Јака је моја сељачка јапија

Радош Бајић о новом филму Чувар иконе Светог Ђорђа, земљи која остаје без људи, националном памћењу, српским поделама и причама које још није завршио

Радош Бајић у интервјуу за Српски недељник Компас каже да није „џабе кречио“ пола века. Изговара то уз осмех, скоро успут, али у тој реченици можда има више ауторског манифеста него у многим озбиљнијим објашњењима његовог опуса. Јер од Секуле до Радашина, од „Равне горе“ и „Хероја Халијарда“ до Станоја Рељића у Чувару иконе Светог Ђорђа, Бајић заправо упорно „кречи исту кућу“. Мењају се време, жанр и јунаци, али зидови остају исти: породица, земља, памћење, вера, село, историја и она стара српска вештина да се око свега тога поделимо баш онда када би требало да знамо шта нам је заједничко.

У његовом новом филму та кућа је готово сасвим опустела. На обронцима Радана остао је човек који не жели да оде и икона коју не жели да остави. Нема више гунгуле из Село гори, нема вреве, комшијских ситних пакости и великих помирења. Само тишина, притисак и тврдоглава одлука да се остане на своме. Можда се баш у тој разлици најбоље види колико се променила Србија коју Бајић снима. Некада је његово село било микрокосмос земље, данас је постало упозорење да би читав један свет могао да нестане.

Са Бајићем, једноставно, не може да се разговара само о филму. „Чувар“ врло брзо отвара разговор о патриотизму, идентитету, историјским рачунима које још нисмо затворили, селима без људи и земљи из које млади одлазе. Његови одговори нису дипломатски, нити покушавају да буду допадљиви. И не морају да буду. После педесет година каријере, занимљивије од слагања с Радошем Бајићем јесте разумети због чега он и даље, филм по филм, покушава да одговори на исто питање: шта од Србије мора да остане да би остала – Србија.

Чувара иконе Светог Ђорђа почели сте да пишете још у време короне, а до филма је прошло готово пет година. Шта вас је толико дуго држало уз причу о Станоју Рељићу?

– У време највећег удара короне, када смо имали забрану изласка грађана преко 65 година, три цела месеца сам провео у својој кући и дворишту. Једног дана сам отворио свој лаптоп, и кренуо да пишем сценарио „Чувара“. Тако је прича о остављеном човеку на обронцима планине Радан, у селу Мала Браина, недалеко од административне линије са Косовом и Метохијом, кренула да се излива из моје душе.

У српском народу, у духовном и световном смислу, икона крсне славе представља реликвију опстанка. Она је печат постојања и вековне припадности вери, традицији, наслеђу и баштини нашег народа

Снажно су ме привукле трагичне вести и судбине о којима су тих дана писале неке новине, о великој муци нашег народа који живи на југу Србије, о страшној тортури које трпи од шиптарских банди које илегално упадају са Косова, секу шуму, краду стоку, пале имања – све то као део смишљеног и перманентног притиска, да се исели и напусти своја прадедовска имања на којима живи вековима. Да би Шиптари будзашто дошли до њих. Уз Прешевску долину коју су већ освојили, то је перфидни и темељно припремљени пројекат стварања Велике Албаније. Запањио сам се кад сам прочитао податак да се у последње две године на те просторе доселило више од 7.000 Шиптара. Да ли мислите да је то случајно?

Многи аутори избегавају такве вруће теме. Да ли је требало храбрости да уопште отворите ту причу?

– Верујем да је обавеза сваког филмског аутора да се бави друштвено одговорим темама које се тичу прошлости и садашњости сопственог народа. Свакако, филм је и забава, у свом глумачком и ауторском опусу радио сам и такве пројекте, али у последњим деценијама моје полувековне каријере бавим се готово искључиво темама које задиру у национални идентиет и трајање српског народа. Пре овог филма то је био Халијрад. Ако би то било могуће, био бих срећан ако би сваки Србин погледао Чувара иконе, поготово млађе генерације. Они који то буду учинили увериће се зашто.

Ваш Станоје не напушта земљу својих предака ни када би одлазак био лакше и безбедније решење. Да ли сте га од почетка видели као конкретног човека са југа Србије или сте тек током писања схватили да његова судбина може да постане прича о нечему много ширем?

– Чувар иконе за тему има универзалну причу о борби човека за достојанствени живот на свом огњишту. У конкретном случају, у питању је благодет планине Радан на чијим обронцима јесу напуштена села у којима су одвајкада живели Срби – која су нажалост опустела. Сви су отишли за бољим животом, огњишта су угашена, врата затарабљена, а коров је прогутао авлије и кућне прагове. Неки су отишли трбухом за крухом, неки су насилно отерани са својих прадедовских имања под налетом шиптарских банди, којима је мало то што су нам ампутирали и отели Косово и Метохију, па би хтели да нам перфидно и корак по корак отму и југ Србије, све до Ниша… Човек којег играм се томе успротивио и остао на бранику православља. Имајући у виду све аргументе које сам навео, био сам снажно мотивисан да напишем сценарио који ће бити основа за потресан и надахнут филм – који је изврсно изрежирала Јелена Бајић Јочић. Такође, са великом емоцијом и преданошћу играо сам лик Станоја Рељича који је парадигма нашег опстанка на овим просторима.

У наслову филма није кућа, њива или земља, него икона Светог Ђорђа. Зашто баш икона постаје оно што Станоје чува?

– У српском народу, у духовном и световном смислу – икона крсне славе је реликвија опстанка. То је штамбиљ постојања и вековне припадности вери, традицији, наслеђу и баштини нашег народа. У скромној и оскудној кући Станоја Раљића који у њој живи сам са старим и болесним оцем којег, кад се упокоји, потпуно сам сахрањује – икона Светог Ђорђа је најважнија и највреднија свар. Он чува икону своје крсне славе и зна да ће она сачувати и њега од зла, од безумља и пошасти. Даје му снагу да се одпуре и да се супротстави силницима који му секу столетне храстове, краду стоку, пале усеве и уцењују га да будзашто прода своју кућу, шуме, ливаде и имање.

Због свега наведеног верујем да ће нас филм опоменути и разбудити уснулу Србију. Верујем да никога неће оставити равнодушним, такође верујем да ће се држава тргнути и утростручити напоре за очување националног идентитета српског народа на овим просторима – док не буде касно.

ФОТО: Видоје Манојловић

Филм говори о Србину на југу Србије који је изложен притисцима албанске банде. То је терен на којем уметничко дело веома лако може да склизне у поделу на „нас“ и „њих“. Како сте сачували причу од тога да човек постане само представник једног народа, а негативац представник другог?

– У филму ми ничим нити ружимо нити нападамо албански народ. Ми третирамо фактичко стање, и то што се догађа и данас и јуче и прекјуче на тим просторима. Да сада одете у села Туларе, Губавце, или било које друго село на Радан планини у општини Медвеђа, и да питате првог и последњег човека кога сретнете о томе шта се тамо догађа – сви ће вам рећи исто. Бахато и истовремено тихо и испод радара, мења се и демографска слика, а поготову стање у катастру. Шиптари купују имања, шуме, ливаде, књиже се користећи рупе у нашем законодавству и постају власници. А они Срби, староседеоци и претежно старци изложени су притисцима и уценама. Да ли је трач или истина, да тренутно у Нишу, у стаменим зградама има око 500 станова у којима нико не живи? Да ли неко проверава ко су њихови власници? Мислим да сам довољно рекао…

Када се погледају Село гори, Равна гора, Хероји Халијарда, а сада и Чувар, види се да се упорно враћате породици, земљи, историјском памћењу, традицији. Да ли сте свесно градили такав ауторски опус или сте тек касније схватили да заправо читаво време причате једну велику причу о Србији?

– У свом питању, дали сте и одговор. Ако у форми и суштини вашег питања има истиности – онда ја стварно „нисам џабе кречио“. Јер то је моја мисија, још од првог мог ауторског дела, од монодраме Лед коју сам написао 1976. године. Они европејци који заговарају брисање граница на штету националних интереса српског народа – нису моји обожаваоци. Напротив, нападају ме на сваком кораку. Али ја сам миран јер сам без мржње према било коме – предано, камен на камен, слагао једну велику причу о победама и поразима народа којем са поносом припадам. Лепо сте рекли, ја то осећам као једну велику причу, коју кроз јунаке мојих серија и филмова причам континуирано, са жељом да забележим и да скренем пажњу на трагику која као зла коб прати Србе, на неслогу, на расколе и располућеност у српском друштву, која нажалост последњих година доживљава свој врхунац. Довољно је да кажем, да на просторима „брдовитог Балкана“ једино Срби до дана данашњег нису решили своје национално питање, јер је неком врло важно да будемо раздробљени и разједињени.

Они европејци који заговарају брисање граница на штету националних интереса српског народа нису моји обожаваоци. Напротив, нападају ме на сваком кораку

Шта данас за вас вреди сачувати по сваку цену? Не као фолклор или паролу, већ као нешто без чега бисмо заиста престали да будемо оно што јесмо?

– Језик, писмо, историјско наслеђе, храмове наше свете цркве, здраву воду, бистре реке и државу. И обавезно, као највредније, нашу младост која се посебно последњих деценија расипа по свету – док ми равнодушни до беспомоћности предузимамо недовољно да то предупредимо…

Патриотизам је данас реч коју користе готово сви – и власт, и опозиција, и уметници, и навијачи, и маркетинг. Када се једна тако велика реч толико потроши, како јој вратити праву вредност? Шта патриотизам за вас сигурно није?

– Патриотизам није када навијачи на стадионима развуку велики транспарент са патриорском поруком, а ако би овлаш загребали у досијее тих који су га раширили видели бисмо стотине година робије. Данас о патриотизму у општој какафонији – причају сви. Уместо да буде најскупља српска реч, о патриотизму запенушено причају певаљке које загрнуте нашим тробојкама вичу: „Живела Србија“, док врцкају полуголе а позлаћени крстови их млате по силиконским грудима и голим стомацима. Када је патриотизам у питању, мислим да нам је свима потребно радикално ресетовање. Од политичара који би желели да воде државу, па до сваког од нас који у току вожње из свог аутомобила баци опушак од цигарете.

Четрдесет година дели Секулу из Секуле и његових жена и Станоја из Чувара. Обојица долазе из српског села, а као да припадају двема различитим цивилизацијама. Шта се за тих четрдесет година догодило нашем селу?

– Циклус филмова о ковачу Секули настао је у првој деценији моје глумачке каријере. Ради се о филмовима који су по жанру комедије и који примарно имају за циљ да публику насмеју и забаве. Надобудни филмски естетичари и аналитичари комедију увек третирају као другоразредни жанр – што мислим да је погрешно. Теже је направити добру комедију него драму. Реч је о филмовима који су били и остали најгледанији у историји српског филма, који су и данас радо гледани – и ја их се не одричем.

Разлика између Секуле и Станоја из Чувара толико је велика да их осим сеоске средине у којој су настали готово ништа не доводи у везу. Чувар је потресна драма о борби човека за право на живот, а филмови о Секули су разбибрига и здрава комедија нарави и менталитета… У социјалном смислу миље разуђеног села на Југу Србије које одсликавамо у Чувару одише нестајањем и одумирањем. Нажалост, то није случај само са селима на Радану, већ је туробна судбина нестанка и гашења српских села сурова реалност која у ширем друштвеном контексту представља проблем који ће нам се тек обити о главу.

Село гори, а баба се чешља јунаци умели су да буду и смешни, завидни, тврдоглави, неправедни. Да ли се сопствени свет можда најбоље брани управо тако што му не кријемо мане?

– Село гори је посебан друштвени, социјални и културолошки феномен. То је серија која је обележила једно време – и која је отишла у вечност. Реч је о серији која је званично најгледанији телевизијски програм свих времена на нашем и ширем медијском простору. Уз чињеницу да је таква серија непоновљива – у продукцијском и сваком другом смислу. Као аутор бавио сам се људима које најбоље познајем, знам како дишу, препознајем им врлине и мане. У сусрет јубилеју, 20 година од почетка снимања које је почело 7. октобра 2006. године у Врњачкој Бањи, могу да кажем и признам: Трудио сам се да у први план истакнем доброту и најлепше особине нашег народа, а да мане и контраверзе закамуфлирам и прикријем. Све то из разлога јер сам желео да у свет пошаљем најлепшу слику о Морави, Поморављу, Шумадији и Србији…

ФОТО: Contrast studios

Први професионални филмски кадар снимили сте 1975. као Недељко Чабриновић у Сарајевском атентату. Педесет година касније играте Станоја Рељића. Када између та два човека погледате сопствени пут. Шта је глумац из 1975. веровао о свом послу у шта данашњи Радош Бајић више не верује?

– Са филмом Атентат у Сарајеву сам на велика врата закорачио у свет филма и уметности. Тај елан и ентузијазам својствени су свакој младости. Кад сам играо младобосанца Недељка Чабриновића, имао сам само 22 године и мислио сам да је цео свет мој. И на самом почетку ме је запљуснула огормна популарност – требало је то издржати. Данас, после 50 година, није ме напустила љубав према филму, још увек осетим притајену радост стварања када кренемо у нови пројекат, али нема више тог усхићења – што је нормално… Тако ће бити док не „окачим рукавице о клин“ и не објавим крај глумачке каријере. Том дану идемо у сусрет. Нисам ни болестан нити уморан – али из много разлога имам потребу да нестанем, да остатак живота проведем потпуно анонимно, да будем само свој и у кругу мојих унука и породице. Поготово због чињенице што у многим стварима које су данас доминантне не желим да учествујем. Зато што нисам задовољан стањем у нашем друштву, боли ме располућеност Србије, а највише ми смета политички квазиактивизам моје професије у којој глумци имају амбиције да воде и уређују државу.

Са Равном гором и Херојима Халијарда ушли сте у можда најдубљу српску историјску провалију – Други светски рат и поделу која ни осам деценија касније није сасвим прошла. Може ли уметник данас уопште да дотакне ту тему а да га публика прво не пита „на чијој је страни“?

– Била је потребна велика професионална и лична храброст ући у лавиринте српске неистине, у трагедије братоубилаштва, у запећке скривене историје и располућености српског народа, која нажалост траје до данашњих дана. Довољно је видети шта нам се у друштвеном контесту догађа данас – поделе су толико велике да зебем од грађанског рата политички сучељених страна. Поносан сам што ми је Бог дао снаге да отворим те теме и одшкринем тамну страницу српске неслоге. Из ТВ серије Равна гора изашао сам са главом на раменима, мада су ми претили чак и убиством. Аутор сам једине серије против које су биле организоване чак и демонстрације. У филму Хероји Халијрада и ТВ серији Ваздушни мост било је нешто лакше јер је у средишту приче било доброчинство, хуманост и велика жртва српског народа, који је 1944. године у расплету Другог светског рата спасио преко 500 америчких и савезничких пилота. Могуће и због тога што је иза „Халијарда“ стала држава Србија не чему сам јој веома захвалан.

Прошлост не можемо ни мењати ни поправљати. Али можемо и морамо се позабавити будућношћу. Морамо показати храброст и погледати се у огледало и тако разлучити – шта је то што смо у колективном смислу као народ урадили ваљано и часно, а шта је била грешка

Филм и телевизија за већину људи имају већу моћ од историјских књига. Колика је онда одговорност аутора када од историје прави драму?

– У Равној гори и у Халијраду сам се држао научно доказаних чињеница. У оба пројекта имао сам овлашћене и ауторитативне историографске консултанте који су се до детаља бавили историјском истином. Ту не сме бити имрповизација која води ка ревизији историје и истине. Али проблем је у томе што се у иделолошком смислу истина и данас заташкава и спутава. Када радите такве пројекте, имагинација и уметничке слободе дозвољене су у креирању драмских ликова који су протагонисти приче. Врло сам водио рачуна о томе и мислим да смо дошли до респектабилних резултата у оба пројекта. Такође, срећан сам што сам Равном гором и Халијардом широм отворио врата другим, и посебно младим ауторима који ће се у будућности бавити том тамном страном српских раскола у својим филмовима и ТВ серијама. Верујем да ће им бити лакше него што је било мени…

Зашто се мотив брат против брата толико упорно враћа у нашој историји и јесмо ли данас ишта бољи?

– Коб српских подела прати нас кроз векове, од Карађорђа који је страдао од српске руке па до стрељаног премијера Зорана Ђинђића. Тај страшни континуитет јесте нешто што нам је као народу за вратом – као усуд. Нажалост, данас је довољно само овлаш погледати друштвене мреже да би се човек запитао кад ће да запуца. Толико мржње, зла и деструкције да се човек уплаши. Ако је Први светски рат апотеоза јунаштва храбрости и слоге српског народа који је јединствено, раме уз раме, бранио своју слободу и том борбом задивио цео свет, Други светски рат је српска срамота јер смо се више убијали и клали међу собом него што су нас сатирали нацисти који су окупирали нашу земљу. Бојим се да из те несреће нисмо извукли неопходне поуке.

Режију Чувара сте препустили ћерки Јелени. Колико је тешко оцу, али још више аутору са пола века искуства, да стане пред камеру и прхвати да му ћерка каже: „Не, ово ћемо другачије“?

– Мојој Јелени, која се последњих деценија пекла у филмским пословима, која је веома успешно режирала свој дебитантски филм Лед, као и ТВ серију Пси лају ветар носи, а посебно Азбуку нашег живота која је 2024. године проглашена за најбољу српску серију – мирне душе и пуна срца сам препустио режију Чувара. И нисам погрешио… Она је потпуно сазрела, постала озбиљан аутор и слободно могу да кажем да смо направили снажан, поштен и одличан филм пре свега захваљујући њој. Као поносни отац и главни глумац пратио сам је и следио сва њена редитељска решења и веома добро смо сарађивали.

У вашој породици данас практично постоји неколико генерација филмских стваралаца. Да ли је највећи доказ да сте нешто сачували управо то што ваша деца настављају исти посао, иако не морају да га раде на Ваш начин?

– Они одавно раде на свој начин – ја их само пратим. Јелена, мој син Недељко, зет Пеђа и снаха Ивона одавно су зрели и остварени људи и не пада ми на памет да им попујем. Колико ми Бог буде рекао, и колико ме здравље буде послужило – ту сам да им још мало помогнем. Сама чињеница да су основали и изградили Contrast Studios који ради више од 20 година и данас је једна од водећих филмских продукција обећава континуитет, док ја будем пецао на мојој Морави. Свакако велику подршку и мајчинску наклоност свему што раде даје им моја супруга Милена, која је одувек била део нашег тима.

ФОТО: Видоје Манојловић

Чувара сте спремали готово пет година, а већ имате нову велику причу – Хармонику сузом наквашену. Овога пута идете још ближе себи: у сопствено детињство и сопствену породицу…

– Неколико људи који знају посао којим се бавим читало је тај сценарио, и сматрају да је то најбољи драмски текст за серију који сам написао до сада. А написао сам хиљаде и хиљаде страница сценарија. У Хармоници се враћам у шездесете године прошлог века и у своје детињство које је било испуњено оскудицом, скромношћу, сиромаштвом, трагедијама али и неограниченом љубављу. Поново је драмска радња смештена у српско село које је у том периоду врвило од живота, нада и снова… Биће то елегична прича о Србији које више нема, са много обрта, драмских и комичних, и са много музике… Зашто музике? Рано је да откривам…

Имате 72 године, пола века каријере иза себе и пројекат за који кажете да тек треба да га режирате. Да ли вас плаши да нећете стићи да испричате све приче које још имате?

– Прича и идеја има напретек. У том контексту се осећам као да сам на почетку каријере. Посао на начин како га ја радим, као сценариста, редитељ и глумац је веома захтеван, тежак и захтева снагу, издржљивост и биолошку енергију. Хвала Богу, уз извесне фалинке, од којих су неке биле врло озбиљне, ја сам још увек у одличној кодицији, сељачка јапија је јака и могу да кажем да сам са медицинског становишта још увек кадар да изгурам велике пројекте. Узор ми је Клинт Иствуд, али ми не пада на памет да режирам, пишем И глумим до деведесете.