Деценијама се веровало да ће слободно тржиште и рационални појединац пронаћи најбоља решења за друштво. Међутим, финансијске кризе, раст неједнакости и ограничења математичких модела покренули су нову расправу о темељима савременог поретка

Још је Аристотел поделио привредну делатност на две велике дисциплине, два различита приступа привредној активности човека:

Економика, као вештина вођења домаћинства у којој је нагласак на задовољењу људских потреба.
Хрематистика, чији је мотив зарада, размена ради стицања профита, у којој је нагласак на тржишту, новцу и заради.

Позната дефиниција економије (припада професору Робинсу) истиче да је економија наука која проучава људско понашање као однос између циљева и оскудних средстава која имају алтернативне употребе.

Пре свега, код прве дефиниције се запажа да је основни задатак економије задовољење људских потреба. То значи да је економску активност немогуће одвојити од људи, њихове психологије, потреба и циљева, што у први план истиче економију као друштвену науку, јер људска природа онемогућава детерминизам и егзактна мерења, услед читавог низа фактора које је немогуће предвидети.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Ако је први циљ економије задовољење људских потреба, тада економија постоји пре свега због људи, а не због ефикасности и профита. У том случају, хрематистика би била споредна дисциплина, намењена оним појединцима који су способни да зарађују, а не свима и не као доминантни модел мотивације у економским односима.

Поменута дефиниција Л. Робинса садржи елементе тзв. економског империјализма, покушаја да се свако људско понашање прикаже у светлу економских мотива и интереса, а што су нарочито настојали да употребе и злоупотребе представници Чикашког економског факултета.

Такође, дефиниција професора Робинса ставља економију на терен природне науке, у којој владају егзактни – детерминистички закони, јер у први план ставља техничка питања реткости ресурса, њихове најефикасније – оптималне употребе, што отвара простор математичкој оптимизацији, примени сложених модела и настојањима да се економија претвори у техничко-математичку дисциплину у којој нема места за моралне судове.

Тако се неокласична школа опредељује за позитивизам, хрематистику и ефикасност, насупрот економици, нормативизму и циљевима праведности.

Идеја опште привредне равнотеже коју развија Валрас тежи да прикаже економију као природну науку у којој се такође одвија савршена равнотежа као у кретању небеских тела. То је у основи иста идеја коју заступа Смит, са уверењем да себични мотиви појединца, вођени „невидљивом руком“ природне равнотеже, омогућавају економску ефикасност и најбољу употребу ресурса без утицаја и мешања државе.

Зашто неокласика (и неолиберализам) инсистира на ефикасности и детерминизму?

Основни задатак главног тока економске струке јесте одржање status quo – привилегованог положаја владајуће класе (власници, менаџери), која експлоатише већину друштва и богати се.

Ако је економија егзактна наука, налик природним наукама, онда је ефикасност у првом плану, а основни метод мора бити математичко-економетријски.

У таквим околностима, питања задовољења људских потреба, моралности, праведности и равноправности, улоге институција и историјских околности, имају другоредни значај у односу на профит и ефикасност.

Овим се свакако желело избећи постављање неугодних питања која се односе на експлоатацију и раст светске неједнакости.

Ако је економија тобоже природна наука, која се бави искључиво техничким питањима реткости, ефикасног размештаја ресурса и оптимизације, нема места за људске потребе, моралне судове и питања расподеле, или она, као ненаучна, морају бити у другом плану.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Ако је човек рационално економско биће којим управљају себични интерес и начело оптимизације корисности, онда је најбољи начин организације друштва слободно, конкурентско тржиште и профит као искључива циљна функција.

Међутим, многа савремена истраживања убедљиво потврђују: човек није само себично већ је и алтруистично биће, код кога важну улогу у мотивацији имају вредности какве су солидарност, сарадња, хуманост, креативност, друштвено признање.

Брус Липтон је у својој књизи Биологија вјеровања убедљиво показао да биолошки дарвинизам и конкуренција нису доминантни модели опстанка у природи, већ су то заједништво и љубав.

Насупрот егоизму, постоји читав низ мотива и вредности које треба афирмисати и повезати са људским понашањем у економији: љубав, вера, милосрђе, духовност, интуиција, осећајност, свесност, солидарност, целовитост.

Осим тога, човек није увек рационално биће, а најчешће не располаже потпуним информацијама о тржишним процесима.

Економску активност немогуће је одвојити од људи, њихове психологије, потреба и циљева, што у први план истиче економију као друштвену науку

Отуда следи да Хајеков социјални дарвинизам фундаменталног тржишта мора бити замењен моделом државне регулације и интервенције.

Слободно тржиште, мада на први поглед фаворизује идеју слободе, води до повећања разлика у богатству и до неправедне расподеле дохотка.

Такође, сва емпиријска истраживања показују да је од почетка осамдесетих година прошлог века растао јаз између продуктивности и плата (које се углавном нису мењале), што значи да је расла профитна разлика у корист најбогатијих и најмоћнијих.

У исто време, Гини коефицијент је растао како између богатих и сиромашнијих земаља, тако и код земаља у транзицији, али и унутар богатих земаља, где је такође расло раслојавање између средње класе и мале, изузетно богате и моћне мањине.

Ово веома убедљиво илуструје изванредна студија Бранка Милановића (Милановић, Б. Глобална неједнакост, Академска књига, Нови Сад, 2016).

Слободно тржиште у међународним размерама у знатно повољнији положај ставља богатије и развијеније економије, што је већ класична расправа из XIX века између представника енглеске либералне економске мисли и немачке историјске школе.

Уосталом, Велика Британија и САД су напустиле протекционистичку политику тек онда када су оствариле доминантан економски положај у међународној подели рада.

Ради илустрације шта значи погубно отварање према свету, наводимо следеће примере: претерана либерализација тржишта капитала била је основни узрочник „текила кризе“ у Мексику 1994. године, која је земљу оставила са огромним дуговима и застојем у развоју, а либерализација тржишта капитала, у комбинацији са шпекулативним инвестиционим фондовима који су напали домаће валуте, збрисала је попут цунамија економије успешних земаља Далеког истока, какве су Филипини, Тајланд, Индонезија и Јужна Кореја, у познатој финансијској кризи из 1997. године, тако да се ни до данас нису сасвим опоравиле.

Идеја слободне међународне трговине и доминација политике Вашингтонског консензуса у међународним економским институцијама само су кључни елементи једног од најутицајнијих феномена данашњице – глобализма.

Глобализам је данас код земаља трећег света друго име за неоколонијализам, доминацију богатијих и моћнијих над сиромашнијима, одређивање и наметање „правила игре“ која нису у интересу мање развијених земаља, експлоатацију природних ресурса и израбљивање домаће радне снаге; то је синоним за скупе и политички условљене кредите, технолошку супериорност Запада и ниске извозне цене за производе са периферије светског тржишта.

У својој књизи Раскринкана економија, Смит и Макс Ниф разобличавају неколико типичних митова и предрасуда везаних за глобализам који су уобичајени у економској литератури заснованој на неолиберализму, а у основи су нетачни:

да је глобализација једини ефикасан пут развоја;
да чврста интеграција у светску привреду помаже сиромашнима у свету;
да ширење глобализације значи повећање броја радних места;
да је глобализација неизбежна.

Књига Бранка Милановића и увид у светске статистике последњих тридесет година убедљиво демантују овакве тезе, које личе на лажни орвеловски новоговор, а постоје бројни примери земаља и региона који остварују успешан развој упркос глобализацији и економско-политичким рецептима које она нуди.

Оно што је често опасно у заводљивим либералистичким идејама јесте манипулација људском слободом као највећом вредношћу за многе људе.

Наиме, економске слободе без регулације доводе до повећања разлика између богатих и сиромашних и само су лукаво оправдање за пљачку од стране владајућих слојева и за повећање друштвених неједнакости.

Политичке слободе, које свој израз имају у демократији, најчешће доводе до наметања воље већине у односу на мањину, до повременог напуштања владавине закона и републиканских установа и до суштинске владавине стварног слоја моћних и богатих који делују из „сенке“, док се политички пиони, пајаци и марионете тобоже надмећу у бесомучној конкурентској борби политичких странака, а не доводе у питање економски поредак (домаћи и међународни) и одржавају status quo модерног ропског друштва.

Такође, парадокс је да је једина државна интервенција коју либерали оправдавају она која намеће слободно, дерегулисано, скоро дивље тржиште, у коме велики неминовно „гутају“ мале.

Многа савремена истраживања убедљиво потврђују: човек није само себично већ је и алтруистично биће, код кога важну улогу у мотивацији имају вредности какве су солидарност, сарадња, хуманост, креативност, друштвено признање

Да ли у САД и ЕУ постоји конкурентско тржиште?

Одговор је изричито одричан.

Погледајте само књигу Џефрија Група о корпоративизму у Америци (Grupp, J. Korporatizam. Tajna vladavina Novog svjetskog poretka).

У овој фасцинантној књизи, коју пише универзитетски професор из САД, нарочито су анализирана питања: манипулације понудом и тражњом (нарочито у вези са берзама и ценом нафте на светском тржишту), механизми вештачког стварања криза, обликовање начина живота од стране великих корпорација, па чак и чињеница да у стварности америчког корпоративног друштва заправо не постоји приватна својина, већ доминира облик корпоративно-државне својине.

Тај облик владавине доминира и он је практично ставио ван снаге идеју и праксу конкуренције.

Седам стотина највећих корпорација у свету контролише око 60% светског богатства, а 400 америчких породица има под контролом више од 80% светског богатства.

Конкуренција је често привидна и непостојећа.

Начела неокласичне школе утемељена су на постулату о потпуној конкуренцији и на темељу те претпоставке се изводи понашање фирме у оптимизацији производње и максимизацији профита, а конкуренција у стварности не постоји.

Доминантне привредне структуре су претежно олигополског карактера (неколико крупних фирми на тржишту), а монопол постоји у нафтној индустрији, у производњи и трговини златом и дијамантима и код других стратешких сировина.

Један од темељних теоријских ставова неокласичне школе у теорији фирме јесте да оптималну производњу у потпуној конкуренцији (тамо где је профит максималан) предузеће постиже у тачки где се секу крива граничног трошка у растућој фази и крива просечног трошка (тржишна цена).

Овај став је, мада формално тачан, суштинска подвала, упркос бројним елегантним математичким доказима.

Прво, у стварности нема потпуне конкуренције.

Друго (као што је показало једно детаљно емпиријско истраживање с краја тридесетих година прошлог века), водећи менаџери великих предузећа чак ни не познају ово начело, а у пракси се служе моделом: цена коштања плус одређена профитна маргина, водећи рачуна о потезима конкуренције.

Каснији аутори су показали да је фирма сложен ентитет, са бројним различитим мотивима, интересима и компликованом власничком и организационом структуром, а да је профит тек један од мотива у њеном понашању.

Новије расправе (нарочито у радовима нобеловца Бјукенена са Чикашког универзитета) нагласиле су још један проблем који се јавља у контексту модерне теорије фирме, али и у теорији јавног избора и управљању државом.

То је проблем агента и принципала, који се на нивоу државе јавља као могући и стварни сукоб између власника који фактички господаре фирмама и државом и намећу своје специфичне интересе у управљању и расподели богатства и моћи.

Енормно високе плате, бонуси и „падобрани“ за случај останка без посла само су неки од појавних облика проблема које намеће владајући неолиберални и корпоративни облик капитализма.

Ероу и Дебре, који су током педесетих и шездесетих година модернизовали теорију опште привредне равнотеже (неовалрасијанци), поставили су врло рестриктивне услове за важење ове теорије: да тржишта морају бити савршена, што значи конкурентна, са могућношћу неограничених позајмица кредита и капитала; да нема екстерних ефеката и јавних добара (којих и те како има); да сви располажу савршеним информацијама (модел асиметричних информација Акерлофа је то убедљиво оповргао, а сам Акерлоф је за тај рад награђен Нобеловом наградом).

Стога, овакви модели дају привид науке, али немају значај за објашњење стварног економског понашања и за предвиђање и деловање, што су кључни задаци науке.

Апсурдни ставови неокласичне школе постоје и у економији рада.

Поставка да су наднице флексибилне и да је незапосленост (ма колико висока била) последица високих надница не одговара стварности, али је добра идеолошка подлога за оправдање сурове експлоатације, нарочито од стране великих корпорација у земљама трећег света.

У том смислу, веома је шокантно и оставља без даха читање књига Наоми Клајн о практичним и стварним последицама примене неолибералне доктрине.

Примера ради, разлике у примањима радника на Тајланду који раде за корпорацију Најк и топ-менаџера компаније износе и до 30 хиљада пута!

То се не може објаснити неокласичним моделима високих менаџерских приноса, јер је очито да је та теоријска логика далеко од стварности и да представља врсту „шарене лаже“ која треба да фасцинира својом привидном ученошћу и логичком чврстином.

Стога захтеви за флексибилним тржиштем рада немају никакво упориште у науци и теорији, већ су уграђени апологетски ставови најбогатијих који стварају вишак незапослених и омогућавају систематски притисак у правцу снижавања надница.

Кризе су правило тржишних привреда са слабом државном интервенцијом и одсуством регулације.

Тржиште није савршен модел као што је природа, јер природом управљају детерминистички закони (Творац), а тржиштем управљају људи склони похлепи, себичном интересу, користољубивости и манипулацији.

Како наводи Стиглиц, само у периоду 1970–2007. избројано је више од 120 криза у различитим земљама, а у економској историји модерног света кризе су периодично избијале у просеку сваких четири до пет година.

Најмање их је било у земљама Запада после Другог светског рата, до половине седамдесетих година, док је владао кејнзијански консензус.

Кризе су законита појава тржишне привреде и зато је неопходна регулаторна улога државе, која треба да спречи или ублажи та хаотична кретања.

Данас чак и теоретичари неолиберализма признају да држава даје боље резултате у таквим областима као што су: регулисање природних монопола, јавна добра, екстерни ефекти, социјална заштита, заштита пољопривредне производње, културна добра, заштита потрошача, заштита права запослених, заштита од дискриминације, област иновационе политике, осигурање кредита и депозита и друга бројна питања.

Модели понуде и тражње убрајају се у основе неокласичне теорије.

И док на страни понуде постоје објективна мерила која се односе на трошкове производње, техничке услове и ниво технологије, на страни тражње, у основи, не постоје никаква објективна мерила.

Тако на тражњу утичу пре свега психолошки фактори, нерационалне одлуке и паника, вештачки изазване оскудице, реклама и пропаганда, која ствара укусе, ставове и преференције, а на коју се данас троши више од 40% буџета великих компанија.

То оставља простор за шпекулативне мехурове и остваривање енормних зарада, мимо објективних мерила и реалне вредности роба.

Ако иза одређене појаве не стоје објективни, природни закони, већ закони и правила у домену ирационалног понашања и психологије, не може се говорити о економији као објективној, егзактној науци.

У монетарној економији влада начело независности централне банке.

У стварности, централне банке су независне од сопствених држава, али су под контролом међународних банака као што су: ММФ, ЕЦБ, БИС банка у Базелу, ФЕД и Банка Енглеске.

ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ

Ове банке диктирају циљеве и приоритетне инструменте монетарне контроле, прописују међународна правила (Базел I и Базел II), одређују политику девизних курсева и намећу долар као светску резервну валуту.

Овакви ставови немају теоријску предност и научну супериорност над другим ставовима, али се намећу као последња реч науке.

Илустрације ради, Кина, Индија и Бразил су земље у којима централне банке нису независне од сопствених влада и држава, али не постоје никакви озбиљни проблеми са инфлацијом и монетарном стабилношћу.

Емисија новца заснива се на начелу фракционог банкарства, што ствара монетарну нестабилност и периодично производи кризе.

Количина емитованог новца не прати пораст фондова роба и услуга, већ се заснива на шпекулативној економији и прекомерној експанзији хартија од вредности.

Обим новца у САД чак је десетак пута већи од вредности БДП-а.

Вишак је пласиран у виртуелну економију, предимензионирана финансијска тржишта, ризичне вредносне папире, а у облику петродолара доспева на финансијска тржишта и нагомилава се у портфељима држава које стварају вишак, попут Кине.

На тај начин САД преливају инфлацију на остатак света и путем емисионог прихода долара присвајају реална богатства других земаља.

Ако изузмемо Нуријела Рубинија, и донекле Стиглица и Кругмана, који су упозоравали на „надувани балон“ тржишта некретнина и претерану дерегулацију, нико од економиста, укључујући и нобеловце, није предвидео економску кризу из 2008. године.

А први задатак економије, чак и по ставовима самог Фридмана, јесте способност предвиђања.

Ево кључних аргумената за критику савремених економских метода:

а) економска наука постала је дедуктивно-аксиоматска и претпоставке њених модела не односе се на реални свет, већ на замишљени, идеализовани и идеологизовани свет, који постоји само у стручним чланцима, уџбеницима и професорским кабинетима;

б) репрезентативни економски субјект није рационалан, нити потпуно информисан, и врло често даје одговоре који стварају хаос, панику и неравнотеже;

в) тржиште није ефикасно и, по правилу, је у неравнотежи; људи су усмерени само на кратак рок, другим речима, механизам „невидљиве руке тржишта“, како је тврдио Адам Смит, често не доводи до повољних исхода по привреду и друштво у целини;

г) већина економиста – нобеловаца у последњих двадесетак година награђена је за радове који никада нису емпиријски тестирани и нису потврђени у пракси као истинити; примера ради, нобеловци Мертон и Скоулс, који су творци математичких модела за финансијско одлучивање, налазили су се у управним одборима инвестиционих фондова који су банкротирали, неки чак и два пута.

Упркос чињеници да САД доминирају светском економијом, економска и социјална ситуација у самој Америци драматично се погоршава.

САД постају земља у противразвоју, где 35% свих прихода контролише само 1‰ најбогатијих, 50 милиона људи се прехрањује боновима за храну, више од 50 милиона људи нема никакву здравствену заштиту, 5 милиона људи остало је без домова, уз додатних 13 милиона људи у каснијем периоду, стварна стопа незапослености процењује се на више од 12%, а у затворима је око 2,3 милиона људи, што је свакако светски рекорд.

Овоме треба додати убрзану деиндустријализацију, затварање више од 42.000 фабрика у последњих 10 година, смањење броја радника за 5,5 милиона, месечно нестајање око 50.000 радних места и њихово сељење у високопрофитне зоне трећег света, нестајање читавих индустријских зона (Чикаго, Детроит, Њу Џерси, Мичиген).

Просечни месечни дефицит у трговини са светом је 46 милијарди долара (вишак потрошње у односу на производњу), а за последњих тридесетак година вредност трансакција дериватима и високоризичним хартијама од вредности порасла је чак 1.400 пута.

„Економија је суштински морална наука, а не природна наука“ – Џ. М. Кејнс

КРИТИКА МЕТОДОЛОГИЈЕ КОЈУ ПРИМЕЊУЈЕ НЕОКЛАСИЧНА ШКОЛА

Економска наука има три задатка:

да објасни економске појаве, што значи да утврди узрочно-последичну везу између њих;
да предвиди исход појава на основу квалитативног и квантитативног познавања односа између узрока и последица;
да делује на одређену појаву у смислу корекције исхода те појаве.

Такође, корисно је напоменути да се економија и филозофија преклапају и додирују управо на три важна подручја: питање рационалности, етика и методи истраживања.

О томе је писао Франческо Гуала у одличној књизи Филозофија економије (2010).

Важна питања и проблеми који искрсавају у вези са методологијом у економији могу се груписати у неколико кључних:

проблем рационалног научног сазнања;
проблем експеримената у економији;
случајна природа економских појава;
однос између теорије и реалности у конструкцији модела и научном предвиђању.

Слободно тржиште, мада на први поглед фаворизује идеју слободе, води до повећања разлика у богатству и до неправедне расподеле дохотка

Милу припада заслуга што је истакао две важне чињенице за економију:

а) да економија није експериментална наука, јер не може да спроводи контролисане експерименте;

б) да економски закони делују више као тенденције – законитости, што значи да почивају на вероватноћи.

Немогућност контролисаног експеримента учинила је економске моделе веома привлачним, јер су постали замена за огледе, постали су теоријска слика, метафора, макета привреде у малом, а планирање и предвиђање на основу података у моделу смањује трошкове скупих, глобалних друштвених експеримената.

То је наметнуло огромну улогу модела у економији, јер су модели захвални за квантитативна предвиђања, омогућавају широку примену математичко-статистичке и економетријске технике.

Прво – многи економски модели немају никакву реалистичност, а из погрешних претпоставки следе и погрешни закључци о узрочним везама и предвиђању.

Друго – редукционизам неокласичне школе прихвата слободно тржиште, конкуренцију и рационалног појединца као аксиоме који имају снагу догме и комплетно људско, а нарочито економско понашање, покушава да сведе на доминацију ових елемената и институција.

Други слични примери редукционизма у науци су марксизам, Фројдова психоанализа и Дарвинова теорија еволуције.

Треће – из редукционизма у економији следи и наметање тзв. економског империјализма који је видљив из Робинсове дефиниције економије.

То је покушај да се чак и они елементи људског понашања који нису повезани са економијом тумаче из угла економских мотива и максимизације корисности и профита.

Тако се долази до апсурдних модела економиста Чикашке школе какви су: Бекеров модел породице, који му је донео светску славу и налик је Хакслијевом Врлом новом свету (понуда и тражња за женама, производња деце високог и нижег квалитета), различито вредновање људског живота у зависности од старости или висине плате.

Чини се да овакви покушаји нису смишљени само да дехуманизују људске односе, већ су и дубоко погрешни са научног становишта, јер стварају нереалистичне моделе који погрешно тумаче стварност, али догматски и идеолошки оправдавају темеље владајуће теоријске економије и одржавају status quo у корист малобројне владајуће класе.

Посебно подручје економских метода представљају економетрија и квантитативна статистика.

Сам Кејнс је у писму свом пријатељу економисти Роју Хароду критиковао Тинбергенов економетријски метод, који се тада појављивао и стицао популарност, истичући да нема гаранција за постојаност модела и параметара током времена, као и чињеницу да је економија наука која мора узети у обзир моралне и вредносне судове, а они се не могу лако економетријски моделовати.

Навешћемо само још неколико критичких аргумената који се упућују неокласичној парадигми из угла методологије:

▪ После теоријске физике, савремена теоријска економија има највиши ниво математике у стручним часописима, што је чини високопарном, ексклузивном науком, али јој, упркос томе, не повећава моћ предвиђања.

▪ Постоји сукоб теорије и чињеница. Резултати тестирања и прогноза нису прецизни и зато је економија све мање наука, а све више догма и идеологија. То је и главни разлог зашто није била у стању да предвиди настанак Велике рецесије из 2008. године.

▪ Економска теорија је током педесетих година кренула путем аксиома, теорема и дедукције, а не путем потврде теорија у стварности.

Основни критеријум није била истина, већ усклађивање са почетним претпоставкама, које су биле све неодрживије у судару са стварношћу.

Наступио је расцеп теорије и стварности.

Потребно је враћање на економију која подразумева равнотежу државе и тржишта, односно напуштање неолибералног тржишног фундаментализма и увођење јаке државне интервенције, регулације тржишта и социјалне правде

Веома упечатљиву, радикалну критику модерних, позитивистичких метода економије даје историчар Доналд Маклоски у свом изузетном есеју The Rhetoric of Economics из 1983. године:

а) постоји раскорак – разлика између свакодневне, практичне реторике економиста и оне званичне, научне реторике коју користе у истраживањима и научним радовима; овај раскорак упућује на подвојеност економске праксе и економске теорије коју би пракса требало да следи;

б) економија је подељена на теорију без чињеница (емпирије) и чињенице без теорије;

в) у теорији се користи модел опште равнотеже, а у стварности постоје неравнотежа и олигополско-монополска структура привреде;

г) да економија углавном настоји да имитира математику и физику као „краљице“ науке у намери да повећа кредибилитет и углед.

ПРЕДЛОЗИ ЗА АЛТЕРНАТИВНУ ЕКОНОМСКУ ТЕОРИЈУ, ПОЛИТИКУ И МЕТОДОЛОГИЈУ

У макроекономској теорији и економској политици потребно је враћање на економију која подразумева равнотежу државе и тржишта, односно напуштање неолибералног тржишног фундаментализма и увођење јаке државне интервенције, регулације тржишта и социјалне правде.

Неке од најбитнијих мера обухватају: пораст социјалне заштите и осигурања, смањење експлоатације и повећање једнакости у расподели дохотка; раст плата у складу са растом продуктивности и напуштање захтева за већом флексибилношћу тржишта рада; увођење социјалног консензуса и договора између представника државе, капитала и синдиката.

Да би се изашло из кризе, треба напустити логику спасавања великих банака и осигуравајућих друштава (по систему „сувише велики да би пропао“), детаљно регулисати и реформисати финансијско тржиште у смислу контроле ризика, променити приоритете централних банака (чији основни циљ треба да буде привредни раст, а не стабилност), класичним кејнзијанским мерама подстицати агрегатну тражњу, укључујући јавне радове и инвестиције у домаћу инфраструктуру.

Кључно је да расту инвестиције и плате радника.

Истовремено, потребна је свеобухватна и глобална реконструкција финансијског система, постепено напуштање лажне независности централних банака, укидање или радикална промена начина рада рејтинг агенција (које најчешће служе манипулацији и фабриковању наручених података), промена прописа о рачуноводству и финансијама да би се избегло лажно и нетачно извештавање, смањивање или укидање ризичних финансијских иновација и деривата, грабљиво кредитирање са високим каматним стопама (нарочито у земљама трећег света), укидање менаџерских бонуса, реформа корпоративног управљања ради веће јавне одговорности корпорација и менаџерске класе, повећање поверења и транспарентности.

Овим мерама треба додати пораст опорезивања богатих, појачано опорезивање банака, подстицај иновацијама који сада изостаје због јаких профитних мотива.

Интересантно запажање даје професор Стиглиц наводећи да су земље са мањом независношћу централне банке много боље и флексибилније одговориле на изазове економске кризе.

Свету се намеће хитна реформа међународног економског поретка и међународних економских институција, а ковид пандемија само је појачала ову потребу услед стварања мултиполарног света и прерасподеле светске геополитичке и економске моћи.

ММФ и Светска банка треба да напусте концепт „цивилизованих утеривача дугова“, наметања структурних реформи и финансирања непотребних инфраструктурних пројеката.

Треба напустити политику и праксу наметања слободне међународне трговине и вратити се начелима тзв. девелопментиста, теоретичара развоја из земаља трећег света, уз уважавање специфичности сваке поједине земље и нагласка на расту националних економија и заштити националних ресурса.

Свету је потребан нови систем глобалних подстицаја, напуштање глобализма као симбола неједнакости, насилног наметања готових рецепата и неоколонијализма, стварање нове резервне валуте и економска политика усмерена ка развоју и већој праведности.

У подручју економске теорије треба умањити значај који неолиберална парадигма има у академској науци, уџбеничкој литератури и методологији.

Примери које наводе Смит и Макс Ниф показују да су се студенти многих елитних универзитета у САД, Великој Британији и Француској побунили и да траже равномернији приступ у изучавању других теоријских школа и праваца у књигама, универзитетским програмима и на предавањима.

У погледу метода, далеко већи значај треба да добију учења девелопментиста, историјске школе, институционализма и кејнзијанизма, а самим тим и историјски, институционалистички и други методи.

Треба умањити значај и ниво математике и бити свестан ограничене моћи економетријских тестирања.

Наука треба да потражи узрочно-последичне односе и да се врати емпиријским коренима, а не аксиоматици и идеолошким претпоставкама које се претварају у догму.

Светска економска политика мора да се креће у правцу повећања праведности и смањивања глобалне неједнакости, а економска теорија не сме да буде квазинаучна основа за експлоатацију људи и пораст социјалних разлика.

Себични интерес, апсолутизација профитног мотива, погоршање положаја незапослених, неконтролисано израбљивање природних ресурса, социјални дарвинизам, величање успеха као јединог мерила друштвене промоције, морају у значајној мери уступити место поверењу, заједништву, солидарности, социјалној сигурности запослених и грађана, не само у богатијим земљама већ и у сиромашнијим земљама трећег света.

Треба прекинути доминацију и сурову експлоатацију од стране крупних међународних корпорација и изборити се за праведнији међународни економски поредак, уз помоћ нових нарастајућих светских економија, какве су Кина и Индија.

Текст је преуређен на основу ранијег ауторовог истраживања: „Велика рецесија и неуспех економског либерализма. Предлози за нову економију“