Дрина спаја један народ и та истина поражава све оне политичке очајнике у Сарајеву, истиче у интервјуу амбасадор БиХ у Србији Александар Врањеш. Разговарали смо и о захлађењу дипломатских односа и популистичким потезима Елмедина Конаковића у јеку изборне кампање
Велики су домети приватне спољне политике Елмедина Конаковића пред изборе у Босни и Херцеговини 4. октобра. Оставио је амбасадора БиХ у Србији Александра Врањеша без возача и секретарице. Рејтинг му ипак није толико велики као дипломатске способности. Из политичког Сарајева ових дана пишу писма на разне адресе са захтевом да се Србија и Република Српска казне због одржане сахране Ратка Младића јер, да се они питају, наменили би му „пасје гробље“. Срећом, не питају се. Исто колико се Конаковић не пита о повлачењу амбасадора Врањеша из Београда и о прекиду дипломатских односа са Србијом. За то време, из Бањалуке руководства Србије и Српске шаљу поруке са обележавања 15. септембра, Дана српског јединства, слободе и националне заставе.
Обележавање овог празника установљено је 2020. године с циљем оснаживања јединства српског народа. Које кључне поруке су послате и зашто је то значајно у овом тренутку?
Најважнија порука коју смо чули из Бањалуке јесте да српско јединство нико не може да наруши. Чак су и Конаковићеви злонамерни покушаји да спречи председника Владе Републике Србије да дође на манифестацију пали у воду.
Ценим да је министар Конаковић први у историји светске дипломатије који је на политичке консултације позвао техничко особље
Као што смо видели, премијер Мацут био је у Бањалуци и поручио да Република Српска и Србија чине јединствен отаџбински простор.
„Дрина за нас никада није била река која раздваја. Дрина је река која спаја један народ са обе своје обале“, поручио је председник Владе Србије и том истином поразио све оне политичке очајнике у Сарајеву који ових дана нападају Београд и Бањалуку, свесни да су сва та настојања унапред осуђена на пораз. Снага Србије и Српске лежи у нашем јединству и тако ће бити и када разни Конаковићи и Хелези оду у политичку прошлост, како обично и заврше празне „усијане главе“.
Почетак вашег мандата на месту амбасадора БиХ у Србији обележила је ситуација када је Сарајево тражило вашу хитну смену јер сте подржали студенткиње у Сарајеву које су на друштвеним мрежама писале позитивно о Ратку Младићу. Чини се да се ништа није променило до данас. Јесте ли ви најнепожељнији амбасадор БиХ?
Зависи из које перспективе се посматра моја (не)пожељност. Али кренимо од почетка. Мој примарни позив је професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци на којем радим од његовог оснивања. Иначе на Универзитету у Бањалуци студирају млади људи различитих националности, па ако хоћете и различитих боја коже. Никада никоме од мојих колега није пало на памет да студентима бројимо крвна зрнца, да обраћамо пажњу на њихову верску или националну припадност, а камоли да пратимо њихове објаве на друштвеним мрежама. Код нас студира много Бошњака из Цазина, Бихаћа, Санског Моста и других бошњачких средина који на својим профилима сигурно објављују одређене симболе, поруке или садржаје који могу бити увредљиви за српски народ. Никада нико од тих студената није имао ниједан проблем на Универзитету у Бањалуци или у Републици Српској у цјелини. Поменуте студенткиње из Источног Сарајева, које су студирале криминалистику у федералном Сарајеву, објавиле су на својим профилима одређене фотографије које се нису допале бошњачкој јавности. Реакција је била толико оштра да су их у Сарајеву скоро линчовали. Од њихових објава на друштвеним мрежама до избацивања са Факултета за криминалистику протекло је свега четрнаест дана. Тако драконске мере због наводног „Инстаграм деликта“, које је Универзитет у Сарајеву спровео готово у стилу преког суда, до сада нису забележене.
На срећу, у помоћ је притекла Србија, конкретно Александар Вулин, који је обезбедио стипендије тим двема студенткињама за наставак студија у Београду. Када сам дошао на позицију амбасадора БиХ у Србији, приликом првих наступних посета затражио сам састанак и са Александром Вулином, који је тада обављао функцију директора БИА. С обзиром на то да сам опуномоћени представник Босне и Херцеговине у Републици Србији, захвалио сам му на тим стипендијама у име целе БиХ. Наравно, то је моментално изазвало негативне реакције и салву увреда и претњи на мој рачун, али ме то није много потресло. Имао сам потребу да тим чином, заправо, задам један „академски шамар“ свим својим колегиницама и колегама са Универзитета у Сарајеву, као и оном делу бошњачке јавности који је аплаудирао покушају линчовања двеју студенткиња, шта год да су оне објавиле.
С обзиром на то да не постоји одлука о прекиду дипломатских односа са Србијом, јасно је да ово што последњих дана слушамо од министра Конаковића представља само његов лични покушај да нанесе штету билатералним односима, а све у сврху предизборне кампање која је у току
Тада су запретили мојим повлачењем али као што видите, од тада су прошле три године, а ја сам и даље амбасадор БиХ у Србији. И сада да се вратимо на ту категорију пожељности. Пре свега, важно је да нагласим да ниједном није покренут поступак мог опозива у Председништву БиХ током ових седам година, колико обављам функцију амбасадора, прво у Загребу, а данас у Београду. С друге стране, јасно је да се бошњачкој јавности не допадају неке моје изјаве. Напослетку, да се они питају, вероватно ме никада не би изабрали на позицију амбасадора. Међутим, ту се види једна за њих болна чињеница: они су само један од три конститутивна народа и немају ни грам више политичких права од друга два конститутивна народа. Те њихове заблуде о БиХ као бошњачкој националној држави нас не обавезују да своје политичке ставове прилагођавамо њиховим илузијама. Сви српски амбасадори БиХ, који долазимо из Републике Српске, именовани смо на предлог српског члана Председништва БиХ и јасно вам је коме смо одговорни. Када се занесу причама о томе како ја правим „скандале“ и тобоже кршим нека правила јер не подилазим бошњачким заблудама, нека се само запитају да ли су исте критеријуме применили када су аплаудирали мом колеги Златку Лагумџији, који је, као шеф Мисије БиХ при УН-у, гласао за спорну Резолуцију о Сребреници, а да Председништво БиХ о томе није било ни упознато нити му је дало сагласност да тако поступи. Дакле, када мере моју (не)пожељност на позицији амбасадора, нека се запитају да ли су некада одобравали поступке бошњачких званичника којима се заобилазе Устав БиХ, ставови и одлуке Председништва, Савета министара и других институција, односно када се бошњачки политички ставови лажно представљају као званични ставови БиХ без сагласности српске и хрватске стране.
ФОТО: Видоје МанојловићКаква је тренутно ситуација у амбасади БиХ у Београду? Шта значи прекид дипломатских односа са Србијом који је најавио министар Конаковић?
Министар Конаковић не управља спољном политиком БиХ. Министарство иностраних послова БиХ је помоћни орган Председништва БиХ, које је једино, према Уставу, надлежно за вођење спољне политике, док министар може да поступа само на основу претходно донетих одлука Председништва. С обзиром на то да не постоји одлука о прекиду дипломатских односа са Србијом, јасно је да ово што последњих дана слушамо од министра Конаковића представља само његов лични покушај да нанесе штету билатералним односима, а све у сврху предизборне кампање која је у току. Свестан да је већ изгубио изборну трку, панично покушава да поправи рејтинг тако што дословно шири нетрпељивост и говор мржње и узалудно пише на стотине адреса широм света, које ништа не значе ни у унутрашњим односима у БиХ ни на међународном плану. Својим поступцима није ни „окрзнуо“ међународни статус Србије, која има значајно снажнији рејтинг од саме Босне и Херцеговине, која је, чини ми се, већ досадила свима у међународним односима, тако да су Конаковићева писма вероватно завршила у „спам“ фолдерима на тим адресама. Када је реч о амбасади којом управљам ја, а не Конаковић, својим незнањем и неспособношћу, али и злонамерним покушајима да их увуче у своје политичке ратове, више је узнемирио запослене. Најавио је да ће повући све запослене изузев амбасадора, на шта сам му одговорио да су дипломате државни службеници које закони штите управо од оваквих политичких злоупотреба какве је Конаковић јавно најавио. Након прве бомбастичне изјаве да ће их све повући, већ сутрадан је атерирао, појашњавајући да ће покушати да учини оно што буде могао, с обзиром на то да су његове замисли ограничене одређеним законским оквиром. На крају је на консултације у Сарајево позвао министра саветника, техничког секретара и возача, све из реда српског народа. Дакле, није их повукао, него их је позвао на консултације. Ценим да је министар Конаковић први у историји светске дипломатије који је на политичке консултације позвао техничко особље. То говори о његовом знању и способностима, али и о степену очаја у којем се налази док по сваку цену покушава да избегне политички пораз који му следи на изборима. Такође, с обзиром на то да је реч искључиво о Србима, Конаковић овим јасно манифестује шовинизам.
Да ли је онда из незнања направио овакав потез?
Тешко је препознати границу где престаје Конаковићева злонамерност, а почиње његово незнање. Формално правно, Председништво БиХ је једино надлежно и за именовање и за повлачење амбасадора. Одлука мора бити једногласна, а госпођа Цвијановић, српски члан Председништва БиХ, има механизме да спречи покушаје прегласавања. Бошњачка политичка елита то добро зна, па претпостављам да је и Конаковић нешто од тога начуо за ове три и по године мандата.
Избори у БиХ одржавају се 4. октобра. Да ли су оштре изјаве део предизборне реторике у циљу прикупљања политичких поена?
Можемо и тако тумачити овако агресивне изјаве како министра Конаковића, тако и његовог колеге Зукана Хелеза, министра одбране БиХ. Кампања је у току, страсти су се појачале, као и њихова свест о томе да, према свим показатељима, губе изборе. Међутим, мени је овде нешто друго упадљиво. Они кроз ту реторику јасно показују огроман степен мржње према српском народу. Од тога да Конаковић својим позивом на консултације кажњава искључиво Србе у Амбасади БиХ у Србији, па до позива на рат Зукана Хелеза, који се међународној јавности обраћа поруком „повуците потписе са Дејтонског мировног споразума и ми ћемо знати шта даље да чинимо“. Он је том поруком јасно обавестио међународне актере да је спреман да отпочне рат против Републике Српске. Дакле, није ово само кампања, него су, у очају због свести о губитку избора, отпустили раније стеге и исказали стварне ставове, препуне мржње према свему што је српско. Конаковић је на почетку мандата ходао по европским престоницама са причом о новој, заједничкој европској будућности, у којој ћемо сви живети ”срећно до краја живота”, а мандат завршава шовинистичким испадима и покушајима да води лични рат против Србије.
Амбасада БиХ у Србији је међу најфреквентнијим дипломатско конзуларним представништавима. Економски односи две земље су значајни. Да ли вам се усијао телефон након најаве прекида дипломатских односа, да ли су се људи уплашили за своје послове?
Тек то није било ни на крај памети министру Конаковићу када је почео са претњама и непромишљеним поступцима. Узгред, у Министарству иностраних послова познато је да се министар Конаковић током свог мандата није много бавио управљањем самим Министарством. Амбасада БиХ у Србији вероватно је најактивнија од свих амбасада у ДКП мрежи БиХ. Мислим да смо само у прошлој години имали више од 14.000 предмета. Кроз наше конзуларно одељење дословно прођу сви странци који бораве или раде на територији БиХ: од кинеских радника на ауто-путевима и хидроцентралама, преко јужноамеричких и афричких играча у разним спортским клубовима и страних радника ангажованих на градилиштима, до достављача, страних студената итд. Ти страни држављани раде како на територији Републике Српске, тако и на територији Федерације БиХ. Замислимо да је Конаковић успео да оствари своју замисао и затвори конзуларно одељење у Амбасади.
Да се они питају, вероватно ме никада не би изабрали на позицију амбасадора. Међутим, ту се види једна за њих болна чињеница: они су само један од три конститутивна народа и немају ни грам више политичких права од друга два конститутивна народа
Први би га звали представници спортских клубова из Сарајева који своје играче не могу да шаљу у Подгорицу јер они долазе из земаља које немају регулисан безвизни режим са Црном Гором, нити у Загреб јер немају шенгенску визу. А где су тек економске штете за компаније које би, по истом принципу, морале да обезбеде путовање до удаљених амбасада БиХ које конзуларно покривају те државе како би својим радницима продужавале визе? Све ово наводим како бих на крају закључио да би Конаковић својим поступцима нанео штету само компанијама, спортским клубовима, држављанима БиХ и многим другим, али никако Републици Србији, како је он замишљао.
Даје ли популизам у дипломатији резултате? Конаковић је писао чланицама УН-а, званичницима ЕУ и тражи да се Србија казни због односа према Ратку Младићу.
Не видим никакву сврху у свим тим писањима на бројне адресе. Као што већ написах, сигуран сам да ће већина тих писама остати непрочитана, а ни они примаоци који их прочитају не могу ништа конкретно да учине ни у корист Конаковића ни на штету Србије. Популизам, који је јасно видљив у свим овим поступцима, искључиво је усмерен на унутрашњу бошњачку јавност, тако да на спољнополитичком плану не може имати никакав ефекат. С друге стране, Србија има значајно већу репутацију у међународним односима него дисфункционална БиХ, за коју мање-више сви партнери знају да је „раштимовани оркестар“, те се поруке из Сарајева више не узимају озбиљно.
ФОТО: Видоје МанојловићКако гледате на то што је сахрана генерала Младића изазвала бурне реакције у региону? Шта је требало да се уради па да у Сарајеву буду задовољни? Овде говоримо о људском достојанству.
Мислим да не треба много да нас оптерећује питање да ли ће неко у Сарајеву бити задовољан. Као што видите, из Сарајева можемо само да очекујемо говор мржње. Србија је на безброј примера показала своју одговорну добросуседску политику, конкретно помажући не само Републици Српској него и Федерацији БиХ кад год се за то указала потреба. Од помоћи током поплава и донација медицинског материјала и вакцина током ковида, па до евакуације држављана БиХ са Блиског истока у марту ове године. Да Србија радо притекне у помоћ, сведочи и уступање права на пренос утакмица током Светског првенства овог лета. Подсетио бих да су Бошњаци могли да гледају своју репрезентацију искључиво захваљујући Телекому Србија, који је Федералној телевизији уступио права на пренос утакмица на којима је наступала репрезентација БиХ. Уместо да покажу захвалност, искористили су смрт генерала Младића као повод да искале сву мржњу према Србији, Републици Српској и српском народу у целини. Просто су се утркивали ко ће јавно манифестовати више мржње, а Конаковић је, како би у томе предњачио, одлучио да лично, мимо правила, двојицу српских дипломата прогласи непожељним и протера их из БиХ. Толико је био заслепљен мржњом да није ни констатовао да је један од двојице српских дипломата већ раније завршио мандат и сам напустио БиХ десетак дана пре Конаковићевих мера.
Подсетимо да је Расим Делић, чији су војници одсецали главе Србима, сахрањен у БиХ уз све државне почасти и да се томе нико није противио. Командант Јасеновца Динко Шакић је у усташкој униформи испраћен у крематоријум загребачког гробља Мирогој 2008. године. Тада је Хрватска већ била у активној фази приступних преговора. Зашто тада нико није реаговао? Како то да је Ратко Младић највећи проблем?
Не само да је пресуђени ратни злочинац Расим Делић сахрањен уз највише државне и војне почасти у Сарајеву него се бошњачки официри редовно, сваке године, окупљају како би обележили годишњицу смрти тог ратног злочинца, којем је Хашки трибунал изрекао срамотну казну од три године затвора због командне одговорности над муџахединима који су одсецали српске главе. Тако су се, рецимо, у априлу 2016. године бошњачки официри окупили поводом шесте годишњице Делићеве смрти на гробљу Ковачи у Сарајеву. У извештају листа „Дневни аваз“ поред гроба су фотографисани тадашњи генерал, а данас начелник Општине Травник, Кенан Даутовић, као и данашњи заменик начелника Заједничког штаба Оружаних снага БиХ за ресурсе, генерал-мајор Мирсад Ахмић. У том тренутку обојица су били активни официри и дошли су да се поклоне на гробу пресуђеног ратног злочинца, а нико из међународне заједнице на то није реаговао. Дакле, ни за команду НАТО-а у БиХ, ни за ЕУФОР, ни за ОХР, нити за разне амбасаде које се мешају у сва могућа унутрашња питања БиХ, присуство бошњачких официра на гробу пресуђеног ратног злочинца којем одају почаст не представља никакав проблем. С друге стране, од српског народа очекује се да се одрекне и својих официра и своје војске, својих жртава и својих предака, свог идентитета и својих симбола, а на крају и Републике Српске, и све то уз свакодневне претње. У заблуди су они који мисле да се тако гради суживот и да ће БиХ на оваквим принципима преживети.
Шта бошњачки политичари постижу тиме што на бази виктимизације граде статус у међународној заједници?
У политичком Сарајеву постоји уверење да би њихова политичка права, како на унутрашњем тако и на спољном плану, требало да буду повлашћена захваљујући чињеници да су током грађанског рата у БиХ имали бројчано више жртава него друга два народа. Зато и тридесет година након рата у међународним односима стално инсистирају на истицању својих жртава, очекујући да ће на тај начин добити подршку, али и инструмент којим би могли да изазову притиске на српски и хрватски народ у БиХ. Међутим, након три деценије та виктимистичка политичка платформа полако губи на значају, напросто зато што се страдања дешавају и у другим деловима света, па бошњачко страдање више није у фокусу међународне јавности.
ФОТО: Видоје МанојловићУ Сарајеву као највећи проблем наводе постојање Републике Српске, коју покушавају да окарактеришу као „геноцидну творевину“. Учинили су све да политички одстране Милорада Додика, а у томе нису успели. Како дефинишите спољнополитичку позицију Републике Српске у овом тренутку и значајно поправљање односа са Америком?
Када су пре две недеље бошњачки новинари, приликом посете хрватског премијера Андреја Пленковића Мостару, упитали постоји ли могућност санкционисања Милорада Додика, Пленковић је одговорио: „Наш је дојам, пратећи међународна збивања, да откад није на дужности Додик има бољи статус у међународној заједници него пре“. Овај „хладан туш“, који је саблазнио бошњачке новинаре, био је доказ не само нове позиције Милорада Додика и Републике Српске него и мањка разумевања новог геополитичког контекста од којег пати бошњачка јавност. Након укидања санкција, Сједињене Државе отвориле су ново поглавље у комуникацији са Републиком Српском, чији је конкретан резултат свакодневно повећавање степена међусобног разумевања.
Популизам, који је јасно видљив у свим овим поступцима, искључиво је усмерен на унутрашњу бошњачку јавност, тако да на спољнополитичком плану не може имати никакав ефекат
У последњих недељу дана председник Додик два пута се састао са највишим званичницима Израела, а ускоро га очекује и пут у Русију, где ће имати редован састанак са Владимиром Путином. Све ово показује да је спољнополитичка позиција Републике Српске све снажнија, а статус Милорада Додика све бољи, како рече Пленковић. Једино политичко Сарајево још увек тумара у котлини замагљеној заблудама, мржњом и илузијама.
Може ли Босна и Херцеговина да постане функционалнија држава и како?
Република Српска годинама позива политичко Сарајево на поштовање Дејтонског мировног споразума онако како је написан. У њему су прописани механизми за постизање консензуса између два ентитета и три конститутивна народа који чине државну заједницу БиХ. Само би та формула могла да пружи шансу Босни и Херцеговини да опстане, а управо ту формулу бошњачка политичка елита не жели да примени. Ношени својим заблудама о унитарној БиХ без ентитета, у којој би Срби и Хрвати били националне мањине, бошњачки политички лидери довели су БиХ до границе потпуног урушавања. Зато нисам сигуран да БиХ више може бити функционална. Пре бих очекивао да ће се потпуно урушити изнутра и институционално колабирати.
На октобарским изборима предвиђа се добар резултат СДА Бакира Изетбеговића. Да ли ће са њим моћи да се оствари боља комуникација?
Према многим показатељима, Изетбеговићева СДА враћа се на власт у ФБиХ. Сигурно је да ће СДА бити отворенија за комуникацију током процеса формирања заједничких институција БиХ, посебно зато што је мотивисана да преузме функције од садашње коалиције, у чијем су саставу Конаковић, Хелез, Бећировић и други. Њихов циљ биће да што пре уклоне своје претходнике и заузму све позиције након скоро четири године опозиционог деловања. Међутим, не треба очекивати велике промене. Све бошњачке партије, без обзира на то којем делу политичког спектра припадају, имају готово идентичне ставове према Републици Српској, положају конститутивних народа и будућности БиХ у целини. У тим питањима бошњачки политичари су истомишљеници, без обзира на то што можда користе различите форме „паковања“ истих политика. Тако ће се политички обрачуни наставити и након октобра, те нисам оптимиста да нас, у политичком смислу, повратком СДА на власт очекују мирније политичке воде.
