Зоран Стојиљковић за „Компас“: Исход избора ће одредити излазност

Позив студената као актера „политике свакодневног живота“ јесте велика част и признање сваком професору свесном потребе да се политика и друштво демократизују, каже у разговору за Српски недељник Компас пензионисани професор ФПН и кандидат „Студентске листе„

Мање од месец дана дели нас од изласка на биралишта у изборној трци која ће, сасвим сигурно, прекомпоновати политичку мапу Србије. У таквом тренутку, када традиционалне политичке странке губе дах, а део грађана у новим политичким опцијама види решење за дубоко подељено друштво, Српски недељник Компас доноси разговор са др Зораном Стојиљковићем, пензионисаним професором Факултета политичких наука. Човек који је деценијама са катедре ФПН учио генерације о изборној и партијској политици, овога пута направио је искорак из теорије у праксу, заузевши симболично 121. место на листи „Студентска листа – Студенти побеђују“.

За наш недељник, професор Стојиљковић говори о разлозима због којих је подршка студентском покрету за њега била логичан след догађаја.

Деценијама сте на Факултету политичких наука учили студенте како функционишу изборна и партијска политика, а сад се налазите на изборној листи коју су формирали студенти. Како је дошло до тога?

Студиј политике, а политичке и изборне социологије посебно, трагање је за логиком и динамиком промена, за одговором за наоко једноставно, готово дечје питање: “Зашто гласам како гласам, ако уопште гласам?” У овој сложеној једначини са мноштвом непознатих, шире друштвене промене и дубоке кризе трансформишу и политичко и изборно тржиште и систем. До пре деценију-две, рецимо, нису постојали друштвени медији и мреже и генерације одрасле на њима, а у основи подела нису била питања управљања еколошком и мигрантском кризом и учинцима вештачке интелигенције. Истовремено, односи производне моћи вратили су се на стање од два века пре индустријске револуције и доминације Запада. Ко је још могао да претпостави да се Европа може наћи у позицији светске полупериферије? У свету већ перверзних неједнакости, фрустрираност и бес и бесперпективност обесправљене већине је планетарни феномен. Последично, пред нашим очима распадају се традиционалне странке и центристички партијски системи. Грађанке и грађани траже промену. Једноставно, нашао сам се у позицији Рансијеровог „учитеља незналице“, који заједно са својим студентима трага за новим знањима и одговорима. У том оквиру, енергија и циљеви студената су за мене, који дуго већ заговара партиципативну, учесничку демократију, били логичан избор. Нема демократије без усправних грађана опремљених политичким знањима и вештинама самоорганизовања. Дођу „смутна“ времена када посматрање и анализа траже и директан, и надам се временски крајње ограничени, лични ангажман.

Ако већ тако мислите, да ли је било лако да се одлучите на овај корак и колико сте уопште били у дилеми да позив студената прихватите или одбијете?

Позив студената као актера „политике свакодневног живота“ јесте велика част и признање сваком професору свесном потребе да се политика и друштво демократизују. Пред тим разлогом у времену акутне кризе привремено у други план одлази моја готово анархоидна сумњичавост према колективном ангажману који тражи дисциплину и подређивање логици колективне акције. Политички ангажман никада није био опција, те не знам шта бих ту мењао у својим већ пензионерским данима.

Назив „Студентска листа“ сугерише генератор енергије и нову политичку свест. Међутим, колико ту заиста има правих студентских одлука, узме ли се у обзир да на њој студената скоро да нема. Према вашем мишљењу, ко је састављао ову листу и у каквом интересу?

Полазна мантра противника студентског и грађанског бунта била је да су студенти „блокадери“ без искуства и политичких вештина, да су или наивне будале или плаћеници иза којих, као у свакој обојеној револуцији, стоје стране силе и њихови домаћи експоненти. Чије адресе, наравно, нису прецизно наведене. Следио је, након захтева за расписивање избора, квазиаргумент да су они без програма и да крију листу. То што сада на студентској листи нема студената изазива потрагу за скривеним редитељима. Процес номиновања својих кандидата од стране пленума свих високошколских институција са свих пет државних универзитета, који подразумева и спор и дуг процес ветирања и усаглашавања, изазива неверицу јер је дубоко демократски. Зато и остаје потпуно изван игре питање: „Ко образује распоред на листи владајућих (и опозиционих) странака и колико на њега (не) утичу чланство и грађани?“

Сасвим у позадини остаје чињеница да је вал бунта и блокада изазвала полазна бахата и неодговорна реакција, односно аутоголови власти.

А у чему се онда политичка памет ове политичке опције разликује од онога што опозиција прича све време, осим што је нова? Која је компаративна предност Студентске листе у односу на све остале које су против актуелне власти?

Већ деценију картел на власти држи средишњу, мејнстрим позицију, гурајући на полове и делећи опозицију на „еврофилну“ и „еврофобну“. Истовремено је изгубио сваки идентитет, постајући сидриште за прелетаче свих боја. Власт се, међутим, не преузима са политичких полова него преузимањем централног политичког поља. Преокрет тражи стратешко јединство „грађаниста и националиста“ на ползу демократије. Тиме је и подршка студентској листи стратешки избор за заговорнике промена. Истовремено, они су политички неистрошени и поседују задивљујућу покретачку енергију и предност позиције најобразованијег дела младе генерације којој, као нашој деци и унуцима, припада будућност.

Студенти су за изборе кандидовали листу на којој се и ви налазите, али су и даље непознати њихови ставови по питању статуса Косова и Метохије, преговора о чланству Србије у ЕУ, односа према Русији… Како гледате на ту неодређеност, с обзиром на то да су се остале политичке опције јасно у својим програмима одредиле по овим и другим сличним питањима?

Има смисла да започнем одговор контрапитањем: А шта је тачно политика картела на власти око ових питања која дубоко деле друштво? Ако то није већ крајње ризично играње на жици између супротстављених геостратешких интереса и настојање да се продајом ресурса одобровоље потенцијални заштитници и очува позиција „стабилократске власти која нема реалну алтернативу“.  

Свеприсутна поларизација је доведена до осећаја беса, горчине, чак презира и гађења према другој страни

У међувремену, шта је, рецимо, од инструмената утицаја Србије преостало на Косову? „Недореченост“ студената притом не иде изван Устава и захтева да се након широког дијалога одлуке донесу изјашњавањем грађана. Шта је лоше у томе да сви постанемо политички пунолетни и преузмемо део одговорности?

Опозиција на изборе излази у више колона. Шта ће то значити за Студентску листу, у смислу преливања гласова, или сматрате да ће се од разједињене опозиције највише окористити власт?

Без обзира на разлике у налазима истраживања, очито је да ће два кључна играча, а то су Студентска листа и СНС, узети више од 80 одсто гласова, а да ће сви остали, укључујући и странке мањина, делити тек петнаестак одсто гласова, уз велики ризик да падну испод цензуса и политички потону. Без доминације два блока нема референдумске атмосфере и шансе за промене, али она не може остати крајње обележје политике. Питање је, међутим, ко ће све, попут ситуације након избора 2012. године, мењати своја савезништва зависно од тога ко буде кључни победник избора. Прилике се мењају, што најбоље зна Александар Вучић.

ФОТО: A.K./ATAImages

Који је ваш генерални утисак – да ли парламентарна опозиција Студентску листу види као партнера или као конкуренцију?

И у политици и у животу ретке су ситуације чисте и отворене конкуренције или поузданог и трајног партнерства. Најчешће посла имамо са стањима несигурног и конфликтног (једнократног) партнерства или непотпуне конкуренције. Уређени односи конкурентног фер такмичења за водећу позицију, односно партнерство које носи рационалну и оптималну поделу посла и комбинацију појединачних предности и јаких страна унутар коалиције, јесте добитна комбинација. Наравно, колико ће ко од актера имати акција и утицаја зависи од рејтинга који има на политичком и изборном тржишту. А ту су студенти и њихова листа у огромној предности, након деценијски стицаног губитничког имиџа политичке опозиције.

Како видите то што су неке политичке партије, уз ризик да нестану са политичке сцене, безрезервно подржале Студентску листу? Да ли у случају победе на изборима видите њихов дефинитивни нестанак или ће ти политичари на неки начин моћи да буду од користи студентима у формирању будуће власти?

Подршка студентима не значи и нестанак са политичке сцене. То није укидање плурализма него настојање да се он обнови на реалним, конкурентским програматским основама. Сама Студентска листа не може дуго остати екипа коју су селектовали студенти који у њој не наступају. Уосталом, многи на њој не виде себе трајно у политици и неће напуштати своје професије. Питање је, рецимо, и шта ће бити са бројним прелетачима у СНС кад он изгуби власт?

А шта ће бити успех за Студентску листу након 25. октобра и шта је оно што ће, према вашем мишљењу, морати да се догоди уколико ова опција освоји већину у парламенту?

По моме суду, орочено преузимање власти и политичке одговорности на највише годину и по до две, до расписивања демократских и фер „нултих“ избора. Повратак у нормалност (и моралност). Обнова владавине права, политичког и медијског плурализма и друштвеног дијалога. Чишћење Аугијевих штала ендемски раширене корупције која је доведена до готово перверзних размера. Ослобађање државе и друштва из канџи клијентелистичких, коруптивних мрежа увезаних односима узајамне лојалности и интереса, а не професионалне компетенције и одговорности. Одузимање, кроз предвидиве и неселективне демократске процедуре, имовине стечене на коруптиван и криминалан начин.

Нема демократије без усправних и самоорганизованих грађана опремљених политичким знањима

Политички „уставни“ патриотизам који докида сваки облик дискриминације. Економски патриотизам који значи да ће се зауставити претварање земље у еколошку депонију, распродаја кључних ресурса и рудног и минералног богатства, а заокрет ка очувању здраве пијаће воде, ваздуха, земљишта и шума. Неопходно је инвестирати у пољопривреду и енергетику, као и у квалитетно образовање као елементарне претпоставке суверене позиције и безбедности Србије. Свако може допунити овај списак циљевима јавних политика од саобраћаја до стамбене политике који воде увећаној солидарности и социјалној правичности.

Ако су ваша очекивања таква, да ли ће 25. октобар бити референдум о коначном паду владајућег система или ће се десити прерасподела моћи унутар истог политичког оквира?

Ништа још није извесно. Исход избора ће одредити излазност, односно капацитет опозиције, пре свега студената и њихове листе, наравно и аутономних удружења и странака који су их подржали, да мобилизује подршку изнад оне, приближно двомилионске, коју власт кроз све механизме – од предизборних давања и обећања до претњи и сатанизовања – држи уз себе. Свеприсутна поларизација је од рационалне аргументације доведена до осећаја беса, горчине, чак презира и гађења према другој страни. Она се у редовима владајућег картела види и као егзистенцијална претња. Привилегије ће се бранити и легалним, али и нелегалним средствима. Неравнотежи моћи и контроли власти над три П – пословима, парама и публицитетом – супротстављени су високи кредибилитет и поверење које уживају студенти које нико не може оптужити да надобудно желе преотети власт. Да подсетим, поверење је кључан ресурс у политици, као и у нашим приватним животима уосталом, и претпоставља да верујемо да нам они који траже наш глас говоре истину, испуњавају своја обећања и крећу се у границама онога што сматрамо поштеним и правичним. Власт дуго већ нема те атрибуте. Дакле, не ради се тек о промени екипе на власти него о радикалној промени система. Политички актери који то не схвате немају будућност.