Времена се мењају и пролазе, али неке борбе остају исте

У „Васкрслим сенима“ Маргарита Черомухина има један од најзахтевнијих задатака: да кроз балетски покрет дочара публици Надежду Петровић, њену личност, снагу и трагичну судбину.

Како је кроз покрет градила њен лик, шта јој је ова улога открила о Надежди, али и њој самој као уметници разговарали смо са првакињом Балета Народног позоришта.

У „Васкрслим сенима“ тумачите Надежду Петровић која је била врло комплексна личност. Шта сте у њеном лику најпре препознали као свој највећи уметнички задатак и шта Вас је код ње највише привукло?

Мислим да ме је код Надежде Петровић највише привукла њена снага карактера. Пре свега њена велика жеља за слободом, борба за правду и невероватна посвећеност људима. Била је уметница, али се није задржавала само у свом свету и свом раду. Била је веома друштвено и хуманитарно ангажована, помагала је људима, а током Првог светског рата била је и добровољна болничарка. Оно што ми је посебно важно јесте колико је била спремна да себе и свој живот стави у службу других. Та њена снага карактера и начин на који је живела у складу са својим уверењима су ме највише привукли код ње.

Како се таква личност „преводи“ у балетски покрет?

Мислим да се таква личност у балету не може превести буквално, већ више кроз осећај и енергију покрета. Кроз покрет можемо да покажемо њену снагу и храброст, али исто тако и ону њену другу, интимнију страну. Иза свега што је радила била је ипак жена која је волела, имала своје емоције и потребу да живи свој живот. Било ми је важно да се кроз покрет виде обе те стране – и њена велика снага, али и њена нежност и рањивост.

Када сте први пут почели да радите на улози, вероватно сте имали своју представу о томе каква ће бити ваша Надежда. Колико се та почетна слика променила током проба и рада на представи?

Нисам од самог почетка имала потпуно дефинисану представу о томе каква Надежда може или треба да буде у овој представи. Како су се пробе одвијале, сваког дана сам проналазила нешто ново у улози и њеном карактеру и тако се постепено стварала моју слику о Надежди. Мислим да ћу, како будемо све више играли представу, моћи да је упознам још боље и да пронађем још неке њене стране које могу да покажем. Надам се да ће гледаоци кроз мој покрет моћи да осете оно што сам желела да истакнем код ње и да је упознају на начин на који сам је ја доживела током рада на овој улози.

Шта бисте волели да публика понесе са собом након „Васкрслих сени“?

Волела бих да публика након представе понесе са собом неку врсту вере у живот – осећај да, без обзира на то колико живот уме да буде тежак и непредвидив, у њему ипак има много лепоте и разлога да се боримо и идемо даље. Волела бих и да осете ту Надеждину енергију, њену борбеност и потребу да нешто учини за друге. Мислим да свако од нас, на свој начин, може да допринесе другима, некад и кроз сасвим мале ствари. И можда управо то да из представе изађу са жељом да живе пуним животом, да се боре за оно у шта верују и да оставе нешто добро иза себе. Јер времена се мењају и пролазе, али неке борбе остају исте.

Рођени сте у Украјини, али у Београду живите дуже од једне деценије. Шта је за вас било најтеже у преласку из једне средине у другу?

Наравно да није било лако са седамнаест година доћи у потпуно непознату земљу и почети да градим свој живот из почетка. Али можда је баш предност тих година што тада неке ствари доживљавамо другачије – све нам је ново и занимљиво, имамо много енергије, амбиција и некако верујемо да можемо све. Када данас погледам свој пут, могу да кажем да није увек био лак и да је било и разочарања, као и много лепих тренутака. Тада можда нисам све то тако доживљавала, али данас сам захвална што је мој пут изгледао управо тако. Све те године су део мог живота и веома сам поносна на оно што сам кроз њих изградила.

И веома сам захвална Београду што ме је тако топло прихватио и што сам од самог почетка имала људе око себе који су ме подржавали и помагали ми.

ФОТО: Видоје Манојловић

Када данас погледате пут који сте прошли, шта је било најизазовније у томе да од балерине која долази у нову државу постанете првакиња Народног позоришта?

Када данас погледам свој професионални пут, могу да кажем да је иза мене много година рада, различитих искустава и улога. Почела сам од ансамбла, затим су долазиле солистичке, а касније и главне улоге. Имала сам прилику да играм скоро све најважније улоге из класичног балетског репертоара које су ми, наравно, одговарале по типу и сензибилитету. Свака од њих ми је на неки начин била важна и сваку памтим, јер сам кроз сваку нешто ново научила и као балерина и као уметник. Мислим да ми је управо тај постепени пут кроз различите улоге и фазе, много помогао да данас будем ту где јесам. Зато ми титула првакиње није само тренутак који се догодио, већ нешто што за мене има посебно значење управо због свега што јој је претходило.

После толико година и улога, да ли још увек постоји трема пред излазак на сцену, или је она замењена другом врстом одговорности, односно жељом да публици дате оно због чега је дошла?

Да, трема и даље постоји, само је данас потпуно другачија него када сам имала 18 или 19 година и први пут излазила на сцену у некој улози. Тада постоји више неизвесности, још немаш довољно искуства и сигурности и не знаш увек шта те чека. Данас је трема више повезана са одговорношћу коју носи статус првакиње. Најтеже је, заправо, задржати тај ниво и сваки пут тежити томе да будеш још боља.

Са друге стране, искуство доноси једну велику сигурност. Пред излазак на сцену данас имам осећај да заиста владам сценом и ситуацијом и да, чак и ако се нешто непланирано догоди, знам како да реагујем. То ми даје неку посебну слободу на сцени. И мислим да је управо тај спој треме, искуства и слободе нешто што је прелепо у овом послу.

Публика на сцени види неколико минута савршеног покрета, лакоће и сигурности. Шта је, међутим, оно што не види? Шта сте као уметница морали да прођете да би један такав покрет на сцени изгледао тако лако?

Слажем се и још увек се сећам једне реченице коју ми је мама рекла када сам као мала почела да гледам балет. Рекла ми је: „Оно што балерине раде је јако тешко, али оне уче да се то на сцени не види.“ Мислим да сам имала шест или седам година и ту реченицу памтим и данас. И заиста се трудим да играм тако да публици све изгледа лако и природно. А иза те лакоће стоје сати и сати рада у сали, добри и лоши дани, успони и падови, дани када ти ништа не иде и када изгубиш мотивацију. Али научени смо да ипак наставимо. Сваки нови дан доноси нешто друго и сваки пут мораш да устанеш, уђеш у салу и поново радиш на себи. На неки начин се сваког дана такмичиш сам са собом, да будеш бољи него јуче. И управо из свега тога на сцени настаје та лакоћа коју публика види, а иза које заправо стоји огроман труд.

Али када на крају изађете на сцену и осетите реакцију публике, све то добије неки посебан смисао. То је за мене једна од најлепших награда. Надам се да ће публика уживати у премијери „Васкрсле сени“ онолико колико смо ми уживали радећи на њој и веома се радујем што ћемо је коначно поделити са вама.