Ла Гора као спој вина, архитектуре и културе

На падинама код Ирига настао је комплекс који производњу повезује са гастрономијом, уметношћу, туризмом и духовним наслеђем, ослањајући се на домаће виноградарско поднебље и самопоуздање нове генерације предузетника.

Србија има све више разлога да о себи говори као о земљи вина. Од богатих винограда и аутохтоних сорти до нове генерације винарија које уз квалитет граде и препознатљив идентитет, домаћа винска производња све сигурније тражи своје место на европској сцени. У том успону Фрушка гора има посебну улогу: као простор у којем се вековни пејзаж винограда данас повезује са савременом архитектуром, гастрономијом, туризмом и културом.

Један од пројеката који ту амбицију покушава да претвори у целовит доживљај јесте Ла Гора код Ирига. Њен концепт се не завршава у подруму и винограду: вино је средиште око којег су окупљени ресторан, галерија, концерти, архитектура и духовни садржај. О настанку комплекса, филозофији производње, потенцијалу Фрушке горе и прилици коју Србија данас има као винска земља разговарали смо са његовим оснивачем и архитектом Гораном Бабићем.

Када сте први пут дошли на ово место у Иригу и помислили: „Овде треба да буде Ла Гора“?

Наши виногради се налазе на више локација које су међусобно удаљене пар стотина метара. Свака од тих локација има своју лепоту и специфичност. Локација коју смо одабрали за винарију је на рубу националног парка и на највишој коти терена, са предивним погледом на сремске падине. Ови пејзажи не заостају за најлепшим крајолицима познатих европских винских дестинација попут Тоскане, Бордоа итд.

Србија је земља која се уздиже и након „свега“ поново се осећамо снажни и сигурни у себе. Ми данас имамо шансу. Потребно је само да верујемо у себе. Надам се да су сумње иза нас

Рекли сте да сте пре четири године бирали локацију. Шта је пресудило да то буде баш Ириг?

Пре шест, седам година сам се спремао за инвестирање у хотел на једној другој, не мање атрактивној локацији. Међутим, услед короне, пословни амбијент се променио. У том тренутку су се појавили виногради поред Ирига који су ме после неколико обилазака освојили. Била је то „љубав на први поглед“.

Колико је тешко архитекти да пројектује простор који је истовремено његов пословни и лични пројекат?

Ја волим ту позицију. Она подразумева већу одговорност, јер је све на вама, али, са друге стране, даје вам и слободу коју немате радећи за друге.

Да ли сте од почетка знали како желите да Ла Гора изгледа или се идеја мењала током градње?

Од почетка сам знао коју врсту духа желим да афирмишем на том месту. Идеја је била изразити се кроз два језичка обрасца. У том смислу, технолошки делови винарије – прерада, одлежавање вина, технички простори – обликовани су савременим језиком, сведених форми, у духу примењених материјала, бетона и цигле. Ресторан и ивент центар су класичне структуре, са јасном осом симетрије, класичним третманом фасаде, секундарним декоративним елементима, мансардним кровом и кулама. Овај део је реминисценција француских „шатоа“, али и мали омаж класичној архитектури. У својој основној идеји пројекат се током градње минимално мењао. Наравно, детаљи су добијали свој коначни израз на лицу места, често у комуникацији са занатлијама чије искуство је значајно, посебно када су неки готово заборављени занати у питању.

Шта је за вас Ла Гора данас — винарија, ресторан, галерија, туристичка дестинација или нешто шире?

Посматрајући ваше питање инверзно, све набројано је Ла Гора а то је и била идеја – креирати простор где су све ове функције органски делови комплекса. Свакако је вино у првом плану и оно је својеврсни „угаони камен“ који целину држи на окупу и без којег она не би постојала. Али и све друго је важно за оно како желимо да се Ла Гора доживљава и чита.

ФОТО: Зоран Петровић

Колико архитектура утиче на начин на који човек доживљава вино?

Архитектура утиче на све. Људи живе у архитектури, окружени природом. Мислим да ће у будућности архитектура имати већи значај него данас кроз дубљу анализу тзв. психологије простора.

У том смислу, исто вино, када га пијете у различитим просторима, „разликује“ се. Наравно, у питању је наш доживљај тренутка. Форма је важна. Ево, погледајте винску чашу: сви бољи познаваоци вина рећи ће вам колико је важно имати одговарајућу стаклену форму за различите врсте вина. То су она фина брушења. Нијансе праве разлику.

Да ли сте простор пројектовали полазећи од вина или сте вино уклопили у већ постојећу архитектонску идеју?

Функционалност простора је његов крвоток. Винарија је мала фабрика и процеси су кључни. Неко је рекао да је свака добра архитектура логична целина. То се посебно види код производних објеката. Морате поштовати токове производње. Све је подређено вину.

Нова етикета или, коначно, нови бренд је велики изазов и то је један од аспеката који ме је привукао. Посматрам то као креативну утакмицу. Важан је тим, важна је идеја, важна је енергија и посвећеност послу. Верујем у овај пројекат

Као архитекта радили сте на пројектима других винарија. Шта сте из тих искустава пренели у Ла Гору?

Свако искуство је значајно. Пре наше винарије, радио сам на још једном винском пројекту. Био је то пројекат за пријатеље, па је постојао висок степен разумевања. Уколико буде још оваквих пројеката, кретање кроз њих ће бити флуидније.

Да ли постоји неки детаљ у простору на који сте поносни, а који већина гостију можда ни не примети?

Интересантно је чути шта људи примете у неком простору који сте креирали. Понекад они открију неки детаљ или контекст који нисте сами препознали, али, да, постоје слојеви који су мени важни. Мислим да их је овде препознала и публика. Овде пре свега мислим на „дух места“ и начин на који читају овај простор.

Када сте одлучили да архитектуру замените, односно допуните сопственим винарским пројектом?

Официјелан, пословни улазак вина у мој живот био је освежење. Нови људи, пословни и лични односи, нови простори, нове бриге – све је то интересантно. Као нова игра коју научите и она вас опије, бар за неко време. с1ика

ФОТО: Зоран Петровић

ФОТО: Архива винарије Ла Гора

Колико је тешко направити нову винску етикету у земљи са толико традиционалних и етаблираних винарија?

Свакако лакше него у Француској или Италији. Замислите како је њима. Нова етикета или, коначно, нови бренд је велики изазов и то је један од аспеката који ме је привукао. Посматрам то као креативну утакмицу. Важан је тим, важна је идеја, важна је енергија и посвећеност послу. Верујем у овај пројекат.

Која је филозофија Ла Горе када је реч о избору сорти и стилу вина?

Ми смо купили винограде који су били стари петнаестак година и у том смислу смо имали готову ситуацију. Неке делове смо мењали новим засадима, интервенишући и променом сорте. У винском смислу, ово питање је најзначајније. Где ми то идемо? Пре свега, грожђе узгајамо органски и то не посматрам као идеолошку одредницу, јер данас постоји читав један покрет односа према животу који је ову тему подигао на ниво догме. За мене је ово питање здравог разума. Да ли желите производ који је „упрљан“ хемијом? Наравно, не. Да ли може без хемије? Може. ОК. Онда идемо тако. Овако сам размишљао у старту, опредељујући правац којим ћемо ићи.

Слично овоме: које сорте узгајати? Оне које су издржале тест времена, дакле аутохтоне сорте. Какво вино правити? Искрено, вино које је одраз простора на којем се узгаја или укупног тероара — земље, сунца, климе, микробиологије и свих других слојева које једно поднебље носи.

Колико вам је важно да вино буде препознатљиво као „фрушкогорско“?

Од пресудног је значаја. Озбиљне резултате у овом смислу можете постићи само ако вас препознају као некога са именом и презименом, ако препознају коју традицију и који сензибилитет носите. То је Фрушка гора.

Да ли више размишљате о квалитету вина или о томе да Ла Гора постане комплетан доживљај?

Име Ла Гора подразумева квалитетно вино у првом реду. Ово је кључно за „комплетан доживљај“.

Који је највећи пословни изазов са којим сте се сусрели од оснивања?

То је оно на шта не можете да утичете. Промена климе претходних година у једначину уводи нову непознату која је свим винарима огроман изазов. Видећемо где то води. Оваква тема може променити не само винску индустрију већ и сам живот.

ФОТО: Зоран Петровић

Колико је данас тешко у Србији направити премијум вински бренд?

Србија је земља која се уздиже и након „свега“ поново се осећамо снажни и сигурни у себе. Ми данас имамо шансу. Потребно је само да верујемо у себе. Надам се да су сумње иза нас. У земљи која је средње развијена, потенцијал постоји у свим областима. Тржиште постоји, дакле важно је „наметнути се“. Потребна су посвећеност и креативност, потребан је рад.

Зашто сте одлучили да у винарији отворите галеријски простор?

Културни програм је градивни део нашег концепта. Кроз вино, уметност и туризам увезујемо један културни образац који афирмише и тежи „естетици лепог“. Наши партнери са којима смо развијали бренд осмислили су мото винарије који гласи: „Ла Гора, место где се све лепо сусреће.“

И заиста, то је идеја — развити простор у којем ћете за пар сати или дана боравка бити изложени различитим сензацијама: укусу вина и хране, лепоти пејзажа, елеганцији архитектуре, музици, галерији слика или скулптура. Ту је и црква.

Прва изложба била је посвећена Милошу Шобајићу. Зашто сте желели баш њега као првог аутора?

Бренд који градимо темељи се на квалитету. Мислим да су радови уметника попут Милоша Шобајића прави одговор. Наравно, и изложбе које су следиле после Милошеве, Коље Божовића, Димитријевића, подразумевале су ауторе високог квалитета, али и карактеристичног израза. Није нам идеја да откривамо нове уметнике или креирамо правце, но и поред тога ћемо држати висок ниво изложеног садржаја. Висок естетски ниво нам је важан у свим аспектима, од елегантног вина до архитектуре, пејзажа и уметности.

У склопу културног програма имате и концерте?

Да, то су концерти на отвореном. Плато испред винарије је идеалан за такве приредбе. Таква пракса постоји у винаријама у Француској и Италији, чак су и неки велики уметници попут Бочелија или Стинга власници винарија и редовно организују концерте у виноградима. Људи то воле и у то смо се и сами уверили.

Први концерт који смо организовали био је питког програма класичне музике, у извођењу симфонијског оркестра под управом маестра Бојана Суђића. Шездесетак извођача на сцени, у сумрак, у предивном пејзажу, не може вас оставити равнодушним.

Планирамо два већа концерта годишње, у јуну и септембру. Следећи извођач у септембру биће позната румунска певачица Марија Коман, позната по свом сугестивном извођењу духовне музике. Концерт се одржава 13. септембра, а то је дан када је у нашој винарији празник, јер је црква посвећена Светим новомученицима јасеновачким.

У склопу комплекса је и црква?

Да. То је од суштинског значаја. То је део нашег идентитета и опредељења. То је наша вертикала, наш пут. Посебно сам поносан на цркву. Архитектонски, она је реплика „Краљеве цркве“ из манастира Студеница, чији је ктитор краљ Милутин, а посвећена је, како рекох, Светим јасеновачким новомученицима. За мене то има посебан значај јер потичем из крајева Поткозарја и Крајине.

Да ли Фрушка гора довољно користи свој потенцијал као винска и туристичка дестинација?

Не. Фрушка гора је „небрушени бисер“. Питоми шумски пејзажи, падине са виноградима и воћњацима, винарије, манастири, бање, аутентични градови попут Сремских Карловаца и Ирига, близина Београда и Новог Сада. Све то је чини најперспективнијом туристичком дестинацијом у Србији, а ја мислим да тај потенцијал и превазилази границе наше земље.

Ту предстоји велики посао и сигурно ће тражити допринос више генерација. Свако треба да „угради по неку циглу“. Ла Гора ће урадити свој домаћи задатак.

ФОТО: Зоран Петровић

Може ли Србија да направи винску туристичку руту која би привлачила госте из иностранства?

Ради се на томе. Тема је комплексна и није искључиво винска. Потребно је умрежавање винске индустрије, туристичког комплекса и културе, све под координацијом локалне управе. Ми у Иригу радимо на томе. Развија се бренд „Ириг – винска престоница“, који подразумева велики број активности. Ту морамо препознати значај удруживања у различитим слојевима. Овде је важно бити спреман на компромис, али и учинити нешто за заједницу, за опште добро.

Када данас погледате Ла Гору, шта бисте урадили другачије?

То је тешко питање. Увек је могуће боље, али пројекти се одвијају у ограниченим временским интервалима. Реагујете у датом времену, са средствима која имате на располагању. Важан је дух којим нешто живи. Важна је целина. Детаљи су ту да подрже и граде целину.

Свакако, доћи ће нови пројекти, нови изазови, а то је увек прилика за нешто другачије, прилика да будете бољи.

ФОТО: Зоран Петровић

Ко је поред вас утицао на пројекат?

Посредно велики број људи. Не можете ништа у животу урадити сами. Архитектура увек подразумева енергију великог броја људи. Циљ и задатак су ту енергију правилно усмерити. Наравно, сарадници, породица и пријатељи су најважнији. То је наш заједнички рад. Не бих волео да звучим патетично, али искрено верујем у то.

И да, жена је најважнија, али и један пријатељ који ми је помогао да заволим вино. Иницијације су увек оне мале, често брзо заборављене искре које вас одведу неким путем.

Да ли вас је Ла Гора променила?

Да. То је пројекат чија је реализација трајала пар година. Овакви пројекти вас промене јер узрастају са вама. Они су део вашег сензибилитета, емоција, ваших вредности, али важно је и трагање, а оно вас увек учини другачијим, верујем и бољим.

Шта бисте волели да Ла Гора буде за десет година?

Радост.