Ђуро Мацут за Српски недељник Компас: Поделе не воде напред

У разговору за Српски недељник Компас премијер Србије говори о политичким и друштвеним поделама, потреби за истинским дијалогом, али и о томе зашто је важно друштвену енергију усмерити ка развоју, а не ка сукобима

Човек који је највећи део професионалног живота провео у медицини, на место председника Владе дошао је у једном од најсложенијих периода нове политичке историје Србије. Данас каже да га је у тој одлуци водио осећај одговорности и уверење да његово животно искуство може да допринесе смиривању ситуације, враћању поверења и усмеравању енергије друштва ка заједничким циљевима.

После тродневне скупштинске расправе о неповерењу Влади, која је окончана подршком парламенту, Ђуро Мацут у разговору за Српски недељник Компас говори о томе шта је из те расправе научио, колико је простора остало за политички дијалог и зашто је, како каже, наш задатак да поделе превазиђемо и престанемо да људе посматрамо кроз етикете.

Разговарали смо и о томе колико се разликују улоге лекара, професора и председника Владе, осврнули смо се на однос професора и студената, значај Универзитета у друштву, али и на потребу да се око најважнијих националних питања постигне консензус.

У претходном периоду политичку сцену у Србији обележиле су ванредна седница Скупштине и расправа о неповерењу Влади. Након што је Влада добила подршку парламента, која је била ваша прва мисао: олакшање, задовољство или још већи осећај одговорности?

Када сте председник Владе, подршка Народне скупштине свакако представља важан тренутак, јер показује да институције функционишу и да Влада има легитимитет да настави свој рад. Међутим, моја прва мисао није била ни осећај олакшања ни задовољство, већ још већа свест о одговорности коју ова функција носи.

Подршка у парламенту није крај процеса, већ обавеза да наставимо да радимо још озбиљније и посвећеније. На крају, најважнија подршка коју једна Влада може да добије јесте поверење грађана, а оно се не добија речима, већ конкретним резултатима.

Цео свој професионални век провео сам у медицини и на универзитету, где научите да одговорност није нешто што се декларативно прихвата, већ нешто што се свакодневно доказује. Тај принцип примењујем и данас.

Сада када су се слегли утисци, који су ваши главни закључци након тродневне расправе у Скупштини?

Мој основни закључак јесте да је важно да се о најзначајнијим питањима разговара у институцијама система. Народна скупштина је место где треба да постоје различита мишљења, различити ставови и различити погледи на решавање проблема.

Политичка расправа је природан део демократског процеса, али сматрам да је важно да након сваке расправе остане нешто корисно за грађане.

Нама свима циљ не треба да буде да се делимо око сваког питања, већ да тражимо најбоља решења за изазове са којима се држава суочава. Тако је првог дана расправе, овлашћени предлагач одао признање мом обраћању назвавши га врло коректним и тиме дајући шансу успостављању дијалога. На тај начин је расправа можда могла да добије прилику за хармонизацију ставова око бар неких питања.

ФОТО: Б. Петровић

Међутим, у финалу трећег дана расправе, можда иницијално ослобођене намере ка дијалогу биле су потпуно уништене испразним серијалом потпуно произвољних напада на председника Владе, и понављањем стандардних флоскула које су се односиле на све друго осим на разлоге због којих је седница затражена. Као да је постојала јасна и договорена намера да се сваки покушај рационалног дијалога обесмисли и заустави.

Потпуно супротно наведеној ситуацији, као човек из врло осетљиве струке, навикао сам да проблеме решавам тако што најпре сагледам све чињенице, чујем различита мишљења и онда доносим одлуке.

И у раду Владе настојимо да примењујемо исти принцип, а то је да одлуке буду засноване на анализи, знању и интересу грађана.

Да ли сте од политичких неистомишљеника чули неке конкретне предлоге или критике које сматрате вредним разматрања и које бисте могли да примените?

Сматрам да свака озбиљна и аргументована критика заслужује да буде саслушана. Ниједан човек, па тако и ниједна Влада, нема одговор на сва питања и увек постоји простор да се нешто унапреди. Важно је, међутим, да критика буде усмерена ка унапређењу и решењима, а не да сама себи буде циљ. Србији су потребни предлози који ће допринети бољем функционисању система, бољем животном стандарду грађана и јачању институција.

Мој професионални пут ме је научио да слушам. Лекар не може да помогне пацијенту ако га не саслуша. Исто важи и за управљање државом, морате чути различите стране, разумети проблем и онда донети одлуку која је у најбољем интересу људи.

Део опозиције вашу владу назива „марионетском“ и тврди да нисте самостални доносиоци одлука, већ неко ко спроводи одлуке других. Како одговарате на те оцене?

Поновићу да, што се мене тиче, свако има право како на своје политичко мишљење, тако и на критику рада Владе.

Са друге стране, најлакше је лепити етикете и придеве, а да се не сагледа реално велики допринос који је актуелна влада постигла у веома тешким и сложеним околностима.

Свакако не смемо заборавити да се одговор на политичке критике најбоље даје кроз рад и резултате.

"Цео свој професионални век провео сам у медицини и на универзитету, где научите да одговорност није нешто што се декларативно прихвата, већ нешто што се свакодневно доказује"

Влада Републике Србије своје одлуке доноси у складу са Уставом, законима и у оквиру институција система. Свако од нас који обавља државну функцију има обавезу да ради у интересу грађана и државе.

Нисам у политику ушао као човек који је цео живот градио политичку каријеру. Дошао сам из сфере високог образовања, где се вредност рада мери знањем, резултатима али и добијеним признањима за такав рад. И такав приступ желим да задржим и у овој функцији.

Најбољи одговор на све критике биће оно што Влада буде успела да уради, односно, кад подвучемо црту и видимо да ли грађани живе боље, да ли системи функционишу ефикасније и да ли стварамо стабилније друштво.

Вратио бих се на тренутак када вам је понуђено да будете кандидат за председника Владе. Био је то период дубоке поделе у друштву, период који су обележиле блокаде, протести… Зашто сте у том тренутку одлучили да прихватите улогу која је до тада била далеко од вашег професионалног пута? Шта је преломило? Да ли је то био осећај одговорности, процена да можете да помогнете, или нешто треће?

Много пута сам говорио о томе да ме је кроз цео живот водио принцип да, када постоји могућност да помогнете, ту одговорност не треба избегавати. Васпитање које сам понео из породице научило ме је да у тешким тренуцима морате остати прибрани, да морате слушати, анализирати и тражити решење. Сматрао сам да моје животно искуство може да допринесе смиривању ситуације, враћању поверења и усмеравању енергије друштва ка заједничким циљевима. Прихватање ове функције није била лака одлука, али, ипак, постоје тренуци када човек мора да размисли не само о сопственом професионалном путу, већ и о томе шта може да уради за друштво у коме живи.

Колико вам је било тешко да се из улоге лекара пребаците у улогу политичара?

Та промена је свакако била велики изазов, јер су медицина и политика два различита окружења. Али, истовремено, постоји и нешто што их суштински повезује, а то је чињеница да обе области морају бити усмерене ка људима.

Највећа промена је можда у брзини и ширини одговорности. У медицини се бавите конкретним пацијентом, а у државној управи морате истовремено размишљати о различитим системима, интересима и дугорочним последицама одлука.

Као лекар, имате директан однос са пацијентом, његовим проблемима и потребама. Када сте председник Владе, тај однос је другачији, јер одлуке које доносите утичу на велики број људи, али суштина остаје иста, служити људима.

ФОТО: Б. Петровић

Када сте први пут осетили да више нисте професор и лекар Ђуро Мацут, већ председник Владе Републике Србије, човек чија свака изговорена реч има политичку тежину?

Увек кажем да лекар заувек остаје лекар. И најмлађи и најстарији колега ће вам рећи да од тренутка од када изговоримо Хипократову заклетву, наш живот је посвећен помагању људима. Ипак, врло брзо по ступању на дужност постао сам свестан да у јавном простору свака изјава сада има додатну тежину и да људи пажљиво прате не само оно што кажете, већ и поруку коју тиме шаљете.

Зато се трудим да у комуникацији будем одговоран, да не подижем тензије, већ да увек тражим простор за решење и разговор.

У експозеу сте рекли да је Србија уморна од подела. Да ли имате утисак да је српско друштво данас још подељеније или корак ближе смиривању тензија?

Верујем да је свима нама јасно да су поделе нешто што нас као друштво не може водити напред. Различита мишљења су природна и она су саставни део сваког демократског друштва, али проблем настаје онда када разлике постану препрека за разговор и заједнички рад.

Мислим да у Србији постоји велика потреба за стабилношћу, нормалним разговором и враћањем поверења међу људима. Грађани желе да виде да институције раде свој посао и да се њихови свакодневни проблеми решавају.

Наш задатак као Владе јесте да допринесемо томе да се друштвена енергија усмери ка развоју, а не ка сукобима. Србија има много потенцијала и много важних циљева испред себе и за њихово остварење потребни су нам сарадња и заједништво.

Када говоримо о поделама, оне су, у неку руку, обележиле историју српског народа. Зашто се као друштво тако лако делимо?

Поделе у нашем друштву имају дубоке историјске корене. Често смо пролазили кроз тешке периоде, кроз ратове, кризе и велике историјске ломове, и то је оставило траг у колективном памћењу. У таквим околностима, људи се често сврставају, траже сигурност у групи и јасне позиције. Међутим, мислим да је важно да као друштво направимо искорак и да схватимо да нас разлике не морају нужно делити. Напротив, оне могу бити наша предност ако их посматрамо као прилику да чујемо другачија мишљења и да кроз дијалог дођемо до бољих решења.

Зрела друштва нису она у којима сви мисле исто, већ она у којима људи умеју да разговарају, да се не слажу, а да притом не губе међусобно поштовање. Дубоко сам уверен да је то нешто чему треба да тежимо.

Прети ли ова данашња подела на „блокадере“ и „ћације“ да надживи догађаје који су је створили, као што је био случај са Карађорђевићима и Обреновићима, партизанима и четницима?

Историја нас учи да такве поделе могу да оставе дуготрајне последице и да успоре развој друштва и зато верујем да ниједна подела не треба да постане трајна категорија у нашем друштву.

Природно је да свака генерација има своје изазове и своје поделе, али је важно да оне не постану трајне линије раздвајања. Наш задатак је да те поделе превазиђемо, да престанемо да људе посматрамо кроз етикете и да се вратимо ономе што нам је заједничко.

Грађани Србије, без обзира на различита мишљења, деле исте свакодневне бриге, а то су посао, породица, образовање, здравље. Управо ту лежи простор да се поново повежемо као друштво.

Дијалог је, вероватно, најчешће изговарана реч у Србији у последњих годину дана. Шта он за вас лично значи? И када се данас позивамо на њега, да ли заиста постоји искрена намера да се чује друга страна и пронађе решење, или је дијалог постао само реч коју изговарамо јер се од нас то очекује?

Прави дијалог није једноставан. Он захтева стрпљење, одговорност и одређени степен поверења. Али без дијалога нема ни трајних решења.

И баш зато важно је да разумемо да дијалог не сме бити само разговор, нити формалност која се испуњава зато што се то од нас очекује. Дијалог подразумева спремност да заиста чујете другу страну, да разумете њене аргументе и да будете спремни да, уколико је потребно, преиспитате и сопствене ставове.

Мислим да је важно да се као друштво вратимо суштини те речи и да прихватимо да дијалог није политички појам, већ начин комуникације који примењујемо у свакодневном животу, у институцијама, на универзитету, у медијима.

Рекли сте да Србија мора да доживи тренутак националног консензуса. Које су ствари око којих више не смемо бити подељени?

Постоје теме које морају бити изнад дневне политике и око којих морамо имати заједнички став. То су пре свега будућност наше деце, квалитет образовања, доступност и квалитет здравствене заштите, економски развој и стабилност државе.

Не морамо се слагати око свих политичких питања, али морамо имати јасан договор о томе у ком правцу желимо да се Србија развија. Без тога, сваки напредак постаје спорији и тежи.

Национални консензус не значи одсуство различитих мишљења, већ постојање јасних заједничких циљева који нас повезују.

Више пута сте истицали да Универзитет мора да добије „другу димензију“. На шта конкретно мислите када то кажете?

Када говорим о „другој димензији“ Универзитета, мислим на његову снажнију улогу у развоју друштва у целини. Универзитет не сме бити само место стицања дипломе, већ центар знања, истраживања и иновација.

„Најбољи одговор на све критике биће оно што Влада буде успела да уради, односно, када подвучемо црту и видимо да ли грађани живе боље, да ли системи функционишу ефикасније и да ли стварамо стабилније друштво“

То подразумева креирање савремених студијских програма, јаче повезивање са привредом, већу примену научних резултата у пракси, као и отварање простора за младе људе да развијају своје идеје. Универзитет треба да буде место где се ствара будућност, и не само кроз образовање, већ и кроз конкретан допринос друштву.

Као неко ко је дуго радио у академском систему, верујем да у Србији постоје спремност на брже одговарање изазовима и велики потенцијал који треба додатно оснажити и усмерити.

Како оцењујете данашње поверење на релацији професор-студент?

Однос професора и студената један је од темеља сваког образовног система. Тај однос мора бити заснован на међусобном поштовању, поверењу и одговорности.

Професори имају обавезу не само да преносе знање већ и да буду узор, да подстичу критичко размишљање и да припремају студенте за изазове који их чекају. Са друге стране, студенти треба да имају простор да изнесу своје ставове, да постављају питања и активно учествују у процесу образовања.

У времену брзих промена, тај однос мора да се додатно развија и прилагођава, али његова суштина остаје иста, узајамни рад на знању и развоју.

Када сте представљали експозе као кандидат за председника Владе, кључне поруке су биле слога, превазилажење друштвених подела и јединство око кључних државних интереса. Да данас, са искуством које имате, поново треба да напишете тај експозе, која би била ваша кључна порука?

Да данас поново пишем експозе, суштина би остала иста, али би можда била још јасније наглашена порука да су Србији потребни стабилност, одговорност, много више воље за конструктивним дијалогом, и заједнички рад.

Искуство које сам стекао у овом периоду додатно ме је уверило да не постоји ниједан озбиљан проблем који можемо решити ако смо дубоко подељени. Са друге стране, када постоје минимум заједничког разумевања и спремност да се ради у интересу грађана, резултати не изостају.

Зато бих данас, можда више него икада, истакао да је кључ у томе да престанемо да трошимо енергију на поделе и да је усмеримо ка ономе што је заиста важно, а то су развој, квалитет живота и будућност наше земље.