Прети ли Србији нови бољшевизам?

Политички покрети који на власт долазе са обећањима о правди, слободи и обрачуну са злоупотребама претходног система не морају нужно да остваре идеале на којима су стекли политичку подршку. Историја показује да се иза обећања о ослобађању друштва од старих неправди понекад могу развити нови механизми политичке контроле, у којима лојалност покрету постепено добија предност над самосталношћу појединца и институција.

После изборне победе Студентске листе, у Србији се отвара питање да ли поједини поступци покрета који претендује да управља државом подсећају на обрасце политичке организације познате из историје бољшевизма.

Повод за такво размишљање није само револуционарна реторика, већ и конкретан документ којим су кандидати Студентске листе преузели обавезе према политичкој организацији која их је предложила.

Наизглед, реч је о гаранцији одговорности. Међутим, питање је шта се дешава када та одговорност почне да подразумева обавезу послушности.

Како је револуција ограничила сопствене револуционаре

Амерички историчар Александар Рабинович у својој последњој књизи Бољшевици опстају: Петроград 1919 истражује један од најзначајнијих периода у претварању бољшевичке партије у организацију која је настојала да контролише све важније полуге власти.

Рабинович је током дугогодишњег истраживања указивао на то да бољшевички покрет у почетку није био потпуно монолитан. Унутар њега постојале су различите струје, расправе и политичка неслагања.

Ипак, после преузимања власти простор за такву разноликост постепено се сужавао. Већ 1919. године Владимир Лењин ограничавао је могућност да се чак и чланови партије слободно супротстављају њеним одлукама.

Рабинович је узроке такве радикализације у великој мери тражио у ванредним политичким околностима, пре свега грађанском рату, спољним претњама и страху бољшевичког руководства од губитка власти. Полазио је од претпоставке да репресивни карактер новог система није нужно произлазио из саме природе бољшевичког покрета, већ да се развијао под притиском околности у којима је револуционарна власт настојала да опстане.

Међутим, такво тумачење развоја бољшевичке власти није остало без критике. Америчка историчарка Ен О’Донел, професорка Универзитета у Њујорку, у приказу Рабиновичеве књиге објављеном у британском часопису The Times Literary Supplement доводи у питање објашњење према којем су репресивне политичке методе биле превасходно последица ванредних историјских околности.

Она указује и на значај политичких уверења самог руководства, институционалне инерције и уверења да партија поседује право да одређује интересе читавог друштва.

Управо у томе лежи једна од најважнијих историјских поука, јер када политичка организација себе постави за врховног тумача општег интереса, неслагање са њеним одлукама лако може прерасти у сукоб са самим политичким поретком.

ФОТО: REUTERS/Marko Djurica

Посланици обавезани одлукама студентског покрета и пленума

У том контексту посебну пажњу привлачи изјава коју су потписали кандидати за народне посланике са Студентске листе.

Документ предвиђа да изабрани посланици неће мењати посланички клуб, да неће гласати за предлоге супротне програму организације која их је кандидовала и да ће се залагати за остваривање студентских захтева.

Још занимљивија је одредба према којој ће се, у случају кршења преузетих обавеза или одступања од гарантованих програмских циљева, сматрати да је посланик поднео оставку.

Овакво решење отвара питање односа политичке дисциплине и самосталности народног представника.

Уместо да посланик буде првенствено одговоран грађанима и поступа у складу са својим уставним положајем, документ наглашава његову обавезу према организацији која га је предложила.

Управо тај однос подсећа на један од организационих принципа бољшевичког покрета, према којем појединац може имати сопствени став, али се од њега очекује да политичке одлуке организације прихвати као обавезујуће.

Разлике између Русије 1919. године и савремене Србије, наравно, постоје, али то не умањује значај политичких обавеза које су кандидати Студентске листе преузели потписивањем поменутог документа. Иако он сам по себи не може довести до престанка посланичког мандата, његове одредбе представљају јасно преузету обавезу према покрету, чиме се отвара питање колико ће будући народни посланици бити самостални у доношењу одлука.

Ако се од будућих посланика унапред очекује да не одступају од одлука покрета, где остаје простор за њихову самосталну процену, неслагање и заступање интереса грађана који се не уклапају у програм организације? У светлу политичких дешавања након избора 25. октобра, отвара се и шире питање да ли поједини поступци Студентског покрета, са пленумима као средиштима одлучивања, почињу да попримају обрисе бољшевичког модела политичке организације, у којем дисциплина и лојалност покрету имају предност над самосталношћу његових представника.

ФОТО: Milos Tesic/ATAImages

Када покрет постане важнији од институција

Политичка дисциплина није својствена само револуционарним организацијама. Постоји у готово свим парламентарним странкама и често представља услов спровођења програма за који су грађани гласали.

Међутим, граница се појављује када се од политичких представника тражи таква лојалност да се њихова самосталност практично доводи у питање.

Историја бољшевизма показује како је партијска дисциплина, у комбинацији са уверењем о сопственој историјској мисији, временом постала један од темеља политичке искључивости.

У таквом систему партија није била само организација која се бори за власт. Постала је мерило политичке исправности, а неслагање са њом све теже се раздвајало од непријатељства према самом поретку.

Зато је за Србију важно питање да ли ће Студентска листа своју унутрашњу организацију прилагодити институционалним правилима или ће настојати да дисциплину покрета пренесе у Народну скупштину и друге органе власти.

То није питање историјске етикете, већ начина на који ће се доносити одлуке.

Историја не мора да се понови да би опоменула

Историјске паралеле не морају подразумевати потпуну истоветност да би биле аналитички корисне.

Управо зато пажњу заслужују они поступци који указују на могућност да политичка организација своје одлуке постави изнад самосталности представника изабраних представника у државним институцијама.

За Студентску листу прави испит тек предстоји. Показаће се да ли ће њени посланици имати простор за неслагање, како ће се поступати према онима који одступе од програмских ставова и хоће ли институције задржати самосталност у односу на студентски политички покрет.

Историја бољшевизма упозорава да политичка неслобода не почиње увек забраном опозиције или отвореном репресијом. Често јој претходи постепено прихватање уверења да организација зна боље од појединца и да је послушност важнија од права на неслагање.