Академија мора да брани то што је српска

О науци, Србији, младим лекарима који одлазе, свом научном наслеђу, али и о томе шта данас значи бити академик, за Српски недељник Компас говори Владимир Кањух

Неки непријатељи Академије би желели да се избаци реч Српска и да се у наслову каже да се ради о Академији Србије

Редовни члан Српске академије наука и уметности од 1983. године, један од пионира кардиоваскуларне патологије, професор Медицинског факултета у Београду, научник који се усавршавао и радио са најзначајнијим именима светске медицине, аутор и коаутор бројних научних радова и књига, човек чије је презиме ушло у медицинску терминологију. Све су то чињенице, али ниједна од њих, сама за себе, не успева да дочара ко је заправо Владимир Кањух.

Суштина његовог односа према времену и животу сажета је у реченици коју је готово успут изговорио за наш недељник:

„Немам времена да старим и да мислим на године.“

О томе са каквим ћемо човеком разговарати, више од биографских података и бројних награда, сведичило је нешто много личније: понос у гласу његове супруге, др Снежане Кањух, када је говорила о њему.

Разговор са најстаријим чланом САНУ био је тек покушај да загребемо по површини једног изузетно садржајног живота. Да поменемо најзначајнија професионална достигнућа, његов однос према Србији и науци и отворимо питање улоге САНУ. Недовољно, свакако, али можда и најбољи увод у разговор са човеком чија прича тражи више од једног интервјуа да би била испричана.

Шта радите данас у својој 98. години живота?

Веома много радим и заинтересован сам за питања науке и очувања српског карактера Академије.

Предајем на последипломској настави из кардиоваскуларне патологије на Медицинском факултету у Београду. Председник сам Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ, који је најстарији, набројнији и најуспешнији у Академији. Управо са Снежаном Кањух завршавамо књигу 44 године успешног рада Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ. Ради се друго измењено и проширено издање познатог последипломског уџбеника „Урођене срчане мане“ Б. С. Ђорђевића и Владимира Кањуха. У Српској енциклопедији сам потпредседник Уређивачког одбора за природне науке и руководилац Стручне редакције за медицину, стоматологију, ветеринарску медицину и фармацију. У овој години ћемо предати у штампу шесту књигу Енциклопедије. Ред је да и српски народ најзад добије своју прву општу националну енциклопедију. Члан сам Савета Универзитета у Београду на предлог Владе Србије. У Европском центру за мир и развој Универзитета за мир Уједињених нација директор сам биомедицинских и медицинских студија, члан Програмског савета летњих кардиолошких школа на црногорском приморју (до сада је одржано 17) и њихов организатор и професор емеритус. Председник сам Удружења за атеросклерозу Србије.

Вратио сам се из патриотизма и, што би љубоморни пакосници у земљи рекли: „продао се за шаку долара“ и уверења да ћу слична истраживања моћи да обављам и у Београду

На крају али не на последњем месту морам да се захвалим својој супрузи др Снежани Кањух – мом првом научном сараднику, као и бројним другим бившим и садашњим сарадницима. Као што видите немам времана да старим и да мислим на године.

У једном интервјуу сте врло детаљно описали како сте као петнаестогодишњак доживели ослобођење Београда 1944. године. Шта сте тада као дечак научили о животу када вам није дозвољено да се придружите нападу на Звездару?

И данас су ми најсвежија сећања из тог периода. Живели смо у дединој кући чије је двориште дрвеном тарабом одвојено од дворишта неке гвожђарске радње тако да сам имао отворен поглед на Булевар краља Александра. У априлу 1944. сам кроз рупе на тараби у пустом Булевару гледао колону немачких тенкова који су ишли према Смедереву. Из куполе тенка су стајали младићи лепо обучени, румених образа. Пао сам у депресију. Ко ће ове победити?

Петнаестог октобра 1944. чујем неку буку која је долазила од Цветкове механе низ Булевар. Прескочим тарабу и нађем се у групи већином жена које су однекуд у рукама држале много цвећа. Нисам могао очима да верујем шта видим. Долазила су великом брзином три руска Т34 огромна тенка. На првом, велика црвена застава и пешадија која се попела на тенкове. Први тенк успорава брзину и приближава се нашој групи људи. Неко са тенка каже: Склањајте се јер немачки снајпери из околних зграда могу да пуцају. Помислим, па ваљда ће пре пуцати на руску пешадију него на групу жена?

Чуо сам да је у Основној школи „Војислав Илић“ неки руски војни центар а да су у великом дворишту школе заробљени Немци. Стигнем пред школу кад група партизана и Руса спроводи заробљене Немце исцепаних униформи и унезверених лица због претходне борбе. Наређују им да седну на земљу. Ја се престравим да их неће можда стрељати. Међутим, наређено им је да скину своје дивне гојзерице и чизме а група партизана лоше обучених у некаквим опанцима им прилази скида своје опанке и облачи њихову обућу и брзо одлази. Гледам једног немачког војника који са гађењем гледа остављене прљаве опанке али их ипак облачи. Руски младић, курир, ме одводи код комесара у једну просторију школе. Комесар ме пита ко сам и шта сам, какав сам ђак? Одговорим одличан али шта је сада то важно. Ко су ти родитељи? Кажем гимназијски професори. Ти желиш да нам се придружиш у освајању добро утврђене Звездаре? Да. Нареди куриру да оде због неке ствари. Осетио сам да жели да буде насамо са мном. Унео ми се лицем и строго каже: Ако ти сада добијеш оружје и кренеш с нама у јуриш, ти ћеш погинути јер не знаш да ратујеш. Ми ратујемо од Стаљинграда и чувамо своје војнике. Иди кући и даље буди добар ђак. У том моменту сам одједном одрастао. Враћам се кући и плачем али схватам да човек има право. Враћам се у моју Врањску улицу а у попречној Гвоздићевој мноштво народа. Питам се зашто и приђем. Целом дужином улице постројени руски тенкови и убрзо добијају наређење да крену на Звездару. Одем кући у наш дубоки подрум. Сви су ту. Моја мајка је срећна што ме види. Чујемо велику паљбу до кулминације са посебним звуком каћуше и затим појединачне пуцње и мир. Звездара је ослобођена.

ФОТО: Уступљена фотографија

Да ли је тај догађај, на неки начин, одредио ваш каснији однос према ауторитету, лекарима, професорима, академији?

Свакако. Учврстило ме је у ставу да поштујем туђе мишљење. Емоције су узбудљиве али одлуку треба доносити после реалистичког сагледавања целе ситуације.

Боравили сте у Америци преко две године код Џеси Едвардса, доајена светске кардиопатологије, творца модерне кардиологије. Чега се из тог периода најрадије сећате?

Једног дана позвао ме је Едвардс у свој кабинет да ми покаже, похвали се, какве дивне схеме урођених срчаних мана ради са цртачем Бенасијем, који је цртао тушем на плочи од креде и скалпелом брисао евентуалне грешке. Едвардс ми је рекао да ће то учинити са свим урођеним срчаним манама. Погледао сам задивљено али сам рекао да видим 7 суптилних грешака. Едвардс ме је згрануто погледао и подигао своје обрве. Које грешке? Бенаси ме је “крвнички“ погледао јер је требало још много да ради. Указао сам на грешке: на пример исходиште аорте је дубље у срцу него исходиште плућне артерије и слично. Едвардс је рекао да су примедбе тачне и почео да их поправља са Бенасијем. После два дана ме је опет звао и питао да ли видим још неку грешку. Одговорио сам да видим још три и тачно их образложио. Едвардс је на то одговорио: Нећемо више тако! Од сада ви радите са Бенасијем а ја ћу тражити грешке. И, заиста, месецима сам радио са Бенасием а Едвардс је био срећан као мало дете ако би пронашао неку грешку. Од тог рада произашла је значајна Монографија од 50 страница. Kanjuh VI, Edwards JE.A review of congenital anomalies of the heart and great vessels according to functional categories.Monograph.Ped Clin N America. 1964; 11 (1): 55-105. WB Saunders Comp. Reprinted on Spanish in the same Journal. Из те Монографије је учио тада цео свет о урођеним срчаним манама, а ја сам постао њен први аутор.

Треба им одмах решити стамбене проблеме и дати им далеко веће плате. Многи ће можда те изузетне мере критиковати али држава мора то да учини како би имала лекаре да лече овај народ

Такође, занимљив је и следећи случај. Први смо у свету закључили да је плексиформна лезија у плућној циркулацији у ствари JET лезија због удара јаког таласа крви на осетљиву нежну интиму малих плућних артерија и њихових артериола. Следећи закључак је био да хирург, ако се нађе макар једна плексиформна лезија у биопсијској анализи плућа, не сме више затварати дефекте код урођених срчаних мана са лево-десним шантом јер би се још више оптеретила већ тешко оштећена плућна циркулација и тиме често смртоносно оптеретила десна комора. Наиме, дефекти су постали, са установљавањем десно-левог шанта “путеви одушке“ за оштећену плућну циркулацију. Едвардс је трабало да држи предавање о томе на великом скупу кардиохирурга којим је председавао највећи амерички и светски кардиохирург Си Валтон Лилихај. Код њега су се усавршавали и Дентон Кули, Кристијан Барнад, који је извршио прву трансплантацију срца, наш црногорски академик Иво Поповић Ђани и други. Међутим, Едвардс је морао неодложно да негде оде и замолио ме да га заменим јер имам дивне слајдове и знам проблем тако да ћу објаснити хирурзима зашто не смеју да затварају дефекте у таквим случајевима. Дошао сам у салу, било је присутно око сто хирурга. Председава Лилихај и каже: Добро је што сте ви дошли а не Едвардс јер њега не могу баш да решетам а сад ме ви убедите зашто не смем да затварам дефекте у тим случајевима. Своју председничку столицу је померио да буде сасвим близу места где сам ја пројектовао слајдове и говорио. Настало је решетање како, зашто, због чега. Ја сам успешно на све одговорио и то ми је било јединствено испитивање у животу.

Зашто сте се вратили из Америке и да ли бисте данас донели исту одлуку?

Вратио сам се из патриотизма и, што би љубоморни пакосници у земљи рекли: „продао се за шаку долара“ и уверења да ћу слична истраживања моћи да обављам и у Београду. Међутим, морам да признам да је много теже радити науку код нас него у Америци. Данас је ситуација релаксирана али своја земља и свој језик су незаменљиве вредности.

ФОТО: Уступљена фотографија

Када данас гледате младе лекаре из Србије који после школовања одлазе у Немачку и друге државе, да ли имате више разумевања за њихову одлуку него што су, у ваше време, старији показивали према сличним одлукама које су доносили појединци ваше генерације?

Данас има више разумевања. Први пут се чини да се најбољи одмах запосле и друге позитивне мере али то није довољно. Потребно је учинити извесне драстичне мере. Треба им одмах решити стамбене проблеме и дати им далеко веће плате. Многи ће можда те изузетне мере критиковати али држава мора то да учини како би имала лекаре да лече овај народ.

Срећом, млади најбољи лекари су остајали у земљи и били главни стуб наше здравствене заштите.

Ви сте пример врхунског научника који се, иако је у иностранству имао добре услове, вратио и одлучио да своје знање стави на располагање својој држави. Шта Србија данас мора да уради и понуди да би врхунеске лекаре и научнике везала за себе?

Не треба да врши дискриминацију према узрасту. Не терати их у обавезну пензију. Треба их пустити да и даље раде после 65. године ако желе, док могу и док су корисни. То ради богата Америка која на тај начин чува своје врхунске научнике док их ми отпуштамо а млади нам одлазе без повратне карте. 

Студенти неће горети научном ватром ако им је не запали њихов учитељ, који и сам гори том ватром.

Туђу вредност може да схвати само онај који има сопствену вредност (А. Шопенхауер).

ФОТО: Уступљена фотографија

Када једна болест или аномалија, попут Кањухове урођене срчане мане, добије име по научнику који ју је описао, то је истовремено велико признање, али и део научног наслеђа које остаје после њега. Да ли сте икада размишљали о томе шта значи оставити своје име у медицини?

Епоним, то јест везаност неког значајног открића за име научника који га је пронашао веома је значајно и служи на част истраживачу, земљи и целој медицинској науци. Ми имамо мало лекара са епонимима у Србији.

Кањухова аномалија – небрањено трикуспидно ушће (Unguarded tricuspid orifice) штампана у престижном часопису Circulation 1964. састоји се у комплетном недостатку трикуспидне валвуле срца, то јест недостају валвуларни листићи, тендинозне хорде и папиларни мишићи. Да поменемо и друге најважније српске медицинске епониме: Лазаревићев знак у дијагностици ишијаса; Јудин–Папова операција једњака; Шљивићев анатомски угао; Карапанџићев режањ; Радовановићева РАДО операција десне коморе срца (restrictive anuloplasty double orifice и прва четири слова презимена Радовановића); Туцаковић–Кањух–Брзев–Најдановић синдром (симултана тромбна емболизација плућне и системске циркулације од тромбног емболуса заглављеног у пролазном овалном отвору); Митковићев спољни фиксатор; Метода Поп-Милковића (специфичан протокол за епителизацију коже код опекотина).

Блиско питање проблематици епонима је и питање: ко је први на свету описао неко медицинско откриће и о каквом се открићу ради. Уведена је с тим у вези нова рубрика у часопису Medici.com из Бања Луке у коме сам на српском и енглеском језику објавио својих 16 научних открића први у свету у којима сам први аутор или коаутор.

Добили сте прву новоустановљену Златну медаљу Српског лекарског друштва. Та Златна медаља има посебну тежину јер долази из саме лекарске струке. После свих признања која сте током живота добили, шта за вас представља највеће признање: медаља, научно откриће, или ученици које сте оставили иза себе?

Захвалан сам што сам први од лекара добио највише одликовање Републике Србије Сретењски орден Првог степена – успешни научни радови су наравно најважнији јер ми је то посао – а то није могуће без одличних сарадника који су ме задужили. Оставио сам им Музеј урођених срчаних мана од 1.500 обдукованих срца са одговарајућом документацијом у Институту за патологију Медицинског факултета у Београду.

Дописни члан Српске академије наука и уметности постали сте 1974. године, а редован члан 1983. Са те позиције сте посматрали велике промене – распад државе, ратове и бројне политичке потресе. Како сте пре пет деценија гледали на моћ и улогу академика у друштву, а како на ту улогу гледате данас?

Академици су раније имали више утицаја у друштву него данас. Највећи ранији потрес у Академији је био Меморандум САНУ. Са изузетком неколико чланова, Академија је у целини бранила свој Меморандум од неправичних напада политичара на њега.

Академик треба да ћути када је у питању дневна политика, странчарење и сукоби опозиционих партија. Академик треба да говори када се ради о угрожавању Државе и српског народа у Србији и дијаспори

Разуме ли Академија данас шта друштво очекује од ње?

Пре свега, друштво није прецизно формулисало шта очекује од Академије. С друге стране, ни Академија није формулисала шта тражи од друштва тако да академици индивидуално имају своје ставове.

Шта сте током свих ових година научили о томе када академик треба да говори, а када треба да ћути?

Академик треба да ћути када је у питању дневна политика, странчарење и сукоби опозиционих партија.

Академик треба да говори када се ради о угрожавању државе и српског народа у Србији и дијаспори. Такође, Академија мора да брани то што је Српска академија и да задржи право да је Српска. Неки непријатељи Академије би желели да се избаци реч Српска и да се у наслову каже да се ради о Академији Србије. Ти непријатељи су већ у старту у проблему јер је скраћеница такве Академије скарадна. Све државе имају своје националне академије.

Учињена је велика неправда према нашим великим научницима у иностранству који су били у своје време изабрани за чланове ван радног састава САНУ. Нажалост, ово звање је укинуто и тиме смо лишени сарадње са њима. Такође, они су могли да конвертују своје чланство у дописног члана ако би се вратили у Србију. Иако је чланство САНУ често бројчано мање од чланства других академија бивше Југославије, уведен је numerus clausus за број чланова САНУ, што је потпуно непотребно. Образложење је било да numerus clausus постоји и у Католичкој цркви, која је старија од САНУ!?

Када би будућим академицима требало да оставите само једну лекцију из свог живота, шта би то било?

Не смеју да жртвују своју науку и позитивне принципе Академије ради неких високих и конјуктурних политичких позиција у друштву.