прославити. Сећам се, прочитам у новинама да је неки човек појео миша. Нађем тог човека и кажем му: „Хоћеш да поједеш миша преко тлевизије?“

Он каже: „50 марака да испричам како сам појао миша и 100 марака да га поједем“.

Сада у овом новом новинарству ја не могу да се снађем јер овде је завршен терор писмених људи, паметних људи

Кажем му – идемо на комплетан догађај. И мене су тако напали. Љубљанско дело, цела страна, Загребачки вјесник – ко дозвољава Миломиру Марићу.

Доведем оне „вуковце“, раднике код Вуковог споменика. Први пут их ја пустим на телевизију. То је био шок. Желео сам да доведем крокодиле из Зоолошког врта. Никоме пре мене није то пало на памет. Тада су рекли: „Доста с овим!“  Тако је моја телевизијска каријера трајала неколико месеци.

Хтео сам да забавим и себе и народ. То је остало до дана данашњег. Не могу да помогнем  народу. Разни политичари, мењају се гарнитуре, обично загорчавају живот гледаоцима, грађанима…Ја не могу ништа овом јадном ојађеном народу да урадим, осим да га мало насмејем, да га орасположим у невољи. И то је тако, до дана данашњег.

Једном приликом су ме у време Милошевића звали на ТВ дуел са Шешељем. Ја у том тренутку нисам имао појма да се Шешељ закачио са Милошевићем. И зову мене на Pink на ТВ дуел са њим. Шешељ је у међувремену победио и Брану Црнчевића и све најпаметније и најдуховитије људе. Разваљивао је све. И организују они дуел Шешеља и мене. Шешељ донесе своје књиге. Већ тада је написао 350 књига. Ја нисам тако плодан писац као Шешељ.

Али кажем: „Ким Ил Сунг је рекао да Шешеља воли више од свог рођеног сина Ким Џонг Ила и да је Ким Ил Сунг рекао оно што сам ја на Истоку, то је Шешељ на Западу“. Потом измислим да је Мехмет Шехо, заменик Енвера Хоџе, ликвидиран јер је откривено да је у сродству са Шешељем. И да га је Енвер Хоџа ликвидирао. Шешељ није могао да верује шта ја причам.

Каже ми: „Марићу, да ли си нормалан?“

А ја му одговорим: „Ти сваки дан причаш овако за разне људе. Сад видиш како то изгледа“.

И тако је прошао тај дуел.

Мада смо Шешељ и ја били добри. Заједно смо били у Америци, ја сам био на неким стипендијама, а он је обилазио емиграцију и био је код попа Ђурића. Једног дана је он био код попа Ђурића, други дан сам био ја. И он је прихватио да буде војвода. Мени је то било смешно. Јер поп Ђурић, војвода Ђурић, је мени био као ови партизански генерали са којима сам се виђао. Признао ми је да је у четнике отишао са шубаром на којој је била црвена петокрака. Онда ме је он звао из Америке и рекао ми да нисам нормалан да сам коучар комунизма. Ја му кажем – како? А он ми одговара: „Ја сам то теби рекао као информацију да знаш, а не да је објавиш у новинама“.

Цео живот сам имао проблем са разним људима када су они мени говорили нешто у поверењу. После сам и на телевизији говорио људима: „Ај’ реци то међу нама“. Иако то гледају милиони људи. Неки су и насели на те приче, мислили су да је међу нама, тако да је то гледала цела земља.

Верујем да нисам заборавио да пишем. Ред је да напишем неке озбиљне књиге о овоме што се дешавало. У међувремену сам обишао цео свет. Био сам на најважнијим универзитетима, по свим архивама…Био сам у ЦИА, КГБ-у…Читао сам Титов досије…Многе ствари сам утврдио.

Први сам објављивао да ли је Тито Тито. Да ли је Тито син неког бискупа или неког грофа, аустријског, пољског, ко зна ко…Један мој пријатељ, Жика Ивановић, уређиво је црвени билтен. То је био билтен Танјуга, за разне руководиоце, у држави да знају шта се дешава у свету, шта пише страна штампа.  Међутим, било је ту доста скандалозних информација у жутој штампи, где су се разне Титове љубавнице сећале њега, где су причале какав је био љубавник. То је све бацано у неку челичну касу.

Цео живот сам имао проблем са разним људима када су они мени говорили нешто у поверењу

И једног дана, тамо негде средином 80-тих година,  ја кажем: „Жико дозволи ми челичну касу да видимо ко је Тито“.

Ја сам то у Дуги у наставцима штампао. Нема шта о Титу нисмо пронашли. Милован Ђилас је у то време био без грађанских права, није могао да говори, иако сам се са њим консултовао око „Деце комунизма“, рекао ми је: „Марићу да ли си нормалан? Шта ти објављујеш?“

А ја кажем: „Шта ту није тачно?“

Па каже: „Ја тог човека знам од 1936. године и то је тај човек. Међутим, ево ти си млад момак…У Загребу постоји 50 људи који су са њим ратовали на српском фронту 1915. на Церу, који су с њим били заробљени у Русији, који су се дружили са њим…Иди нађи те људе и питај их да ли је Тито био Тито“.

Пронашао сам те људе и сви су рекли да овај човек који је владао у то време јесте човек кога су они знали из свих тих година. Али то се људима није свидело. Њима је боље да је Тито био неки Рус који је замењен 1936. године, који је завршио специјалне обуке. Они нису могли да верују да је неки машинбравар из Кумровца владао. Чак је било и срамота што се Тито родио у тако малој кући, па је његов пријатељ Стево Кражи дозидао још један спрат, како би та кућа била мало већа. То се није уклапало у ове приче. Још увек људи више верују у чудеса, да то није био тај човек. Међутим, када је дошао Слободан Милошевић када су се певале песме о њему као новом Карађорђу…Ма после недељу дана су по београдским зградама, где живе официри, појавили графити – „Бравар је био бољи“.

Тако је било и после 5. октобра, када су дошли нови ослободиоци и тада су почели да пишу –  Ови не могу да окрече оно што смо ми изградили. Тако да обично људи нису задовољни са оним што се десило.  Ред је да се цела та епоха  на неки други начин опише. Није то било као што смо ми читали у новинама тог доба. Објављено је на хиљаде књига око ових наших ратова, ужаса, злочина…Све те књиге имам. Треба разумети то време.