Политички експрес лонац је пред пуцањем

Док власт модернизује кампању, опозиција грчевито преживљава, а студентски покрет вешто скрива све карте, политички аналитичар Марко Матић открива неуралгичне тачке српске политичке сцене пред јесење изборе

Иако избори званично још увек нису расписани, према најавама председника Србије Александра Вучића они ће највероватније бити у октобру или почетком новембра, чиме је српска политичка сцена, а и ми сви са њом, званично ушла у веома напету предизборну атмосферу. Док кампање увелико трају под плаштом свакодневних политичких акција и прегруписавања, суштински дијалог између власти и опозиције одавно је далек и недостижан.

У разговору за Српски недељник Компас, политички аналитичар и директор Центра за одговорне медије Марко Матић упозорава на то да смо у претходних годину и више добили политички експрес лонац у којем сви траже изборе, а надају се њиховом пролонгирању. Он детаљно анализира како се власт припрема за изборе кроз кампању о модернизацији и технолошким темама, док је парламентарна опозиција у егзистенцијалном грчу.

У међувремену, студенти воде тиху кампању скривајући све карте, због чега ће, према мишљењу нашег саговорника, предстојећи избори представљати вентил који ће читав политички систем вратити на фабричка подешавања.

ФОТО: Видоје Манојловић

Док је дијалог великог дела опозиције и студентског покрета са влашћу дефинитивна утопија, Матић подсећа на то да се губљењем места за разговор у парламенту или институцијама губи и сам смисао политике и демократских процеса, будући да је суштина демократије управо у размени аргумената.

„Дијалог често погрешно посматрамо и доживљавамо га као циљ у којем по сваку цену мора да се победи, а не као средство за налажење оптималних и бољих решења. Управо је то оно што је изгубљено у Србији и то ће вероватно бити најдуготрајнија последица политичке кризе коју имамо“, оцењује саговорник Компаса.

Он додаје да би сви политички актери, уколико имају осећај одговорности према јавном добру, морали да се врате култури дијалога.

„Ако друштво није у стању да разговара само са собом, поставља се питање какав ће дијалог водити према споља, јер снага једне државе лежи управо у способности вођења разговора“, наводи директор Центра за одговорне медије.

СТАБИЛИЗАЦИЈА ВЛАСТИ И ИСКОРАК У НОВО

     Анализирајући стратегију владајуће странке, Матић указује на то да су примарни циљеви СНС-а стабилизација власти, учвршћивање уверења да држе ситуацију под контролом након очигледних потреса и демотивација потенцијалног опозиционог бирачког тела.
     „Циљ је да се спречи осипање садашњег гласачког тела и да се врати у апстиненцију део бирача који се пробудио. Враћање оних који су у међувремену отишли у апстиненцију представља секундарни циљ за који ће бити потребан макар један изборни циклус. Тежи се модернизацији у кампањи како би приступ бирачком телу био што атрактивнији, јер су старе приче о изградњи путевима и фабрикама постале већ подразумеване. Зато СНС кроз пројекат Експо и приче о роботима и савременим технологијама настоји да осавремени програм. Кључни одговори у будућности морају да се тичу тога како ће изгледати друштво са вештачком интелигенцијом и расподела дохотка.“

КУЛТУРА ДИЈАЛОГА

Говорећи о томе да ли је компромис постао синоним за слабост и издају уместо да буде основни алат демократије, Матић наглашава да се компромис код нас заиста доживљава као пораз.

„Најуспешнија и цивилизацијски најнапреднија друштва била су управо друштва компромиса, који представља интегришући фактор и цемент јединства. Уколико политичке елите немају способност за постизање базичног националног и демократског консензуса, оне престају да буду интегришући фактор, већ својим деловањем воде поделама и профитирају на њима зарад ускогрупних интереса, науштрб општег“, указује наш саговорник.

Осврћући се на питање како је могуће остварити дијалог у атмосфери где се политички актери међусобно искључују, политички аналитичар оцењује да су те поделе у великој мери вештачки конструисане.

“Ниједно друштво није природно подељено онако како то наши политички актери форсирају из сопствених интереса, стварајући реториком вређања и дехуманизације референдумску атмосферу која онемогућава дијалог и компромис. Реч је о дугом процесу који одражава низак ниво наше политичке културе, али на којем се мора почети радити што пре“, каже Матић.

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ГРЧ ОПОЗИЦИЈЕ

     Парламентарне опозиционе странке налазе се у егзистенцијалном грчу и потпуној изнудици, јер су, како тврди саговорник Компаса, изгубиле политичку иницијативу и пале у дефанзивну позицију пуког преживљавања. Према његовој оцени, недавна парламентарна медијска минутажа на јавном сервису заправо је била уступак власти ради стварања привида јаке опозиције док се Зелено-леви фронт одлуком да на изборима подржи студентски “прави мртав“ ради избегавања изборног дебакла.
     „Парламентарна опозиција се налази у стању изнудице где се тактике мењају из дана у дан и прилагођавају тренутку. Они су буквално у позицији пуког покушаја да преживе, као дављеник кога је већ ухватила матица и покушава да се ухвати за сламку. Најгори начин да се политички преживи јесте да се правите мртви, јер онда ћете и заиста постати политички мртви. Изабрали су ту стратегију јер немају потенцијал да самостално пређу цензус, а с друге стране, ако би се потпуно интегрисали са студентском листом, они би изгубили свој идентитет и нестали са сцене. Мислим да су они изгубили моментум, а то се посебно види на примеру ЗЛФ. Теме које су их подигле, попут литијума, више немају онај мобилизациони потенцијал. Потпуно утапање и асимилација унутар студентске листе за ЗЛФ ће значити губитак сопственог идентитета и нестанак са политичке мапе.“

НА ТЕРЕНУ СИТНИХ ИНТЕРЕСА

Коментаришући изостанак суштинског дијалога и раније позиве председника Вучића на разговоре, Матић увиђа да је власт несумњиво имала већи интерес да се дијалог води како би уличну опозицију превела на политички терен, који је за власт знатно повољнији.

„С друге стране, опозиција, поучена ранијим дијалозима о изборним условима, често није била спремна на разговоре јер је желела да задржи мобилизациони потенцијал у тзв. сивој зони непознатог. Сматрам да је много тога жртвовано за ситне интересе, па се надам да ће грађани знати то да препознају на изборима”, уверен је аналитичар.

Разматрајући питање одговорности за то што се свако политичко неслагање доживљава као рат, Матић указује да је наш менталитет склон сувише емотивном доживљавању политике, у којем влада искључива логика да “ако ниси са мном, ти си против мене“.

„Емоције попут страха могу послужити као покретач опреза, али уколико доносе одлуке уместо хладне главе, друштво плаћа скупу цену“, оцењује саговорник Компаса, напомињући да историја такве грешке не прашта.

СТУДЕНТИ СА МНОГО НЕПОЗНАНИЦА

     Студентски покрет наступа са прикривањем кандидата као тактичким потезом да се избегне „чешљање биографија“, али та тајновитост и недостатак конкретних програмских решења за кључне друштвене изазове већ почињу да производе контраефекат код бирача, наводи наш саговорник.
     „Неоткривање кандидата јесте политичка стратегија, а да ли је добро осмишљена видећемо по резултатима избора. Та пракса је некако изнуђена, јер је јасно да уколико би сада истакли кандидате, кренуло би чешљање искуства и референци тих кандидата, што би могло негативно да утиче на њихов рејтинг. Међутим, у једном тренутку то почиње да буде контрапродуктивно, јер грађани желе да знају име и презиме оног за кога ће гласати. Они су почели секвенцијално да избацују начелне ствари, али углавном се то своди на општа места. Када је реч о Косову, кажу да је то уставна категорија и да је то тиме решено, али на терену ми имамо преговарачки оквир и процес нормализације који тражи живе одговоре. У том смислу они нису понудили кључне одговоре на стратешка питања овог друштва. Чисто сумњам да то крију као неки велики адут, већ је то прикривање одсуства идеја и нејединства унутар самог покрета око разрешења кључних дилема.“

АТМОСФЕРА И СТРАТЕГИЈА

Актуелну предизборну атмосферу Матић сликовито описује како “сви траже изборе, а моле Бога да буду што дуже одложени”.

„Власт у овим околностима настоји да одржи утисак самопоуздања и контроле над ситуацијом. Подсетио бих на примере из не тако давне прошлости који показују да добар део бирача у Србији и даље гласа на основу перцепције ко је моћнији и вероватнији победник. С друге стране, студенти користе другачију тактику водећи тиху кампању, док се унутар њиховог покрета одвија велика борба за кључне позиције на листама, с обзиром на то да прете да преузму примат над традиционалном парламентарном опозицијом”, наводи Матић.

ФОТО: Видоје Манојловић

Анализирајући предизборну стратегију парламентарне опозиције, саговорник указује на јасне линије поделе. Прва је, како каже, између нове опозиције предвођене студентима и традиционалне парламентарне опозиције, док се друге линије деле унутар самог опозиционог блока.

„Док део парламентарне опозиције покушава да заузме упражњени проевропски простор упркос сопственом политичком историјату, други део покушава да се интегрише са студентима, чиме ризикује асимилацију и нестанак. Истовремено, националне десне опције играју хазардерску игру на карту цензуса како би у будућности постале језичак на ваги”, објашњава политички аналитичар.

УЦЕЊИВАЧКИ ПРИТИСАК КОАЛИЦИОНИХ ПАРТНЕРА

     Анализирајући понашање партнера владајуће коалиције, попут Бранка Ружића из СПС-а и његових порука о црвеним линијама према СНС, повлачења Расима Љајића са чела СДПС или изјаве лидера СВМ Балинта Пастора да неће у власт по сваку цену, Матић нема дилему да је реч о својеврсном уцењивачком притиску.
     „У ситуацији у којој власт зависи од њих, њихова цена расте и они очекују већи део колача у будућности. Иако СНС нема луксуз да одбаци било кога, ипак има механизме унутрашњег прекомпоновања и преузимања делова странака, док овим наступом Ружића, по мом мишљењу, СПС игра политичку игру и тиме настоји да након избора обезбеди позицију кључног „језичка на ваги“. Социјалисти покушавају да избегну судбину сателита и да се изборе за статус субјекта који се нешто пита. Међутим, то је ход по ивици, јер СНС врло брзо идентификује ко је партнер, а ко потенцијална претња по стабилност система. На крају, сва та реторика о принципима служи искључиво да се након избора обезбеди опстанак на буџетским позицијама, јер су све те странке временом изгубиле сопствену идеолошку оштрицу и постале зависне од напредњачке власти.”

ТЕМЕЉНА РЕФОРМА

Говорећи о појављивању студентског покрета као новој политичкој опцији каже да су они иновативни у погледу технологије и организације политичког деловања, али да су апсолутно неиновативни по питању конкретних политичких програма и решења.

„На иницијалним темама попут борбе против корупције они до данас нису понудили озбиљан програмски одговор, већ се баве фиктивним и анахронским концептима уместо суштинским економским и технолошким изазовима будућности”, упућује Матић.

ДЕСНИЦИ МРВИЦЕ СА ПРЕТРПАНЕ ТРПЕЗЕ

     Према мишљењу Матића, десни политички спектар суочава се са хиперинфлацијом актера и жестоком борбом за исто бирачко тело, при чему се Нови ДСС креће ка свом гашењу, док Народна странка и покрет „Ми – Снага народа“ др Бранимира Несторовића праве прагматичан тактички савез за прелазак цензуса.
     „Имамо превелики број актера за ту гласачку трпезу која није толико велика као код осталих политичких актера, па ће већина њих на крају да добије само мрвице. Нови ДСС са својом коалицијом НАДА и инсистирањем на заборављеним темама заправо наставља да иде својим природним током ка полаганом гашењу и не видим им светлу будућност после ових избора. С друге стране, удруживање Народне странке Владимира Гајића и Несторовићевог покрета јесте потез да се, уместо ситних мрвица, спајањем истог гласачког тела захвати већи комад колача. Међутим, Несторовић је изразити индивидуалац који је променио више организација, чак доживео и поделу унутар сопствене партије, те уколико и пређу цензус, вероватно ће се врло брзо поделити. Ипак, остављам могућност да анкете могу да погреше и донесу некакво изненађење.“

Закључујући разговор за Компас, аналитичар подвлачи да ће предстојећи избори представљати прекопотребни вентил на нашем “политичком експрес лонцу“ који ће, уверен је, систем вратити на фабричка подешавања.

„Без обзира на исход, најважније је да се након избора приступи темељној реформи политичког система како би се ослободио простор политике за улазак нових људи, идеја и енергије. Наредни избори ће коначно постати програмски окршај у којем грађани бирају решења уместо персоналних сукоба”, поручује Матић.