Раст или развој: Шта БДП заиста говори о Србији?

У својој књизи Макроекономија познати амерички економиста Грегори Менкју цитирао је говор Роберта Кенедија из председничке кампање током 1968. у коме је он, наводећи ограничења БДП као мере америчког просперитета, изговорио једну антологијску реченицу. Да парафразирамо: „БДП не може директно да измери квалитет нашег здравља и образовања, ниво уметничке креативности и културе земље, мудрост, поштење, храброст и патриотизам грађана. БДП мери све изузев оног што наш живот чини вредним и све о Америци изузев оног што нас чини поноснима јер смо Американци.“

Овоме ћемо додати, свакако с мање политичког темперамента и у одсуству повишене предизборне температуре, да БДП у своју вредност не укључује ни сиву (неопорезовану) економију, неопорезоване кућне послове, квалитет или степен загађености животне средине, степен задовољства животом, квалитет нашег здравља, не мери животно уживање и задовољство трошења слободног времена, потцењује ниво економског благостања (нарочито у доларима текуће куповне снаге), не узима у обзир једнакост и праведност у расподели дохотка.

Без сумње, морамо имати у виду да је стварна величина БДП потцењена, јер не укључује ни разлике у куповној моћи валута појединих земаља, али немојте то рећи својој влади, шале се Дорнбуш, Фишер и Бег у уџбенику Економија. Још 2013. лондонски Economist констатовао је да БДП није добра мера животног стандарда. Последњих година критике на рачун БДП учестале су и о алтернативама ћемо говорити нешто касније у наставку текста.

Поента ових алтернатива није да укину БДП, већ да допуне слику коју БДП сам по себи не може да пружи

Нобеловац Симон Кузњец, један од кључних аутора система националних рачуна, сматра се изумитељем овог најважнијег макроекономског показатеља и, сасвим сигурно, био је свестан многих његових ограничења. Ипак, упркос критикама, и данас је БДП најзначајнија макроекономска величина, алфа и омега економске активности, кључни макроекономски показатељ динамике привредног раста, а у ширем смислу и економског развоја.

Зашто се израчунава БДП и у чему се огледају његови улога и значај у економским активностима?

1. Да мери економски раст;
2. Да омогући поређење раста и економске моћи између земаља;
3. Да пружи основу за вођење економске политике;
4. То је кључна величина националних рачуна према којој се равнају буџетски дефицит, јавни дуг, инвестиције, текући биланс, новчана маса и други показатељи од којих зависе понашање економских учесника на тржишту и одлуке владе.

БДП мери само оне прометне односе који се изражавају на тржишту. Такође, бруто домаћи производ (БДП) бољи је показатељ ако се жели узети у обзир раст домаће производње, а бруто национални производ (БНП) бољи је показатељ уколико се жели узети у обзир доходак којим располажу држављани једне земље.

ФОТО: Компас/Илустрација

Ако се жели израчунати величина просечног БДП, онда се он дели бројем становника једне земље и добија се БДП per capita (по становнику) који је бољи показатељ животног стандарда. Ипак, овај показатељ такође може замутити слику стварног положаја грађана, јер би морао бити коригован степеном једнакости-неједнакости у расподели дохотка. Примера ради, САД су земља са изразито високим дохотком по становнику, али истовремено и са веома израженом неједнакошћу у расподели дохотка и богатства. Тако просечни амерички доходак преувеличава стварни животни стандард већег броја грађана. Виши просечни доходак значи гори положај и ниже плате сиромашнијих радника, јер радници у САД имају ниже плате по радном сату од својих европских колега. Премда САД имају висок просечни доходак, имају истовремено горе здравствене показатеље, изражену криминалну статистику, дуже радно време и ниже цене услуга због високог прилива јевтине радне снаге и флексибилнијег тржишта рада у поређењу са земљама Европске уније.

Вредност БДП додатно би требало прилагодити за износ различите куповне моћи валута по земљама. Руски економиста Катасонов наводи да је вредност долара 70-80 рубаља по званичном курсу, иако се за један долар у САД може купити приближно онолико робе колико се у Русији може купити за 30-40 рубаља. Када се БДП израчуна по доларима коригованим према куповној моћи различитих валута, добије се, на пример, да је БДП Мексика чак 60% потцењен, док је БДП Данске чак 30% прецењен када се изражавају према званичном девизном курсу пезоса и данске круне. Стога се све чешће званични БДП приказује и коригује и у доларима према ППП правилу зато што тако тачније изражава економску снагу једне земље, ниво њене реалне економије и енергетских потенцијала, пружа бољи увид у животни стандард и куповну моћ грађана посматране земље. Услед те чињенице економија Русије је на четвртом, а не на осмом месту у свету како се мери у обичним доларима, док је Кина испред привреде САД као светска економска сила број један.

ФОТО: Компас/Илустрација

Које су још слабости постојећег мерења и изражавања БДП? БДП је нека врста аутоматске машине за збрајање економских активности по систему „више је боље“ и „то што мериш (БДП) утиче на то што радиш“. Тако се дешава да пораст трошкова за наоружање и пораст здравствених издатака за лечење карцинома повећавају БДП, да пад квалитета здравља, пораст менталних обољења, урушавање друштвеног капитала, веће загађење животне средине, краћи животни век или већи број развода и сељења људи могу чак да повећају БДП. Начин његовог мерења не дозвољава нам да меримо оно што је добро и лоше, конструктивно и деструктивно, корисно и некорисно за једну економију, мада има све више предлога да се негативни економски ефекти (екстерналије) одбију од вредности БДП.

Класични виц Радио Јеревана (радио-станица која је радила у Москви) из доба совјетске економије у скраћеној верзији гласи: ГОСПЛАН расписује конкурс за избор главног статистичара и четворици кандидата комисија поставља питање – колико је 2 + 2. Први одговара – 5 и бива одбијен, јер преувеличава достигнућа совјетске власти; други одговара – 3 и бива одбијен зато што се понаша малодушно и потцењује учинке народне власти; трећи одговара – 4 и премда, даје тачан одговор, одбијен је због коришћења формалне логике и предрасуда буржоаске науке. Примљен је тек четврти кандидат који на постављено питање одговара питањем: „А колико желите да буде?“

ФОТО: Компас/Илустрација

Ово нас доводи до теме статистичких несавршености и избора могућих алтернативних показатеља економског раста једне земље. Први кандидат јесте Индекс хуманог развоја (HDI), настао 1990, који узима у обзир три показатеља: БДП п. к., очекивану дужину живота, стопу писмености одраслог становништва и стопу уписаних у средње школе и факултете. Коришћењем овог показатеља долазимо до тога да су Шведска, Норвешка, Исланд и Швајцарска боље рангирани од САД, иако имају знатно мањи БДП.

Користе се и показатељи: Индекс срећне планете, Зелени БДП (доживео неуспех јер је био уперен против Кине), Прави индикатор прогреса – који мери утицај екологије на БДП. Ту је и Индекс физичког квалитета живота који узима у обзир: смртност деце, писменост становништва и очекивану дужину живота. ОЕЦД је 2011. створио Индекс бољег живота (Better Life Index) који мери распон дохотка, запослење, однос слободног и радног времена, грађански активизам, квалитет друштвеног живота. Џон Прескот (заменик премијера Велике Британије у време озлоглашеног Тонија Блера) залагао се за мерење ширих индикатора квалитета живота – индекса среће: економски раст, социјалне инвестиције, здравље, образовање и обука, запосленост, квалитет становања, климатске промене, загађење ваздуха, саобраћај, квалитет воде. Постоји, такође, Галупово истраживање среће и Светско истраживање вредности (World Values Survey). Тим поводом неки истраживачи упозоравају на то да људи могу да имају лажну свест – испране мозгове и да тврде како су срећни чак и у условима експлоатације или диктатуре. Коначно, преглед ових алтернативних показатеља завршавамо Развојним индексом који има 16 индикатора: девет друштвених и седам економских.

У закључку можемо рећи да је Србија остварила врло солидне резултате у расту БДП и извесне помаке у привредном развоју; али да су нам потребне више стопе раста, вероватно у оквиру нешто промењеног модела привредног развоја

Напомињемо да је претерана фокусираност на бесконачни раст и тежња да се природно окружење покори човеку, по мишљењу америчког филозофа Патрика Денина у књизи Зашто либерализам пропада, једно од проклетстава западне цивилизације које је у корену њене пропасти, јер у себи има нешто од сатанске природе. На темељу критике таквих уверења, створен је чак и покрет против раста – degrowth покрет који следи идеје румунског еконофизичара Николајеа Георгескуа да континуирани раст води ка појачаној ентропији и повећаној ерозији економског система. Француски нобеловац Жан Тирол истиче да су људи, чак и у науци, често жртве својих когнитивних (мисаоних) уверења и образаца, својих предрасуда и модела сазнања, која понекад немају везе с науком. То се одражава и на економију, статистику и мерење показатеља економске активности. А Ајнштајн је духовито приметио да су „у теорији – теорија и пракса исто, али, у пракси нису“.

 Пошто ћемо у завршном делу чланка анализирати раст БДП Србије, сматрали смо да су претходна објашњења неопходна да би се разумели контекст, реалност показатеља и стварни учинак економске политике Србије на том пољу. Зато треба дати још једно кратко објашњење које прави разлику између економског раста и развоја. Развој је шира и свеобухватнија категорија од раста, а најважнији показатељи привредног развоја јесу: промена привредне структуре, развој инфраструктуре, пораст образовања, иновације, виши издаци за истраживање и развој (2-3 и више % од ГДП), стопа инвестирања (25% БДП и више), улагање у заштиту животне средине, значајан удео производње и реалне економије.

ФОТО: Компас/Илустрација

Економисти цинично примећују да се раст мерен БДП јавља као бројка, а развој се јавља као проблем. Битан је квалитет, карактер раста. Раст може бити повезан са ерозијом социјалног капитала, загађењем животне средине, већим социјалним разликама, непродуктивним активностима у којима се тражи висока рента (о чему је доста писао Штиглиц). Разлика између развоја и раста огледа се и у квалитету јавних услуга, стању здравља нације, општој сигурности (нижа стопа криминала), екологији, већим животним шансама (вертикална проходност). Емпиријска истраживања такође су показала да не постоји корелација између висине БДП per capita и просечног задовољства животом.

Када говоримо о макроекономским показатељима и резултатима економске политике у Србији од 2014. до 2025, пре свега у вези с кретањем БДП напомињемо да су основни циљеви економске политике били: очување макроекономске стабилности, континуитет раста, очувано поверење инвеститора, раст државних инвестиција у инфраструктуру, фискална стабилност, ниска инфлација. Преломни тренутак за анализу био је почетак фискалне стабилизације од 2014, јер је то најважнија структурна година за промене у фискалној политици које су постепено довеле до раста пореских прихода, смањења расхода, повећања јавних инвестиција, стављања буџетског дефицита под контролу и значајног смањења удела јавног дуга у БДП. Кратко подсећамо на то да је у периоду 2014–2015. удео јавног дуга у БДП био 67,5% и 70%, да би већ 2019. пао на одрживих 52% БДП. Зато ћемо основне податке презентовати имајући у виду управо тај период. У Табели 1 дали смо податке који се односе на реалну и номиналну стопу раста БДП (у сталним и текућим ценама), ниво БДП мерен еврима у текућим ценама и стопу инфлације. Србија је имала бржи раст од 2018. када је фискална консолидација дала прве резултате и мали пад БДП током ковид пандемије. Стопа инфлације била је висока 2022. и 2023. услед рата у Украјини и енергетске кризе, али је од 2024. стављена под контролу и после доношења уредбе о контроли маржа у септембру 2025. о чему смо већ писали у првом броју.

Табела 1

Напомена: Подаци за реални и номинални БДП дати су у стопама раста; подаци за БДП у милијардама евра односе се на текуће цене у еврима.

Основни извори раста јесу капитал (као физички капитал – инвестиције), радна снага (људски капитал) и технички прогрес иза којег стоје иновације, истраживање и развој, нова технологија. Србија је постигла значајне резултате у погледу раста запослености и смањења незапослености, јер је стопа незапослености са 25,9% у 2012. смањена на ниских 8,7% у 2025. години. Већ смо рекли да је стопа инвестирања која премашује 25% удела у БДП изузетно висока и омогућује раст и развој. Кина је у неким периодима свог развоја имала стопе које премашују чак и 40% удела у БДП! Србија је у периоду до 2018. имала стопу инвестирања 16–17% што је чак 10% испод потребног развојног нивоа. У периоду 2018–2025. просечна стопа инвестирања расте и пење се на 23%, а значајно расте и стопа државних инвестиција које премашују 7% БДП. Ова три индикатора изузетно су важна, јер показују да Србија има још потенцијала у погледу људског и инвестиционог капитала и зато што су то они нивои употребе ресурса који омогућавају раст и развој. Нарочити значај има улагање у инфраструктуру – друштвени капитал, које затим привлачи инвестиције и стране инвестиције, смањује трошкове и доприноси вишим стопама привредног раста. Фискални савет с правом често пореди Србију са земљама ЦИЕ – Централне и Источне Европе (Пољска, Чешка, Мађарска, Словачка), мада се можемо свакако поредити и са Словенијом и Хрватском као бившим републикама у оквиру СФРЈ и сада већ чланицама ЕУ. Србија тренутно има ниво јавних инвестиција 7–8% БДП, чак и нешто изнад нивоа земаља ЦИЕ, а стопа незапослености је око 2% изнад незапослености ових земаља. Највеће резерве крију се у погледу иновација, технологије и техничког прогреса. Потребни су нам више стопе раста, већа улагања у људски капитал (здравство, образовање), као и у науку, истраживање и развој. Али, то ће бити тема посебног броја.

ФОТО: Компас/Илустрација

Ево још неких показатеља:

• Просечна стопа привредног раста Србије (реални раст) износила је за 20 последњих година око 3,2% што је на нивоу просека ЦИЕ; притом је раст у периоду 2008–2017. био тек око 0,9%, што је последица светске финансијске кризе, али и великог текућег и буџетског дефицита услед погрешног модела раста у првих 10 година транзиције (дефицит текућег биланса износио је 2006. године 17% БДП, а 2008. порастао је чак на 20% БДП!);
• Просечна стопа раста у периоду 2018–2025. (када фискална консолидација даје прве резултате) била је око 3,6% и то је нешто бржи раст него код земаља ЦИЕ; нарочито су у овом периоду порасле државне инвестиције у инфраструктуру и стране директне инвестиције;
• Удео јавног дуга у БДП износи 42–43% и двоструко је нижи у односу на земље ЕУ (око 88% БДП) које имају и нижи терет задуживања; фискална ситуација је стабилна, креће се у одрживим оквирима, значајно је побољшан кредитни рејтинг земље што је смањило трошкове камата и сервисирања дугова;
• Министар финансија Синиша Мали истиче да је БДП по становнику порастао са 4.000 евра на 13.500 евра 2025. године, што је око 7,5% раста годишње мерено еврима текуће куповне снаге; он тврди да је циљ до 2030. чак 20.000 евра по становнику;

ФОТО: Компас/Илустрација

• БДП је мерен еврима текуће куповне моћи 2012. износио 35 милијарди евра, а сада је (2025) око 90 милијарди евра (у међувремену је Републички завод за статистику два пута кориговао величину БДП нагоре услед неких методолошких усавршавања), а то је номинални раст за 14 година од 2,6 пута или више од 10% годишње;
• Раст БДП по становнику, мерен у доларима константне куповне снаге, у периоду 2014–2025. мање је импресиван и креће се од 5.720 долара до 8.750 долара, али је то још увек високих 4,8% раста у просеку; у том погледу Србија је изнад Албаније, Македоније, БиХ, на нивоу Црне Горе, релативно близу Бугарске (9.800 долара), али веома далеко од Хрватске која има око 17.700 долара per capita;
• У доларима по паритету куповне моћи у милијардама долара (који многи сматрају реалнијим показатељем економске моћи), Србија је 2025. испред Хрватске, БиХ, Албаније, Македоније, Црне Горе; такође је у доларима по паритету куповне моћи али по глави становника испред Македоније, Албаније, БиХ и незнатно испод Црне Горе;
• По Индексу људског развоја Србија је 2023. погоршала релативну позицију у односу на 2011, али је сада испред Румуније, Бугарске, Црне Горе и земаља Западног Балкана које су у том периоду биле испред Србије.

Могуће је да су ови показатељи помало заморни, али потврђују колико је тешко и незахвално упоређивати различите податке о БДП, колико они могу да дају мешовиту, понекад чак и варљиву слику и на који начин могу да послуже критичарима да, користећи различите показатеље, мање или више критички и злонамерно интерпретирају резултате економске политике у претходних 1.012 година. Вероватно имајући и то у виду, министар Мали посебно је истакао да је просечна плата у Србији већ сада 1.000 евра, просечна пензија 485 евра (2025), а стопа раста БДП од 5%, која је планирана у наредном периоду, биће једна од највиших у Европи. Министар је подсетио на то да је 2012. минимална надница била 170 евра, а сада је 550 евра. Пензије су биле 204 евра, а плате око 320 евра. Нагласио је да је циљ да 2035. просечне плате износе око 1.700 евра. Ваља истаћи, такође, да је просечна плата 2012. покривала око 70% потрошачке корпе, а данас покрива потрошачку корпу готово у потпуности. Наводимо и један занимљив податак који је могуће израчунати и за друге примере. Када се појавила телевизија, било је потребно 20 тадашњих плата за куповину једног телевизора; 2012. биле су потребне скоро две плате за солидан телевизор, а данас је за једну плату могуће купити два телевизора.

ФОТО: Компас/Илустрација

Да би смањила разлику у нивоу развијености са земљама ЦИЕ и просеком ЕУ, Србији су неопходне више стопе раста које би се у просеку кретале 5–7% годишњег раста у периоду од наредних 15 до 20 година. Остаје велико питање да ли је то могуће са садашњим моделом раста који се добрим делом ослања на стране директне инвестиције. Чувени норвешки економиста Ерик Рејнерт, експерт за питања привредног развоја, истиче да су фактори који стварају богатство: индустрија, иновације, економија обима, активна улога државе, здружени – синергијски ефекти, развијена подела рада. Да би се убрзано развијале, мање развијене земље попут Србије морају да имају онакве моделе привредног развоја какве су имале богате земље у време када су се убрзано развијале. Велико је питање да ли ће нам богате земље колективног Запада које још увек контролишу међународни економски поредак – то дозволити. Примери Кине, Јужне Кореје, Индије, али и азијских тигрова, показују да је то могуће. Стога у закључку можемо рећи да је Србија остварила врло солидне резултате у расту БДП и неке значајне кораке у привредном развоју, али да су нам потребне више стопе раста, вероватно у оквиру нешто промењеног модела привредног развоја. Зато је потребно охрабрити наше креаторе економске политике да постепено крену у том правцу.