Да ли је чаша до пола пуна или је до пола празна

Оцене домаће економске политике најчешће зависе од политичког угла посматрања, али бројеви ипак нуде ширу перспективу. После периода фискалне нестабилности, Србија је успела да ојача јавне финансије, убрза инфраструктурна улагања и очува релативну стабилност у времену великих глобалних потреса

Увек је много лакше критиковати него чинити, као што је увек лакше бити у опозицији. По природи ствари, опозиција не носи одговорност и не мора да предузима конкретне кораке, њени економски предлози не морају да се примењују, нити да се проверавају у свакодневном животу. Зато је, сликовито речено, опозициона критика економских потеза власти и критика од стране оних стручњака који су суштински ближи опозицији, налик аргументу да је ту чаша увек до пола празна и да се махом уочавају негативне стране економске политике, а занемарује низ добрих страна, позитивних учинака и несумњивих резултата.

То је легитимно, али једнострано, јер не износи пуну истину, прећуткујући добре учинке одређене политике владајуће странке. Овде, разуме се, мислимо на СНС, као и на критичаре њене економске политике, који, по правилу, отворено или мање отворено, припадају опозицији или критикују власт са опозиционих политичких платформи. Јер, да се разумемо, нема објективних критика, оне су у нашој јавности ретке; нема неутралних критичара – чак и када не припадају некој странци, њихови ставови су нормативни, вредносно обојени, политички и идеолошки нису неутрални (што не значи да су директно мотивисани користима), као што у основи нема независних институција и независног новинарства. Бар је западна пракса током последњих 20-так година постдемократског периода то јасно показала, а колика је необјективност међународних институција, види се поводом рата у Украјини и Ирану: Русија је због рата у Украјини избачена из свих међународних такмичења, а, истовремено, ФИФА организује светско првенство у фудбалу у САД упркос бруталном напада на Иран; док ЕУ и САД спроводе санкције над Русијом, међународне финансијске институције обилато помажу Украјину иако ту не може бити говора о неком конзистентном економском програму и испуњењу било каквих економских услова, као ни о способности да се позајмљени новац врати у кратком року (или икада).

Србија је лидер у привлачењу страних директних инвестиција у региону; ослањање на СДИ је и основа модела на коме се заснива привредни раст

Тако је уобичајена критика економске политике у Србији да се земља развија релативно споро, да све више заостаје за земљама Централне и Источне Европе, да су јавне инвестиције непродуктивне, да постоји значајна спољнотрговинска неравнотежа, да нема никаквих значајних економских резултата, да је исцрпљен постојећи модел раста, да у јавним инвестицијама доминира корупција, а притом нема говора о томе да је било шта у економској политици Србије добро урађено, позитивно или у корист обичног становништва. Покушајмо, да стога, бацимо иоле објективније светло не ове аргументе и економску политику владе од 2012. године.

Прво, пожељно је поредити учинке економске политике у односу на три групе чинилаца: 1) у односу на сопствену земљу у ранијем периоду; 2) у односу на суседне земље, од којих су неке у Европској унији (Румунија, Бугарска, Хрватска), а неке нису; 3) у односу на земље ЦИЕ (Централне и Источне Европе – Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска, Словенија).

Друго, ниједна од ових земаља није прошла кроз искушења и проблеме које је имала Србија, што је оставило дугорочне и готово трајне последице на економски развој Србије: грађански рат (Хрватска, БиХ), најсвеобухватније санкције УН против једне мале земље, разорна хиперинфлација (једна од највећих у економској историји света), агресија НАТО, једностраног отцепљења дела територије (Косова и Метохије), дугорочни процес прикључења Европској унији коме се не назире крај (Србија се асимптотски приближава ЕУ и чини се да ће једног лепог дана постати њена чланица).

Треће, земље ЦИЕ постале су чланице Европске уније већ од 2004. године и од тада користе њене кохезионе фондове који јој на бесповратној основи омогућавају убрзани развој инфраструктуре, а ту је и ефекат заједничког тржишта, слободан проток роба, капитала, рада, људи, велико тржиште и заједничка европска валута. То су несумњиве предности, што се види на примеру Хрватске, Румуније и Бугарске. Све ове чињенице битно отежавају економско поређење Србије са земљама које су постале чланице ЕУ и од којих већина већ има 20 и више година предности над Србијом. Код укупних оцена економске политике то се мора узети у обзир.

Четврто, Србија је 2012. године наследила изражену фискалну нестабилност, значајан ниво јавног дуга, висок буџетски дефицит, потпуно погрешну политику пензија (која је довела до угрожавања фискалне стабилности и нарушавала фискална правила), изузетно висок дефицит текућег биланса, мале просечне плате и врло ниске минималне плате, спори раст и пад БДП, убрзано клизање девизног курса, високу стопу незапослености. Неке од ових проблема економске политике већ смо анализирали у претходним бројевима, износећи и нумеричке, статистичке податке, тако да се сада нећемо детаљније задржавати на томе.

Пето, у периоду 2014.-2017. уследила је фискална консолидација, па су праве основе за економску политику и раст створене тек током тог периода. Зато би најбоље поређење са суседима могло да буде тек почев од 2018. године. Оно на шта треба посебно подсетити је чињеница да су свет, Европу и Србију погодиле три велике кризе, три велика егзогена шока: КОВИД, рат у Украјини и рат у Заливу (САД-Иран), а то никад није време великих економских резултата и реформи, већ време за примену кризног менаџмента и ублажавање штетних економских последица.

Ипак, може се навести неколико неупитних резултата економске политике:

1. Србија је лидер у привлачењу страних директних инвестиција у региону; ослањање на СДИ је и основа модела на коме се заснива привредни раст;
2. По обиму јавних инвестиција у инфраструктуру, Србија је лидер у Европи, чак и у поређењу са земљама ЦИЕ;
3. Србија је постала лидер у развоју сектора информационих и информационо-комуникационих технологија (ИКТ) и претекла је Бугарску као чланицу ЕУ; у погледу извоза услуга у области ИКТ, раст је износио чак 12 пута! Са 375 милиона евра у 2012. години извоз је порастао на 4,5 милијарди евра.
4. Најбоље се у региону носила са поменуте три кризе (нарочито са КОВИД кризом);
5. Развија се економски брже у односу на суседне земље које нису чланице ЕУ (БиХ, Македонија, Албанија, Црна Гора);
6. Значајно је повећала реалне плате (просечне) и минималне плате;
7. Драстично је смањила незапосленост са 25% на испод 9%;
8. Има једну од најповољнијих фискалних ситуација у региону и значајну фискалну стабилност, као и инвестициони рејтинг.

Неке несумњиве квантитативне показатеље можемо видети у Табели 1:

ФОТО: Компас

Србија је прешла границу од 1.000 евра за просечну плату и тренутно има нешто вишу плату него Црна Гора, наравно нижу од Хрватске и Румуније. Србија је и у бившој Југославији имала нижи животни стандард од Хрватске, а Румунија је после прикључења Европској унији остварила значајан раст и при томе смањила број становника за око 3,5 – 4 милиона. У односу на своје суседе који нису у ЕУ, Србија има најнижу стопу незапослености, а Хрватска, Румунија и Бугарска суочиле су се са недостатком радне снаге услед великог одлива и емиграције у Европску унију после пуноправног чланства и либерализованог приступа тржишту рада.

ФОТО: Компас

Ако погледамо стопе раста, видимо да је разлика између Србије и земаља које су испред ње тек незнатна, (са Хрватском десети део процента у просеку), а у појединим периодима имала је више стопе раста од земаља ЦИЕ. Просечни раст БДП Србије у периоду 2018.-2025. година износио је око 3,6%, док се раст код земаља ЦИЕ кретао на нивоу од 2,5-3%. Већ смо напоменули да раст Србије треба најправилније пратити од 2018. године, јер се 2017. окончала фискална консолидација, добрим делом спроведена услед неповољне фискалне политике у периоду 2008.-2012. и претераног учешћа пензија и плата у БДП. У истом периоду, Хрватска је имала просечни раст од 3,5%, Румунија тек 2,7%, а Бугарска 2,6%, дакле нижу просечну стопу раста од Србије и то као пуноправне чланице ЕУ уз обилато коришћење кохезионих фондова ЕУ и бесповратних средстава. Рачунице само за Хрватску, показују да је нето ефекат коришћења бесповратних средстава из кохезионих фондова ЕУ износио готово 19 милијарди еура! Реч је о заиста огромним средствима (половина јавног дуга Србије).

ФОТО: Компас

Србија је заиста лидер у погледу обима страних директних инвестиција. Процентуално (као удео у БДП) има нижи износ од Црне Горе, али у апсолутном износу знатно већи обим СДИ. Румунија у апсолутном износу има највећи обим СДИ, али са знатно нижим уделом у БДП. Србија је имала већи обим СДИ него БиХ, Црна Гора, Македонија и Албанија заједно! Србија привлачи између 50% и 60% свих СДИ тзв. Западног Балкана. У критици привлачења СДИ неки економисти делују контрадикторно: неповољно гледају на велики обим инвестиција из Кине, (мада су ове инвестиције без икаквог политичког условљавања); такође, ако су СДИ значајне, критикује се такав модел развоја као неповољан, а кад се услед политичке нестабилности смање, критикује се зато што је њихов ниво смањен, што показује да је критика, понекад, сама себи циљ.

ФОТО: Компас

Као што се може видети из табеле, Србија је лидер у погледу обима јавних инвестција као удела у БДП! Тај проценат виши је него код земаља ЕУ, као и у односу на земље ЦИЕ! Јавне инвестиције су један од кључних покретача привредног раста и развоја у Србији, а у погледу улагања у путну привреду Србија је несумњиви лидер. Премда је неопходан и раст обима приватних инвестиција, овако висока улагања у јавне инвестицје (чак око 3 пута већа него пре 2012. године), позитивно оцењује и Фискални савет, који, по природи, своје позиције, често критичко процењује владину економску политику.

Где економска политика има добре резултате?

То је макроекономска, фискална и финансијска стабилност: умерен јавни дуг, низак буџетски дефицит, ниска стопа инфлације, високе девизне резерве земље; висок ниво јавних улагагања, нарочито у инфраструктуру и путну инфраструктуру, што омогућава висок прилив СДИ; солидан привредни раст који је успорио тек у 2025. години. ММФ сматра фискалну позицију Србије врло стабилном, а међународне рејтинг агенције доделиле су Србији инвестициони рејтинг, што кредитно задужење чини повољнијим и погодује доброј инвестиционој клими. Веома су  позитивни резултати на тржушту рада, који се огледају у ниској стопи незапослености, (с обзиром на кретање незапослености у прошлости), расту реалних плата и пензија и значајном повећању минималне цене рада.

Србија је постала лидер у развоју сектора информационих и информационо-комуникационих технологија (ИКТ) и претекла је Бугарску као чланицу ЕУ

Кратке напомене о девизном курсу: гледано из угла разлике домаће и европске инфлације, динар је свакако прецењен. Међутим, дефицит текућег биласна свих претходних година успешно је покриван приливом СДИ и суфицитом у капиталном билансу. Притом, пад вредности домаће валуте у овим околностима, без сумње, би покренуо значајан инфлациони талас, јер је девизни курс кључно номинално сидро економске политике. Стога је политику девизног курса лако критиковати, али покушај да се ту нешто значајно промени у овом тренутку, вероватно би скупо коштао грађане наше земље. Чешка је годинама имала прецењену домаћу валуту која је деловала равнотежно и није пореметила приступање Европској унији, нити стабилност привреде у целини, укључујући и извозне резултате.

Да ли је постојећи модел развоја исцрпео своје могућности?  Вероватно јесте и зато га постепено треба комбиновати са већим улагањима у тзв. људски капитал (образовање, здравство, наука, истраживање и развој), дати подршку домаћим предузетницима и домаћим приватним инвестицијама, те поспешити развој оних привредних грана које дају већу додату вредност, остварују економију обима и побољшавају конкурентску позицију земље. Србија треба да развија оне приврдне гране које су развијале и богате, економски успешне земље, када су се снажно економски развијале. Стопе раста од 5% и више, неопходне су нам да почнемо да смањујемо разлику у економској развијености у односу на земље ЦИЕ и развијене земље Европске уније. Уверени смо да влада размишља у том правцу и зато је треба охрабрити да после завршетка ЕКСПО 2027. поведе земљу у тим путем.