Оцене домаће економске политике најчешће зависе од политичког угла посматрања, али бројеви ипак нуде ширу перспективу. После периода фискалне нестабилности, Србија је успела да ојача јавне финансије, убрза инфраструктурна улагања и очува релативну стабилност у времену великих глобалних потреса
Увек је много лакше критиковати него чинити, као што је увек лакше бити у опозицији. По природи ствари, опозиција не носи одговорност и не мора да предузима конкретне кораке, њени економски предлози не морају да се примењују, нити да се проверавају у свакодневном животу. Зато је, сликовито речено, опозициона критика економских потеза власти и критика од стране оних стручњака који су суштински ближи опозицији, налик аргументу да је ту чаша увек до пола празна и да се махом уочавају негативне стране економске политике, а занемарује низ добрих страна, позитивних учинака и несумњивих резултата.
То је легитимно, али једнострано, јер не износи пуну истину, прећуткујући добре учинке одређене политике владајуће странке. Овде, разуме се, мислимо на СНС, као и на критичаре њене економске политике, који, по правилу, отворено или мање отворено, припадају опозицији или критикују власт са опозиционих политичких платформи. Јер, да се разумемо, нема објективних критика, оне су у нашој јавности ретке; нема неутралних критичара – чак и када не припадају некој странци, њихови ставови су нормативни, вредносно обојени, политички и идеолошки нису неутрални (што не значи да су директно мотивисани користима), као што у основи нема независних институција и независног новинарства. Бар је западна пракса током последњих 20-так година постдемократског периода то јасно показала, а колика је необјективност међународних институција, види се поводом рата у Украјини и Ирану: Русија је због рата у Украјини избачена из свих међународних такмичења, а, истовремено, ФИФА организује светско првенство у фудбалу у САД упркос бруталном напада на Иран; док ЕУ и САД спроводе санкције над Русијом, међународне финансијске институције обилато помажу Украјину иако ту не може бити говора о неком конзистентном економском програму и испуњењу било каквих економских услова, као ни о способности да се позајмљени новац врати у кратком року (или икада).
Србија је лидер у привлачењу страних директних инвестиција у региону; ослањање на СДИ је и основа модела на коме се заснива привредни раст
Тако је уобичајена критика економске политике у Србији да се земља развија релативно споро, да све више заостаје за земљама Централне и Источне Европе, да су јавне инвестиције непродуктивне, да постоји значајна спољнотрговинска неравнотежа, да нема никаквих значајних економских резултата, да је исцрпљен постојећи модел раста, да у јавним инвестицијама доминира корупција, а притом нема говора о томе да је било шта у економској политици Србије добро урађено, позитивно или у корист обичног становништва. Покушајмо, да стога, бацимо иоле објективније светло не ове аргументе и економску политику владе од 2012. године.
Прво, пожељно је поредити учинке економске политике у односу на три групе чинилаца: 1) у односу на сопствену земљу у ранијем периоду; 2) у односу на суседне земље, од којих су неке у Европској унији (Румунија, Бугарска, Хрватска), а неке нису; 3) у односу на земље ЦИЕ (Централне и Источне Европе – Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија).
У штампаном издању Српског недељника Компас, које ће се наћи на киосцима у четвртак 18. јуна, можете да прочитате цео текст "Да ли је чаша до пола пуна или је до пола празна"
