Гезелова теорија камате и новца

Да ли би свет изгледао другачије када новац не би могао да се штеди већ би, попут сваке друге робе, временом губио вредност? На овом, наизглед парадоксалном питању Силвио Гезел изградио је једну од најсмелијих економских теорија прошлог века, покушавајући да понуди одговор на узроке камате, економских криза и друштвених неједнакости

Силвио Гезел био је немачко-француски економиста и пословни човек који је добар део свог живота провео у Аргентини, где је имао успешну извозно-трговачку фирму. Велика финансијска криза која је 1890. године тешко погодила Аргентину, утицала је на њега да се врло интензивно посвети проучавању природе и улоге новца, економским кризама и њиховим узроцима и да свету и историји економске мисли пружи једну од најоригиналнијих теорија камате која је, међутим, остала недовољно позната, изван главних токова економске науке и мејнстрим теорија које су обликовале економску теорију, економску политику и пословно понашање. Будући да Гезел није био академски образовани економиста и да је био нека врста економског самоука, са његовим радом био је упознат релативно узак круг читалаца, економиста, креатoра економске политике и пословних људи.

Основу за наш текст представља Гезелова књига Нова теорија новца и интереса коју је са немачког превео и објавио Пајо Станишић у Шиду у штампарији „Права народа“ још далеке 1914. године. Иначе, ова књига постала је саставни део његовог капиталног дела – Пририодни економски поредак, објављеног 1916. године, у којој излаже два основна стуба својих економских и друштвених реформи: 1) теорију слободног новца; и 2) теорију слободног земљишта. Ова друга тема неће бити предмет наше детаљније анализе, али да укратко кажемо како је Гезелова идеја да све земљиште као редак и ограничен природни ресурс треба да пређе у државне руке и да ренту за закуп земљишта убира држава као вид пореза који би имао искључвио социјалне намене. Сличну идеју о прогресивном опорезивању чисте економске ренте имао је амерички економиста Хенри Џорџ, са мање радикалним предлозима у погледу својине над земљом. У обе своје теорије, које су имале и врло конкретне импликације и могућност практичне примене на економски живот, уређење и економску политику, Гезел се показао као велики друштвени реформатор социјалистичке провенијенције, али, за разлику од Маркса и социјалиста утописта његови пројекти нису били утопијског карактера већ врло животни и остварљиви, а он сам био је далеко од социјалних револуција и насиља које тако велики друштвени преврати собом носе. Ипак, сенку на ову констатацију баца податак да је 1919. током краткотрајног живота Баварске совјетске републике био народни комесар за финансије и да се једва извукао од оптужби за велеиздају. Умро је 1930. године, нешто пре прве практичне примене његових реформских предлога са каматом и новцем.

ФОТО: Компас/Илустрација

Гезелов експеримент у вези са институционалном реформом новца, а који проистиче из његове нове теорије камате и новца, у пракси је био тестиран у аустријском граду Верглу, 1932. године и показао се врло успешним, али је био забрањен од стране Врховног суда Аустрије, на тужбу Централне банке Аустрије. Искуство показује да су резултати примене овог експеримента, премда краткотрајни, били спектакуларни.

ГЕЗЕЛОВА ТЕОРИЈА И ЊЕНО МЕСТО У ИСТОРИЈИ ЕКОНОМСКЕ МИСЛИ

У историји економске мисли било је више покушаја да се објасни природа и порекло цене и вредности робе. Можемо навести три доминантне теорије: 1) радна теорија вредности (Пети, Смит, Рикардо, Маркс и читава марксистичка мисао), 2) теорија граничне корисности – маргиналистичка теорија, 3) теорија трошкова производње. Укратко, радна теорија вредности тврди да је порекло вредности робе у људском раду. Теорија вредности и теорија вишка вредности су основа Марксове теорије екплоатације као угаоног камена читаве његове економске и политичке мисли и имају централно место у критици капитализма.

Теорија граничне корисности детерминанте вредности робе види у корисности (употребна вредност робе) и реткости (расположивој колични). У основи, реткост робе и њена гранична корисност одређују вредност робе. Заступници овог схватања су представници Аустријске школе маргиналиста (Менгер, Визер и Бем-Баверк), Лозанске школе (Валрас и Парето) и британски економисти неокласичари (Џевонс, Маршал и други).

За разлику од Маркса и социјалиста утописта његови пројекти нису били утопијског карактера већ врло животни и остварљиви, а он сам био је далеко од социјалних револуција и насиља које тако велики друштвени преврати собом носе

Трећа теорија преовладала је у пракси као теорија трошкова производње и она полази од тога да је основна детерминантна вредности робе сума трошкова производње (фиксних и варијабилних) које је могуће финансијски и књиговодствено утврдити и да се на основу тога формира тзв. mark-up модел на основу кога је цена (и вредност робе) једнака трошковима увећаним за профитну маргину који формирају почетну цену робе која онда бива коригована кретањима на тржишту.

Премда се друга теорија показала отпорнијом од прве, у пракси је доминирала трећа теорија (према анкетама пословних људи који су тврдили да цене формирају према трошковном моделу), Гезел је изричито тврдио да је објашњење цене робе која се формира на основу некакве вредности ка којој цене роба природно гравитирају, (као што према теорији гравитације планете гравитирају и круже око Сунца), апсолутно погрешно и узрок великих заблуда у економској науци. То је, тврди Гезел, спречавало економисте да јасно дефинишу појам новца, улогу новца у економији, природу новца и порекло и природу каматне стопе. То је проузроковало, не само погрешне економске теорије, већ и читав низ грешака, заблуда, нефункционалности и криза када је реч о економској и монетарној теорији у целини, али и када се анализирају природа и узроци економских криза које периодично наносе велику штету привредама и грађанима готово свих земаља света. Одбацивање теорије вредности и правилно схватање новца и камате, каже Гезел, услов је за монетарну реформу, а она може значајно побољшати положај друштвених класа које зависе од свог рада (то је огромна већина друштва) и спречити цикличне економске кризе и велико расипање ограничених економских реусрса које настаје по том основу.

У том смислу, Гезел је изричит и резолутан: не постоји никаква вредност ка којој цене роба природно гравитирају; постојање те категорије замагљује економску науку, ствара нејасноће и компликације; то је странпутица коју треба потпуно одбацити из академске- научне теорије. Постоји само цена робе коју једино прихватају и разумеју пословни људи и обични грађани – homo economicusi у свакодневним пословним трансакцијама; цена робе се одређује искључиво на тржишту, а понуда и тражња су њене кључне и најважније, суштински једине детерминанте. Рашчишћавање ове магле, крчи пут ка разумевању суштине и природе новца и  нове – алтернативне теорије камате са револуционарним импликацијама на функционисање економског система. Данас је овај став опште прихваћен у економској теорији: више се не говори о вредности робе као њеној унутрашњој суштини, трошкови производње могу бити почетна, оријентациона детерминанта цене, али, у основи, постоји само цена робе, чије су одреднице понуда и тражња и која је одређена тржишном утакмицом на слободном тржишту потпуне конкуренције (теоријска претпоставка која заправо не постоји у стварности), или у оквиру неке друге тржишне структуре (монопол, олигопол).

Све осцилације цена на модерним тржиштима, од берзанских, која показују велику волатилност – честе промене, па до обичних пијаца, потврђују да постоје само понуда и тражња на које често утичу субјективно-психолошки фактори, паника, ризик, неизвесност и моћ тржишних актера, а да не постоји никаква унутрашња суштина од које цене полазе, ка којој теже и према којој гравитирају. Без навођења безбројних примера који потврђују ову логику и емпиријску неприкосновеност ове теорије, навешћу само један случај: цена нафте је у јесен 1973. године коштала 1,80 долара по барелу, да би после Израелско-арапског рата (први нафтни шок) и после Исламске револуције у Ирану (други нафтни шок), за само 6 година, отишло на 46 долара по барелу, што је повећање од 46 пута! Каква објективна вредност и који трошкови могу да стоје иза таквог повећања, осим тржишне игре понуде и тражње, ратне психозе и огромне тржишне моћи ОПЕК картела. Такође, треба приметити да се цена барела и данас (пре рата САД – Иран), кретала између 40 и 60 долара, све док због рата није скочила на око 100 долара, што значи да за скоро 50 година, никакви трошкови, нити објективне вредности нису битно утицали на њену висину, укључујући чак и несумњиви пораст продуктивности у овој технолошки врло софистицираној привредној грани. То значи да тржишне структуре и односи понуде и тражње имају готово искључиви утицај на висину цена, што је Гезел изричито тврдио пре више од једног века, тежећи да економску теорију учини науком и доведе је у склад са праксом која је одступала од погубних мејнстрим утицаја академских економиста.

ФОТО: Компас/Илустрација

Овом тезом долазимо до две важне чињенице на које желимо да у овој анализи скренемо пажњу: 1) Гезел је био свестан да су владајуће економске теорије на странпутици, а те грешке приписивао је предрасудама у вези са теоријама вредности.  2) у новије време ће руски економиста Валентин Катасонов у својој књизи Цивилизација новца, (2026.) тврдити да је главни ток академске економске науке пун погрешних теорија и он је то делом приписивао заблудама, а делом и корумпираности теоријских економиста, који намерно замагљују економске теорије и апологетски их прихватају, користећи на тај начин интересима финансијске олигархије, и како он каже, светском зеленашком капиталистичком систему. Зато је интересовање за Гезела поново оживело, али је његов допринос теорији камате и новца навео Кејнс у својој знаменитој књизи Општа теорији запослености, камате и новца, показујући, додуше, да га није сасвим и до краја разумео. Зна се да је утицајном америчком економисти Фишеру била позната Гезелова идеја са реформом новца, али је Гезел знатно пре њега објаснио феномен реалне каматне стопе, дао му теоријску основу и навео практичне импликације за економску политику. У много чему, Гезел је био изван и испред свог времена. Генијалност његове теорије камате и новца треба највероватније приписати двема факторима: прво, није припадао главним економским токовима и није био „затрован“, било заблудама, било корупцијом у коју је економска струка већ увелико закорачила; друго, будући да је био нека врста економисте самоука и практичара, његов бриљантни аналитички и здраворазумски ум и ванредно интелектуално поштење омогућили су му да види стварну природу новца, да на најбољи начин објасни порекло камате и да предложи такве новчане реформе које би могле имати далекосежне позитивне последице на животе велике већине обичних грађана и на економски и монетарни систем у целини.

ГЕЗЕЛОВА ТЕОРИЈА НОВЦА

У економској науци постоје две теорије о природи новца о којима је писао још Шумпетер у својој књизи Повијест економске анализе:  

Прва је металистичка или робна теорија новца која тврди да новац и сам мора бити роба и имати вредност да би могао да обавља ту функцију. У основи ове теорије јесте улога племенитих метала (сребра и злата) као робе која има вредност и која као таква јесте предодређена да врши улогу новца. По тој теорији, злато је због својих својстава (трајност, непромењивост током времена, лака дељивост) богом дано да буде новац, зато што је роба која и сама има општеприхваћену вредност. Једна од тврдњи ове теорије јесте да новац чак и у случају да је папирни, мора бити покривен робом која има реалну вредност. Ово је рецимо случај са доларом у Бретонвудском новчаном систему који је важио до 1971. године, по коме је новац био конвертибилан за фиксну количину злата, а затим се прешло на петродолар који је суштински био покривен нафтом као, у то време, најдрагоценијом робом.

Гезел је ту врсту камате која настаје као природна последица веће трајности новца називао праинтересом или основном каматном стопом, темељним приносом на поседовање новца

Друга је тзв. карталистичка – разменска теорија новца која тврди да новац сам по себи не мора да буде роба, нити да има формално покриће у некој реалној роби, већ то може бити и папирни новац као пуки симбол-знак вредности иза којег својим монополом стоји држава и гарантује за њега.

Док у случају прве теорије новац има две доминантне функције – да буде прометно средство и залиха вредности, то ова друга теорија у први план истиче функцију новца као прометног средства. Пракса је показала да папирни новац веома успешно врши улогу новца као прометног средства иако ни сам нема никакву вредност осим симболичке декларисане вредности одређене владиним декретом (fiat money). Гезел ће показати да је и улога новца као залихе вредности, која проистиче из теорије вредности, штетна по економију и да је реформама новца треба избацити и натерати власнике новца да новац стално убацују у промет, а не да га по потреби извлаче изазивајући тако кризе хиперпродукције и привредне застоје.

Сада долазимо до суштинског објашњења праве природе новца, јер звучи парадоксално, али многи економисти не знају праву природу новца, тајну његове привлачности и не разумеју одакле извире моћ новца да убира камату.  Да бисмо то објаснили, навешћемо низ кључних Гезелових констатација које чине основу његове теорије камате и новца, као и погледа на капиталистички систем уцелини.

1. Суштина економске активности јесте у томе да једна страна уколико има јачу, повлашћену или монополску позицију над другом страном, то настоји да искористи, уновчи или наметне неку врсту намета, таксе, пореза која проистиче из његове доминантне позиције; тиме се може објаснити и висока цена у случају монопола, јер монополи, по природи ствари, имају огромну тржишну моћ и зато намећу високе цене убирајући значајан екстрапрофит из свог доминантног положаја.

2. Новац, као и папирни новац, јесте роба, јер служи за размену других роба, будући да се не може конзумирати;  по својој природи понуда роба извире из поделе рада која врши притисак да се са трампе пређе на новчану размену робе, јер убрзава и појефтињује робни промет; зато је улога новца као прометног средства његова најважнија улога и у томе је сва привлачност новца; међутим, по својим својствима, новац има особину веће трајности од робе у физичком облику и то му даје одлучујућу предност; док се друга роба квари, рђа, калира, уништава и губи своју вредност протоком времена, новац има трајну предност у односу на робу у физичком облику и може се повући из робног промета; док роба не може да чека, новац може да чека и годинама; тако су имаоци-власници новца у предности над власницима робе и будући да су свесни те предности, они настоје да свој монополски или доминантни положај наплате једном врстом премије која је последица огромне временске предности коју новац има у односу на робу; ова неједнака позиција ималаца новца и робе омогућава власницима новца да за то наплате додатну премију, да уновче свој повлашћени положај на темељу прећутне уцене и тај неједнаки положај који имају власници новца и робе је основа, порекло или узрок камате. Гезел је ту врсту камате која настаје као природна последица веће трајности новца називао праинтересом или основном каматном стопом, темељним приносом на поседовање новца.

Гезел ће показати да је и улога новца као залихе вредности која проистиче из теорије вредности, штетна по економију и да је реформама новца треба избацити и натерати власнике новца да новац стално убацују у промет

3. Као средство размене новац треба непрестано да кружи тржиштем и да омогућава размену; као залиха вредности (друга важна функција новца), новац се стално повлачи из оптицаја кад год опадне каматна стопа или дође до смањења агрегатне тражње на тржишту; то је контрадикторна  улога новца која је основни узрок цикличних  криза хиперподукције;

4. Гезел анализирајући улогу новца и понуду и тражњу робе на тржишту, недвосмислено утврђује да се између понуде робе на тржишту и тражње за новцем може ставити знак једнакости, као што се између понуде новца и тражње за робом, такође, може ставити знак једнакости; ово су заправо у економском и новчаном изразу идентичне величине.

5. Понуда новца рађа тражњу за робом и раст понуде новца повећава тражњу, као што смањење агрегатне тражње за робом смањује понуду новца. С друге стране, пораст производње робе аутоматски повећава тражњу за новцем. Ако постоји једнакост понуде и тражње за новцем, постоји и једнакост агрегатне понуде и агрегатне тражње, цене мирују, не постоје застоји и кризе, новац има стабилну циркулацију и брзину оптицаја и не долази до неравнотежа које се испољавају као цикличне привредне кризе.

6. Будући да се новац може повући из робног промета, тезаурисати, штедети, јер може да чека, то значи да је друга кључна тајна новца у томе што је понуда новца увек мања од тражње за новцем; та неравнотежа истовремено значи и да је, по правилу, агрегатна тражња мања од агрегатне понуде; то је нарочито карактеристично у време криза рецесије и депресије када падају привредна активност, цене и каматне стопе, а расту залихе робе и незапосленост. У обрнутом случају, када је тражња висока, подстиче општи раст цена, повећава поруџбине, додатно подстиче тражњу и понуду новца и доводи до инфлаторне – прегрејане привреде.

ФОТО: Компас/Илустрација

Стога имамо следећу секвенцу кризе:

повлачење новца → пад тражње (и агрегатне тражње) → смањење цена → смањење каматних стопа → даље повлачење новца (пад понуде новца) → вишак агрегатне понуде (криза хиперпродукције робе – гомилање залиха) → даљи пад тражње → пораст незапослености → коначни пад понуде (БДП), јер се роба нема више коме продати.

А зашто долази до повлачења новца? Из два разлога: прво, јер новац може да чека будући да се не квари, не губи на својој цени; друго, новац се повлачи, јер жели да због свог повлашећеног положаја изнуди вишу каматну стопу кад год није задовољан постојећом каматном стопом.

ЦЕНА НОВЦА И УТИЦАЈ ГЕЗЕЛОВЕ ТЕОРИЈЕ НА МАКРОЕКОНОМСКУ АНАЛИЗУ

Цена новца је заправо инфлација. Наиме, новац има вишу цену, како каже Гезел, односно вишу куповну моћ уколико цене мирују или падају, а нижу цену, нижу куповну моћ, уколико цене расту. Тако је инфлација заправо мера или цена новца. Виша инфлација је нижа вредност новца, а нижа инфлације је виша вредност новца.

Сва емпиријска истраживања потврђују једноставну чињеницу да је новчана маса увек мања од номиналног БДП. То значи да је, по правилу, понуда новца (самим тим и агрегатна тражња робе), мања од тражње за новцем (агрегатна понуда роба), што емпиријски потврђује тачност Гезелове теорије. Постојани мањак понуде новца омогућава изнуђивање камате и примарни је узрок економских криза. Хронично изражена недовољна агрегатна тражња сматра се данас једним од кључних макроекономских проблема и читава Кејнсова теорија смишљења је да би превладала перманентни мањак агрегатне тражње који модерни капитализам непрестано производи као последицу праве, али (већини економиста) скривне природе и улоге новца. Sapienti sat! Капитализам законито производи мањак агрегатне тражње и понуде новца; у супротном не би могао да изнуди каматну стопу, па са становништа владајуће класе не би ни имао сврху свог постојања! Гезел на једном месту у својој књизи и дословце каже да је капитализам “такво привредно стање у којем тражња новца и реалних капитала надмашује понуду, па ради тога условљава интерес“.

ГЕЗЕЛОВА ТЕОРИЈА КАМАТЕ

Гезелова теорија камате дата је у његовој књизи Нова теорија новца и интереса.  Новац се не појављује као кључ тржишта, већ као његова препрека. Понуда новца је најчешће мања од тражње и то је порекло камате. Будући да се новац увек може повући са тржишта, јер не губи од својих својстава током времена (за разлику од робе), то новац може наплаћивати камату, или праинтерес, како га назива Гезел. То је заправо исто оно модерно схватање камате као опортунитетног трошка  којим се стално самеравају приноси од капитала – профити, употребљени за инвестиције. Гезел га назива праинтерес, јер тврди да је порекло профита такође засновано на камати, односно на својству новца да се може повући из промета и смањити понуду капиталних средстава, што ће у крајњој линији оборити профитне изгледе за инвестирање. Тако су у сталној међузависности криза хиперпродукције робе и недовољна количина реалног капитала за инвестирање који се повлачи у условима кризе. Иако је Гезел писао пре више од 120 година, исти образац се поновио и у Великој рецесији из 2007–2008. године. Капитал се повукао, кредити су изненада пресахли, профити су опали, почеле су да падају цене, појавили су се вишак робе и мањак радних места.

Будући да и предузетник нема сопствени капитал него га позајмљује, власник новца (банка), увек узима свој праинтерес – камату и зато профитна стопа мора увек бити изнад камате: не само да носи већи ризик, већ је потребно да предузетник надокнади камату као трошак и профит трговца као посредника, па тек онда да узме свој део. Профит, као и камата, почива на повољнијем (монополском ) положају производног капиталисте. Понуда капитала (машине, фабрике, посао) увек је мања од понуде радне снаге и тај неповољнији положај радника омогућава предузетнику да смањи реалну надницу испод стварног доприноса радника и да оствари део вишка који присваја у облику свог профита.

На завршетку своје књиге Гезел даје још неколико драгоцених садржаја:

1. Врло убедљиво критикује важеће теорије камата, укључујући Марксову, Бем-Баверкову и теорију граничне продуктивности капитала.
2. Гезел установљује неку врсту дугорочне – природне, гвоздене каматне стопе (пре Виксела и Фридмана) и узима у обзир дугорочне временске серије и статистичке податке (још из старог Рима и средњег века). Он утврђује ту природну каматну стопу на око 5% реално годишње и зато касније предлаже у реформи новца да новац годишње губи 5% своје вредности. Гезел врло убедљиво показује да се та каматна стопа не мења вековима (са изузетком периода инфлације када расте номинална каматна стопа), без обзира на чињеницу да расте продуктивност капиталних средстава.
3. Гезел, такође, први указује на парадокс штедљивости и склоност потрошњи и штедњи, 40-ак година пре Кејнса; анализирајући ефекте криза, Гезел утврђује да мања штедња радника (јер им не преостаје готово ништа за штедњу) и већа потрошња (већа склоност потрошњи) може значајно да ублажи ефекте криза и рецесија, јер агрегатна тражња опада за мањи износ. Реформа новца и прерасподела друштвеног богатства у корист радника и средње класе, повећала би потрошњу, агрегатну тражњу и смањила склоност ка избијању криза. Осим Кејнса и Фишера, које смо већ споменули, још неки модерни економисти бавили су се Гезеловом теоријом камате и новца. Интересовање за Гезела је оживело у времену Велике рецесије и нултих каматних стопа. На трагу његове идеје јесте Кенет Рогоф, професор са Харварда и бивши главни економиста ММФ, који је предлагао увођење електронског готовог новца и укидање папирног новца да би централне банке у време рецесија могле да примењују значајно негативну каматну стопу (постепено опадање вредности новца). Професор Менкју, чувени макроекономиста и Вилијем Буитер, главни економиста Ситигруп, отворено су подржавали Гезелов порез на држање готовине – негативну премију на новац као оправдано и ефикасно средство монетарних власти у борби против рецесије.

ФОТО: Компас/Илустрација

ГЕЗЕЛОВА РЕФОРМА НОВЦА И КАМАТЕ

Гезелова идеја за реформу новца је врло једноставна и полази од његовог схватања новца и камате. Новац треба да буде само прометно средство, треба ми одузети предност коју има у односу на робу. Наиме, будући да је основна предност новца што може да чека, може да се повуче из робног промета уколико није задовољан каматом, може да престане да кружи и да изађе из оптицаја, онда новцу, једном врстом реформе, треба одузети ту предност. Како је одузети? Учинити да и новац ПОЧНЕ ДА СЕ КВАРИ! А како је то могуће? Тако што ће новац током године континуирано губити на својој вредности и на крају године изгубити 5% своје вредности. То је управо годишњи износ природне дугорочне каматне стопе. Новац би сразмерно губио око 0,1% своје вредности недељно и на крају године би сав новац у промету био повучен. Укинула би се централна банка и увео би се само новчани завод чији би основни задатак био да обезбеди понуду новца и да врши замену новца. Понуда новца мора бити једнака тражњи за робом и мора бити једнака тражњи за новцем. Количина новца у оптицају била би сразмерна потребама робног промета. Не сме бити вишка новца, нити ће се новац повлачити из робног промета са сврхом стицања камате. Стопа инфлације биће приближно једнака нули, што се може постићи контролом од стране државе.

Током времена каматна стопа ће падати и приближиће се нули, а позајмљивање новца биће могуће, али без каматне надокнаде. Гезел тврди да ће и онда постојати, само неће изазивати последице које доводе до рецесије или прегрејане привреде. У таквим околностима, брзина новца ће се значајно увећати, што ће додатно утицати на пораст понуде новца, јер ће сви настојати да се брзо ослободе новца који губи вредност. Оваква реформа постепено ће укинути новчане капиталисте какве знамо и значајно ће извршити прерасподелу друштвеног богатства у корист радника и средње класе. То ће бити социјална реформа, али без крви, револуције и друштвених потреса, тврди Гезел.

Да ли је Гезел испробао своје идеје у пракси? Да ли је ова институционална реформа новца негде заживела и тестирана у реалном животу? Одговор је потврдан. Године 1932. у аустријском градићу Верглу, који је погодила економска криза, испробане су Гезелове идеје. Резултати су били спектакуларни! Општина је емитовала локалну валуту која је имала паритет са шилингом (а сваког месеца је губила 1% своје вредности) и за 13 месеци постигнути су следећи резултати: локални новац циркулисао је 14 пута брже, незапосленост се смањила за 25% док је у остатку Аустрије наставила да расте, општинска каса била је пунија него икада, јер се новац уплаћивао редовно и унапред. Општина је значајно побољшала инфрастуктуру, јер је пореског новца било сасвим довољно.

Цена новца је заправо инфлација. Наиме, новац има вишу цену, како каже Гезел, односно вишу куповну моћ уколико цене мирују или падају, а нижу цену, нижу куповну моћ, уколико цене расту. Тако је инфлација заправо мера или цена новца

Наравно, погађате, експеримент је нагло прекинут одлуком Врховног суда Аустрије по жалби Централне банке Аустрије и локална валута је забрањена. Град се одмах вратио у кризу и економске проблеме делећи судбину остатка Аустрије тог времена. Закључак је врло једноставан: по свему судећи, реформа је могућа и даје резултате, а може се веровати да би такви резултати били остварени и на нивоу читаве привреде. Да ли је реформа политички могућа с обзиром на моћ новчаног капитала и банкарске класе данас у свету, коју често називају и „дубоком државом“, посебно је питање које нећемо анализирати у овом тексту.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Из угла историје економске мисли, Гезел је дао револуционарну теорију камате и новца, која и у савременим условима теоријски опстаје, а уверени смо да би могла да нађе своју примену у институционалној реформи новца која би се претворила и у својеврсну мирну социјалну револуцију без насиља и друштвених потреса.

Улогу новца треба ограничити на новац као прометно средство што и јесте његов примарни задатак. То се види из чињенице да је златни новац без икаквих проблема замењен папирним новцем иза којег не стоји никакво реално добро као вредност, већ пуки симбол вредности и монопол државне моћи. Закон понуде и тражње (а не фиктивна и непостојећа категорија вредности) једина је детерминанта вредности робе, а онај ко има повлашћен положај и тржишну моћ, има одлучујући утицај у обликовању цена. Новац у односу на робу има доминантан положај, јер има трајну вредност и може се повући из робног промета ако није „задовољан“ нивоом камате.

Камата је награда, премија, за повлашћен положај новца у односу на робу и као примарни интерес – праинтерес она је извор трговачког и предузетничког профита. Понуда новца има свој еквивалент у тражњи за робом, а тражња за новцем има свој еквивалент у понуди робе. Једнакост агрегатне понуде и агрегатне тражње истовремено јесте и једнакост понуде и тражње за новцем. Једна од највећих тајни тржишта јесте што је понуда новца најчешће мања од тражње за новцем, као што је и понуда индустријског капитала мања од понуде радне снаге. То је извор камате и профита и основни узрок појаве криза и рецесија. Неједнак положак власника радне снаге у односу на предузетника и власника робе у односу на банкара, јесте суштина модерног капитализма као економске формације. Укидање те предности путем реформе новца и камате, укида економске односе капитализма и доноси социјалну реформу са револуционарним променама.

Гезелова идеја је једноставана, али и генијална у својој продорној једноставности: укинути предност новца, тако што ће се довести у исти положај као и роба. Наиме, новац мора да се „квари“, да губи своју вредност и да по том основу убрзава оптицај. Да би то било могуће, треба да новац постепено, у року од годину дана, изгуби 5% своје вредности, што одговара равнотежној дугорочној природној каматној стопи. На крају године новац би се повлачио из оптицаја, а нови новац отпочињао би свој једногодишњи циклус постепене амортизације. Такође, понуда новца мора да буде сразмерна тражњи и да расте истим темпом као и понуда робе. Услов Гезелове реформе јесте да се количина новца подеси на тај начин да стопа инфлације буде једнака нули. Искуство града Вергла у Аустрији показује да је таква реформа била могућа, спроводива и да је дала спектакуларне резултате. Она није укинута због неуспеха, већ административном – законском забраном, јер је представљала опасност за постојећи капиталистички поредак. Позивамо стручну и друштену јавност да отвори разговор на ову тему и да текст буде повод за ширу интелектуалну расправу и могуће социјално-монетарне реформе.