Искуство петооктобарских промена носи многе горке поуке, док нова политичка збиља прети да понови исте грешке уколико лустрација и реваншизам постану основна правила владања, упозорава професор Урош Шуваковић
Свака велика политичка промена у Србији са собом носи и питање шта ће бити са онима који су до јуче били на власти, али и са свима који су ту власт подржавали. Изборна победа Студентске листе тако је, осим питања о будућем саставу институција и политичком програму нове већине, отворила и стару дилему: да ли промена власти подразумева само промену људи који управљају државом или и обрачун са онима који су припадали претходном политичком поретку?
ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ
Управо на том месту повлачи се логична паралела са 5. октобром 2000. године, када је Слободан Милошевић изгубио власт, а Социјалистичка партија Србије, чији је члан тада био и професор Урош Шуваковић, прешла у опозицију. Више од четврт века касније, некадашњи припадник тадашње владајуће структуре за Српски недељник Компас посматра нову политичку промену и у њој препознаје, како каже, обрасце који су већ виђени. За њега је најважније питање да ли је Србија из искуства претходне смене власти извукла одговарајуће поуке и научила потребне лекције.
Сличности постоје у начину финансирања политичких активности из иностранства, док се разлике огледају у технологији и средствима комуникације
„Прво, поређење са 5. октобром се несумњиво намеће, зато што је једно и друго било облик обојене револуције. И ту нема никакве дилеме. Сличности постоје и у начину финансирања политичких активности из иностранства, док се разлике пре свега огледају у технологији и средствима комуникације“, каже Шуваковић, повлачећи паралелу између тадашњег слогана „Готов је“ и данашњих студентских порука, у чему, како додаје, нема никакве разлике.
У односу на 2000. годину, када интернет и друштвене мреже нису имали данашњи значај, сада су, сматра он, управо ове дигиталне платформе имале важну улогу у обликовању домаћег политичког амбијента. Посебно издваја вештачку интелигенцију и могућност масовног пласирања различитих информација, дезинформација и полуистина. Такво деловање, према његовој оцени, усмерено је ка стварању доминантног наратива и дехуманизацији политичких противника.
„Ви заправо наводите воду према једном циљу, а то је уклањање тог појединца са власти, независно од тога какву је он регуларну народну подршку имао“, оцењује Шуваковић, повезујући начин на који је некада представљан Слободан Милошевић, а сада Александар Вучић.
Ипак, у поређењу два политичка преокрета не задржава се само на сличностима. Подсећа да је 5. октобар имао израженији милитаристички карактер, што повезује са другачијим околностима и чињеницом да су тада одржани председнички и савезни избори. У том контексту говори и о догађајима у Савезној скупштини, тврдећи да је њено паљење било повезано са спречавањем увида у изборни поступак и резултат.
Његово тумачење тадашњих изборних догађаја, као и тврдње о улози страног фактора у оба политичка процеса, представљају важан део његовог виђења историјске паралеле. Међутим, оно што га у садашњем тренутку посебно заокупља није само начин на који се власт мења, већ оно што се догађа након изборне победе.
ФОТО: STRINGER/PIXSELL/Sipa USA via Reuters ConnectЛУСТРАЦИЈА – ПРАВДА ИЛИ ПОЛИТИЧКИ ОБРАЧУН
Међу тачкама програма Студентске листе налази се и лустрација, тема која је у Србији била актуелна и након 5. октобра 2000. године. Шуваковић сматра да је њено поновно стављање у политички фокус проблематично, а своју аргументацију заснива и на личном искуству из периода након петооктобарских промена.
„Требало је да будем лустриран након 5. октобра и на неки начин то се десило, али не формално“, каже професор.
У то време био је асистент на Београдском универзитету, где је остао без посла након политичких промена. До избора у звање доцента дошао је тек 2006. године, и то на Универзитету у Косовској Митровици. Тај период описује као својеврсно професионално иако наглашава да одлазак на Косово и Метохију није доживљавао као казну, с обзиром на своја осећања према јужној српској покрајини.
„Неке од последица те петооктобарске правде ја и данас осећам“, наводи Шуваковић, објашњавајући због чега са резервом гледа на најаве новог таласа лустрације.
Његов основни аргумент јесте да лустрација није универзално применљив механизам за обрачун са људима који су припадали претходној политичкој власти. Подсећа да се у појединим бившим социјалистичким земљама источне и средње Европе примењивала према припадницима обавештајних служби које су, према његовом тумачењу, биле у зависном односу са совјетским КГБ-ом.
Масовно пласирање полуистина и дезинформација усмерено је ка стварању наратива и дехуманизацији противника
„У таквом контексту постојали су конкретни критеријуми за утврђивање одговорности”, објашњава Шуваковић.
У Србији, међутим, поставља се питање ко би био обухваћен лустрацијом и по којим критеријумима.
„Кога ћете овде да лустрирате? Хоћете да лустрирате све оне који су били чланови неке од партија? Ако изузмете све те људе који су били чланови неке од партија, ви сте онда изузели целу Србију“, каже он.
За њега је посебно спорно да се политичко или партијско опредељење третира као довољан разлог за искључивање људи из јавног живота. Подсећа да је вишестраначки систем успостављен управо зато да би грађани кроз политичке организације могли да заступају различите ставове.
Овде се отвара и шире питање: шта се у Србији заправо подразумева под правдом након промене власти? Шуваковић сматра да је појам транзиционе правде у домаћем политичком искуству добио сасвим другачије значење од онога које би требало да има.
„Не постоји транзиционална правда. Правда је или универзална или је неправда“, поручује наш саговорник.
Као пример наводи период од 2000. до 2012. године, за који тврди да је обележен приватизацијом готово комплетне српске привреде. Према његовој оцени, тај процес омогућио је да појединци дођу до предузећа кроз пљачку друштвене имовине.
„Такво тумачење прошлости за мене је упозорење и за садашњи тренутак. Уколико се правда буде тумачила као право победника да одлучује ко је подобан, а ко није, промена власти не може да донесе суштинску промену политичког система”, упозорава Шуваковић.
ФОТО: REUTERS/Zorana Jevtic„СВАКА ОСВЕТА ЈЕ НЕОДРЖИВА“
Најдиректнији део нашег разговора односио се на питање да ли у првим потезима након изборне победе Студентске листе препознаје осветнички карактер. У контексту хапшења, привођења и покретања различитих поступака, Шуваковић не оставља много простора за недоумицу, сматрајући да је осветничка политика дугорочно неодржива и да се не може изградити стабилан политички поредак на жељи за реваншом.
„Свака освета је неодржива“, подвлачи Шуваковић.
Управо у тој реченици сажета је једна од централних порука његовог тумачења догађаја из 2000. године и данашњег политичког тренутка. Промена власти, према његовом схватању, не би смела да значи да се читаве друштвене групе, појединци или припадници претходне политичке структуре унапред означавају као непријатељи.
„Све то још увек не значи да људи треба да буду малтретирани, стигматизовани, лустрирани или да треба да буду кажњавани зато што другачије мисле“, истиче Шуваковић.
Свака освета је неодржива, а стабилан политички поредак не може да се изгради на жељи за реваншом и лустрацијом
Посебно га брине могућност да се политички обрачун претвори у образац који ће се понављати са сваком новом променом власти.
„У таквом систему, људи који имају другачија политичка уверења могли би да одустану од јавног ангажмана из страха од последица које би могле да уследе када њихова политичка опција изгуби изборе. Ако у Србији свака велика смена власти значи да истовремено изгубите и главе, па и буквално и дословце и метафорично, онда се нико ко има мозга неће бавити друштвеним пословима и политиком“, указује он.
Управо је то, према његовом мишљењу, једна од најважнијих лекција коју Србија још није усвојила.
„Политички противник не сме да постане непријатељ са којим је дозвољено обрачунавати се изван институција и закона”, поентира наш саговорник.
ФОТО: Приватна архиваНЕСАГЛАСНОСТ ПОКРЕТА И ЛИСТЕ
Шуваковић посебно инсистира на разликовању студентског покрета и Студентске листе, сматрајући да та два појма не треба аутоматски поистовећивати. Његова дилема односи се на то ко ће заправо доносити политичке одлуке након изборне победе и какав ће однос постојати између људи који су се нашли на изборној листи и покрета који је претходно мобилисао значајан део јавности.
У том контексту указује на изјаве које, према његовом тумачењу, наговештавају да ће изабрани посланици и будући министри деловати као и сви други носиоци тих функција, без посебних обавеза према студентском покрету. За Шуваковића је то показатељ да би између покрета и политичке структуре која је освојила изборе могло да дође до разилажења.
„Као пример несагласности између појединих политичких порука наводим образовање. Свако подржава идеју бесплатног образовања и уџбеника, али постављам питање финансирања таквих обећања. С тим у вези указујем и на однос према националним уџбеницима и читанкама, јер сматрам да ту постоје идеолошке недоследности које би требало разјаснити”, наводи Шуваковић.
Поређење са 5. октобром се несумњиво намеће, зато што је и тада и сада победила обојена револуција и ту нема никакве дилеме
Каже да му се допада идеја носиоца студентске листе да се, по питању санкција Русији, одржи референдум.
„Наравно, то значи и референдум у погледу уласка у ЕУ или НАТО. Прихватам приговор да они који су изабрани као народни представници треба да воде политику, али пошто се баш они залажу за непосредну демократију, ово су питања где би то њихово залагање дошло до изражаја. Мада, искрено, не верујем да ће за то добити подршку од оних са којима су се сусрели одмах по саопштењу изборних резултата“, додаје наш саговорник.
Његова оцена јесте да ће се тек кроз конкретне политичке одлуке видети какав је стварни карактер Студентске листе и да ли ће она наставити да представља идеје студентског покрета или ће се развити у самосталну политичку структуру.
ФОТО: Видоје МанојловићЦЕНА СЛОБОДНЕ МИСЛИ
Док је говорио о односу према људима који другачије мисле и о атмосфери у којој се политички противници све чешће посматрају као непријатељи, Шуваковића је у једном тренутку прекинуо мушкарац који је пришао столу у ресторану где смо водили интервју и упутио му низ оштрих речи.
„Треба да вас буде срамота то што причате“, поручио је, оптужујући саговорника Компаса да стаје на страну свих оних који су “вређали грађане који су се борили за промене”.
Шуваковић није прекинуо разговор, већ је покушао да сазна ко је човек који му се обраћа и на основу чега износи такве оцене. Међутим, он није желео да се представи.
„Ево, као што видите, у јавности сада не смете да износите оно што мислите“, прокоментарисао је Шуваковић након инцидента који је јасно потврдио тежњу да се политичко неслагање у Србији што пре поново врати у оквире аргументоване расправе, без потребе да се саговорник вређа, понижава или застрашује.
ВРЕМЕНА РАЗЛИЧИТА, ОБРАСЦИ СЛИЧНИ
Једну од упечатљивијих паралела са 5. октобром Шуваковић проналази у односу према медијима. Подсећа да је тада нападнут РТС, којег је део тадашње опозиције означавао као „ТВ Бастиљу“, док је у садашњем политичком тренутку на сличан начин таргетиран Информер.
„Прва мера нових, ‘демократских’ власти, већ сутрадан по проглашењу њихове победе на парламентарним изборима, био је упад у ТВ Информер и покушај линча Драгана Ј. Вучићевића и редакције ове телевизије. Тиме је и практично потврђено да је забрана другачијег мишљења, чак мишљења уопште, и даље на снази“, наглашава Шуваковић.
Одбацује тумачење да се напади на медијске куће могу оправдавати политичким ставовима које оне заступају. Сматра да је проблем управо у томе што се политичко неслагање претвара у покушај делегитимизације, па и физичког обрачуна са људима који раде у тим медијима.
Његова шира оцена о тренутном односу власти према медијима односи се на нестанак културе политичке комуникације.
„Ви можете са неким да се не слажете и да седите за столом и да се са њим расправљате колико год је то потребно. Свако ће рећи своје аргументе, али се они слушају и уважавају“, каже Шуваковић.
Посебно указује на проблем анонимности у савременој политичкој комуникацији на друштвеним мрежама, где се, према његовом мишљењу, често износе тешке оптужбе без одговорности за изговорену реч. Сматра да би јавна расправа морала да подразумева спремност да се иза сопствених ставова стане именом и презименом.
ФОТО: REUTERSГЕОПОЛИТИЧКИ ПРАВАЦ КАО УПОЗОРЕЊЕ
И док унутрашња политичка сцена пролази кроз трвења између тежње за променама и страха од реваншизма, наш саговорник упозорава да се тектонске промене могу очекивати и на пољу спољне политике.
Иако су питања лустрације, политичке освете и односа према неистомишљеницима у средишту његовог размишљања о унутрашњим променама, Шуваковић сматра да би последице нове политичке већине могле да се одразе и на спољну политику Србије.
У том делу нашег разговора износи низ тврдњи о могућим будућим потезима нове власти, међу којима посебно издваја увођење санкција Русији, питање Косова и Метохије, положај Републике Српске и статус Војводине. Сматра да би промена политичког курса могла да доведе до удаљавања Србије од досадашње политике војне неутралности и приближавања евроатлантским интеграцијама.
На крају, Шуваковић ни на који начин не доводи у питање право грађана да на изборима одлуче ко ће управљати државом. Међутим, упозорава да изборна победа не сме да буде дозвола за обрачун са онима који су политички поражени.
„Човек није човек ако није мислеће биће. То је суштина ствари које политичка Србија мора да схвати. А управо би то могла да буде најважнија лекција коју Србија, после још једне велике политичке промене, тек треба да научи“, закључује Шуваковић.
