Традиција није само чување наслеђеног

У разговору за Српски недељник Компас, академик и композитор Светислав Божић говори о граници између традиције и конзервативизма, о Црњанском и српским сеобама, али и о улози САНУ у актуелном друштвеном тренутку

За академика Светислава Божића питања традиције, националног идентитета и културе нису одвојена од питања какво друштво желимо и какву одговорност у њему има интелектуалац.

У његовом разумевању света постоје јасна упоришта – православље, византијско наслеђе, Косово и Метохија, српски језик и велика национална култура, али и јасан захтев да традиција не сме да се сведе на чување наслеђеног. У разговору за Српски недељник Компас, академик и композитор говори о граници између традиције и конзервативизма, о Црњанском и српским сеобама, савременој уметности и улози САНУ, али и о односу државе, власти и интелектуалне елите.

У вашој биографији стоји једна веома занимљива формулација: да ваша музика „уважава традицију, али је у много чему надилази“ и да нисте превише оптерећени ни старим ни новим, већ њиховим балансом. Докле традицију треба чувати, а одакле је треба мењати да би остала жива?

Осећај за традицију је драгоцена привилегија у тонској и не само тонској осетљивости обдареног и креативно-мислећег појединца за кључне вибрације и духовно-менталне потенцијале који га препознају, селектују, који му се препоручују и који га учтиво коригују. Традиција није задати архипелаг из којег се не може никуда отићи и који спутава углавном егоцентричног, надкосмички озраченог појединца, коме је и планета тесна, јер је он, по сопственом осећању, непоткупљиви делатник који је већ рођењем надишао све до њега познато. Традиција није ни силовити транспортер који свему што на њу подсећа отвара небеса, врата раја, све позлаћује и препоручује вечности. Једноставно, традиција је више него флексибилна и родна платформа, лајт-стање даровитог појединца који је чује, види, не препире се са њом, просвећено свестан њене свеприсутности.

Традиција је више него флексибилна и родна платформа, лајт-стање даровитог појединца који је чује, види, не препире се са њом, просвећено свестан њене свеприсутности

Традиција је даровни тепих, основни глас од којег и из којег све потиче и који из словесне општости нуди даровитим посленицима високе нивое индивидуације. Уметности нема у ништавилу нити се она словесна у ништавилу рађа. Нема апсолутно нове уметности која је сама себи родитељ, нити аутора чије је дело толико самоникло да припада неким непознатим валерима ничим пре наговештеног универзума. Стваралаштво, чак и апсолутно стваралаштво (ако тако нешто постоји) не почива на игнорисању или негирању традиције.

Када говоримо о националном идентитету, најчешће користимо управо реч „сачувати“, као да смо га једном добили и сада само треба да га одбранимо од промена. Шта српска култура данас може да прими од света, а да остане своја?

Чување без убризгавања свеже мисли и енергије, без промена ритма у ходу, без доливања посвећеног ослушкивања и калибрисања, јесте уморна радња која фосилизира и дисквалификује супстанцу коју чува. Чување је извесна археолошка ситуираност одабраних артефаката препуна виталног пулсирања и активног сагласја са животом. 

Ваш опус показује да одговор не тражите само у музици. Ту су Византија и Хиландар, али и Црњански, Дучић, Бојић, Настасијевић, Павић, Попа, Симовић… Зашто се један композитор толико често враћа управо песницима када покушава да говори о сопственом народу?

Поезија и музика су као две певнице у храму. Оне садејствују у посвећеном и просвећеном оглашавању незалазне духовне лепоте и снаге једног народа, носећи бремена сложених садржаја, што певајући крепe, али и опомињу. Поезија и музика су подједнако моћне како у афирмацији индивидуалне тако и просвећено колективне поетике. Моје омузиковљено посезање за поезијом одражава високи степен индивидуалне потенције уроњене у пој и напев гласа свога народа. За добре слухисте и духовне мераклије, неумитни, високо естетизовани рефлекс и уплив традиције је недвосмислен. Одабир виталности понуђених средстава јесте поље у које даровити појединац инвестира главницу своје енергије, свестан да реч оглашава поруку коју музика испоручује у срца и ум заинтересованих.

Посебно место код вас има Црњански – „Сербиа“, „Ламент над Београдом“, „Суматра“, Сеобе. Код њега се непрестано враћа човек који одлази, лута и покушава да схвати где припада. Данас из Србије поново одлазе генерације младих људи. Да ли је и зашто та црњансковска судбина нашег странствовања нешто из чега никако не успевамо да изађемо?

Све, или готово све што је написао Милош Црњански се понавља ко дан и детињи плач. Нико као он није тако истинито и величанствено загрлио српство и у њему, тако болном и рањеном, нашао утеху. Данас је његово дело најцелебнија платформа која би могла да нас облагороди и разјарене загрли као мати. Његово искуство нам говори да нас одласци и сеобе чине мутнима и пролазнима као дим после битака. Милош Црњански је један од највиталнијих Срба који је своја кретања блажио жудњом и љубављу за Сербијом. Његово дело није књижевна нити духовна атлетика, нити ужегла мудрост ловаца на каријеру и инсценирану вечност, већ напев златоустог леутара загледаног у Стражилово и Београд.

Недавно сте, говорећи о дијаспори, рекли да би наши људи требало да се враћају у Србију. Али шта данас заправо значи „вратити се“? Може ли човек који живи у Паризу, Торонту или Сиднеју припадати српској култури једнако снажно као човек који никада није отишао из Београда или Лознице?

Срби који живе на поменутим дестинацијама имају наду да ће се колико сутра вратити у Србију. Имали смо, рекло би се, до јуче, добре факултете, универзитете, били смо цењени (и још увек смо) у страним земљама због знања које смо стекли у Србији. Наши стручњаци, радници, доносили су и доносе у нове средине виталност и ентузијазам, посвећеност, способност да за кратко време високо подигну своје потенцијале, муњевито савлађујући најновија достигнућа у свету науке, уметности, заната. Њихов повратак је наша потреба насушна, а њихова, рекао бих, најуреднија одлука коју треба да донесу.

ФОТО: Видоје Манојловић

Ваша музика снажно је везана за православље и византијско наслеђе, иако сте образовани у времену и систему у којем таква традиција није била у средишту образовања. Шта то говори о томе колико институције умеју да препознају оно што ће једној култури сутра бити важно?

Враћамо се на традицију, њено значење и зрачење, али и призивамо потенцијалну зрелост и одговорност високих академских институција, које у образовном процесу не би смеле да превиде деликатну свеприсутност традиције. Даровити појединац свакако мора сам да нађе угао под којим ће ући у простор стваралаштва, водећи рачуна да у њему не сагори прерано, да се не осами превише и да игноришући традицију постане неуверљиво оригиналан. У време када сам ја студирао, ФМУ у Београду није много марио за православну па самим тим ни за уметност Византије и њену музику. Нажалост, у тадашњем издању СФРЈ православље у уметности није било на цени, осим у инсценираним идиоритмичким срицањима одређених стања која су, готово по слуху, ћућорила са далеким византијским (читај грчким) напевима. Успео сам, Слава Богу, да изроним из таквих смутних времена и препознам пут којим ходим и данас.

Рекли сте да се Србија кроз духовну музику „враћа себи“. Али шта значи да се један народ врати себи? Постоји ли опасност да, трагајући за аутентичним собом, направимо идеализовану слику прошлости?

Нико се није вратио у јуче нити је рачје кретање смисао путање једног народа и појединца. Срби не могу да се врате нити желе у рецимо 20. век. Поклани, побијени, попаљени, у јаме побацани, са својих огњишта протерани, Срби нису склони идеализованој слици прошлости.

Нама се брани поглед у прошлост да не би сагледали сва непочинства која су над нама учинили они са којима смо деценијама асиметрично живели у заједничкој држави

Бомбардована нам је и уништена Национална библиотека, на десетине храмова и манастира и у њима драгоцени фондови књига, побијено и протерано на десетине најумнијих духовних и световних личности. Срби су на најзверскији начин јурени из своје прошлости. Наши просвећени погледи у прошлост јесу наша незацељена рана и нужан осврт на зверињак из којег се стално чупамо по цену најстравичнијих жртава. Нама се брани поглед у прошлост да не би сагледали сва непочинства која су над нама учинили они са којима смо деценијама асиметрично живели у заједничкој држави.

О Косову често говоримо као о простору који треба сачувати, али можда је још теже питање шта значи сачувати га. Да ли се Косово заправо губи када престане да буде жива тачка културе, језика, музике и личног памћења једног народа?

Косово и Метохија је наша основна земља на којој вечно живе наше духовне светиње и материјални трагови наше државотворности. Православна вера и њоме надахнута култура, језик, музика, ликовност апсолутно су референтни показатељи нашег присуства на нашој земљи. 

Мокрањац је данас канон и један од симбола српске музичке традиције, али он ту традицију није једноставно конзервирао – узимао је, мењао, компоновао и уносио у европски уметнички језик. Када би се данас појавио неко ко би са нашим музичким наслеђем направио једнако радикалан захват, да ли бисмо у њему препознали наследника, а не некога ко традицију квари?

Мокрањац је жив данас, много више но кад је овоземаљски ходио Србијом. Да би се нешто препознало, мора да буде изложено упознавању. Мокрањац не би опстао нити његово дело да кроз минули век није било и да данас нема оних чије је стваралаштво висока мера наших искустава.

Четрдесет година сте предавали младим људима. Замислимо да данас пред вас седне изузетно талентован млади композитор и каже: „Професоре, мене више од Мокрањца и Византије занима култура Лондона, Сеула, Београда и целог света истовремено.“ Шта бисте му посаветовали?

Да се појави изузетно талентован композитор од 20 година, тешко да би ми поставио такво питање. Даровита личност није анархична и разуларена. Свет се не осваја питањима него делима. Свет се не осваја нити спознаје револуцијама које се суљају по улицама, него посвећеним делима. За дело је потребна личност која стасава у великом раду и одрицањима. Такве личности и таква дела реткост су и у највећим центрима. Ко иде слави у сусрет мора много чега површног, хедонизмом покренутог, да се одрекне. Ко жели славу делом освојену, разуме да је спољашњи свет периферија, а не центар стваралаштва. Ко много гледа у свет, врло често заврши као просјак у том истом свету.

Ви сте данас председник Одбора за културу и уметност САНУ, били сте уметнички директор БЕМУС-а, селектор фестивала, члан и председник бројних жирија. Дакле, дуго сте били не само уметник већ и човек који одлучује шта добија простор и шта сматрамо вредним. Могу ли културне институције да зауставе неку врсту лаганог нестајања највећих вредности које имамо?

У мојим бројним и високотуражним активностима увек сам се руководио својим уметничким, а потом националним импулсима, старајући се да комплементарно умрежим квалитетне чињенице роднога тла са делима недвосмислених светских вредности. Пажљиво сам ослушкивао, а и даље то чиним, да и у стваралаштву најсавременије, најекстремније интонације осетим дах даровитости који је сачувао учтиви трептај минулих отмености и духовну разложност православног сензибилитета. Мој идеал припада саборности византијског комонвелта у чијем средишту је Сербија.

Нажалост, данас, као и много пута у минулим деценијама, разлике су надишле просторе дијалога. Даровитост се повукла пред разјареним незадовољством креативно неостварених интелектуалаца, материјално савршено ситуираних с једне стране и мноштва необразованих, ментално и духовно запуштених колона младих и старих, којима се у самообмани, највећма причињава кривац за властите пропусте и превиде изван њих самих. Стари проблем, стара и кобна замена теза и увек актуелан трик којим се никад ништа није побољшало, а злоћудни немир отварао је и отвара нова и нова врата пакла. Иако уморни од слогана, благе заповести која каже: ако хоћеш да промениш свет, промени себе, морамо се сложити да је он веома захтеван, прецизан и спасоносно корективан.

Својевремено сте рекли да САНУ треба да буде надстраначка институција, неоптерећена дневном политиком. Истовремено сте говорили да њени чланови у тешким временима имају обавезу према народу. Где је та граница – када Академије мора да проговори?

САНУ је највиша научна и уметничка институција државе Србије и стога поседује капацитет да буде надстраначка. Моје искуство говори да се актуелна власт није мешала у рад САНУ, те да је у политичком смислу није уцењивала нити доводила у позицију послушника. Напротив. У минулом периоду из САНУ, према актуелној власти, јавно су изречени ставови неких њених чланова, који прелазе подразумеване дозе академске и грађанске уредности. На сцени је веома злођудан дисбаланс, готово одсуство интелектуалне, високе академске смотрености и партијске реторике који, чини ми се, обара високи углед САНУ у српском народу.

Недавно сте прихватили да будете у Иницијативном одбору Покрета за народ и државу. Шта вас је навело на тај корак, јер када академик и уметник јавно стане уз политички пројекат, део јавности од тог тренутка почиње и његове ставове, па понекад и његово дело, да чита кроз политику.

По мом виђењу српски интелектуалац треба да поштује своју државу као и личности које су на њеном челу. Уколико га Први човек његове државе позове у ванстраначко тело и ничим га неусловљавајући пита за мишљење о тренутној ситуацији у држави, више је него природно да се такав интелектуалац одговорно и учтиво одазове на тај позив. Не могу да разумем због чега се један део академске заједнице у Србији, иначе веома добро материјално ситуиране, у минулим месецима (али и у многим приликама раније) тако силовито обрушио и обрушавао на актуелну власт, али и своју државу? Да ли порекло, умишљеност, превелика очекивања, ужарена гордост, амбиција, покрећу оваква стања екстремне искључивости…?