Од улице на којој се некад гањала лопта до актуелног Мундијала, легенда Црвене звезде и нашег фудбала Душан Савић говори о нестанку великих играча, Србији која прерано продаје своју децу и свету у којем тржиште све више одређује правила игре
А у Лондону – мук! Ову реченицу из култног филма Муње зна сваки фудбалски фан у Србији, а зна и на кога се односи. Јер у овој земљи било је добрих фудбалера, одличних фудбалера, мајстора фудбала, али један и једини – Дуле Савић. Или коме је драже, Ду-ле Са-вић!
Некадашња деветка Црвене звезде и фудбалске репрезентације Србије, чија мајсторија из утакмице с Арсеналом 1978. године на култном Хајберију и данас сакупља милионе прегледа на Инстаграму и Тиктоку, у првој реченици разговора за Српски недељник Компас, прилично изненађујуће, каже:
– Не мислим да је ово Светско првенство донело нешто ново. Нити сам га гледао са оном страшћу као некада.
А када то каже човек који је цео живот провео у фудбалу, брзо постаје јасно да не говори само о једном првенству, већ о много већој промени. О томе како је игра коју је волео постала нешто друго.
Према његовом мишљењу, данашњи проблем није у томе што су фудбалери слабији него некада. Напротив. Никада нису били физички спремнији, нити су имали више знања, савременију медицину и услове за рад какве имају данас.
Није исто
Ипак, Душан Савић тврди да управо ту почиње прича о томе зашто данас више нема играча као што су били Марадона, Џаја, Шекуларац или Роналдињо. И зашто се плаши да ће Србија за неколико година остати без репрезентације какву данас познајемо.
Деца више не играју лопту, каже Савић. Данас тренирају фудбал. А то није исто.
– То су небо и земља. Ја сам почео да тренирам фудбал тек са четрнаест-петнаест година. Пре тога сам играо лопту. Ту сам стекао осећај. Имао си слободу да покушаш нешто што нико није могао да ти објасни. Да направиш потез који ни сам не знаш одакле ти. Данас децу одмах убаце у систем. Уче их како треба да се крећу, где треба да стоје, коме треба да додају. А управо у тој слободи настајали су велики играчи.
Док говори, Савић ређа имена као да прави идеалну поставу светског фудбала свих времена: Пеле, Кројф, Марадона, Роналдињо, Зуба Роналдо, Шекуларац, Џајић, Пижон. За све њих, тврди, постојало је нешто заједничко.
Не мислим да је ово Светско првенство донело нешто ново. Нити сам га гледао са оном страшћу као некада
– Ниједан од њих није научио дриблинг на тренингу. Својевремено, Лука Перузовић, један од најбољих југословенских штопера, причао ми је за Милоша Шестића: “Кад он узме лопту, немам појма шта ће да уради.” А ја му кажем: “То што ти не знаш, није проблем. Најгоре је што ни ми не знамо.” Е то су потези који настају док си дете, док играш лопту по цео дан. После само усавршаваш тело, постајеш јачи, бржи и издржљивији. Али машта је већ створена.
Управо зато, каже, данас готово да више нема фудбалера због којих људи долазе на стадион.
– Фудбал је уметност. Тамо где постоји креација, постоји уметност. Људи су долазили због Марадоне, због Роналдиња, због Џаје. Долазили су да виде нешто што никада раније нису видели. Данас имате сјајне атлете, брзе, снажне, фантастично припремљене играче. Али то није исто.
Према његовом мишљењу, највећи проблем није само начин на који се развијају деца, већ и начин на који се данас игра фудбал, без обзира на то да ли гледате највеће европске клубове, Светско првенство или сеоску лигу.
– Гледам репрезентације, гледам клубове… Сви играју исто. Нема више бразилског, италијанског или немачког стила. Нема изненађења. Некада су могли да се појаве играчи као Пеле, па Марадона, па Кројф… Данас нисам сигуран да је ово Светско првенство донело нешто ново. Ако сте приметили, у једном тренутку имате двадесет играча на двадесетак метара. Сви су ту. Једни нападају, други се бране. Све је згуснуто. Додај, врати, додај, врати… Тап, тап… Све на пола метра. Једино буде занимљиво када неко побегне у контру, Мбапе или неко сличан.
Ко воли да гледа бекове
Још мање му се допада оно што је постало готово обавезно у модерном фудбалу – упорно изношење лопте кроз пас, од голмана.
– Данас голман игра са штоперима, бековима, па опет назад. Доведу цео противнички напад себи пред гол. Некада је поента била да противника што пре отераш од свог гола. Сад раде обрнуто. Зна се ко то може. Али не може свако да буде Гвардиола. А сви покушавају. Видела жаба видела да се коњ поткива, па и она дигла ногу. Гледам и неке наше тренере. Приме гол, па опет исто. Кажем: Човече, јеси ли нормалан? Шта глумиш? Шибни лопту напред. Нека се боре за другу лопту. Нека неко покуша да прође играча. Не можеш да копираш нешто за шта немаш играче.
За њега је фудбал одувек био много једноставнији.
– Од играча, од бројева седам до једанаест хоћу да видим машту. Да видим гол, да видим машту. Шта гледаоца интересује како игра бек? Бек нека чува свог играча и центрира када стигне. Данас сви раде све, а на крају нико не ради оно због чега је ту.
Ако је највећи проблем модерног фудбала то што деца више не играју лопту, Србија, сматра Савић, због тога плаћа још већу цену.
– Плашим се да око 2030. године нећемо имати репрезентацију какву познајемо. Имаћемо нешто што ће се звати репрезентација Србије, али то неће бити оно што ова земља заслужује. Нећемо имати тим који ће редовно играти на великим такмичењима.
ФОТО: Видоје МанојловићРазлог види у ономе што се годинама догађа у домаћим клубовима.
– Наша најталентованија деца одлазе прерано. Оду пре него што постану стандардни играчи у Звезди, Партизану или Војводини. Клубови морају да их продају да би преживели. Такво је тржиште. Са осамнаест година одеш у иностранство. Где ћеш да играш? Поред Мбапеа, Халанда, играча из целе Европе, Африке… Па нећеш. Изгубиш се. А да је остао овде четири или пет година, одиграо озбиљне сезоне, европске утакмице, сазрео као играч, био би пет пута бољи него када оде као дете.
На питање постоји ли уопште решење, одговара без много размишљања.
– Постоји. Да мене неко пита, ниједан играч не би могао у иностранство пре двадесет треће године. Нека остане овде од осамнаесте до двадесет треће. И репрезентација ће бити боља, и клуб ће више зарадити када га прода, јер ће продавати готовог играча, а не дете.
Наравно, свестан је да је то данас готово немогуће.
– Рећи ће вам: слободно тржиште, Европска унија, закони… Добро, али онда немојте да се чудите што немамо репрезентацију.
Још један проблем види у великом броју страних фудбалера у домаћим клубовима.
– Немам ја ништа против странаца. И ја сам био странац кад сам играо у Француској. Али некада си у целој Европи имао право на двојицу. Данас их доведеш десет. Ако не ваљају, доведеш нових десет. А где ће да игра наше дете?
Највећа заблуда српског фудбала
Дуле Савић сматра да треба коначно да раскрстимо са својим заблудама како бисмо могли да направимо корак напред.
– Највећа заблуда српског фудбала јесте што ми и даље мислимо да смо велика фудбалска нација. Нисмо више. Некада јесмо били. Данас више нисмо. А док то себи не признамо, тешко ћемо било шта променити.
Некада си у целој Европи имао право на двојицу странаца. Данас их доведеш десет. Ако не ваљају, доведеш нових десет. А где ће да игра наше дете
Али када говори о томе шта се догодило фудбалу, Савић не мисли само на Србију. По њему, иста правила која су променила наш фудбал променила су и светски. Фудбал је, каже, одавно постао део огромног тржишта у којем маркетинг и новац све чешће одређују правила игре.
– Ове паузе усред полувремена, прича о четвртинама, рекламе… Какве то везе има са фудбалом? Кажу због врућине, да играчи попију воду. Добро, а шта ћемо кад се игра у новембру или децембру? То нема никаквог спортског смисла. То је маркетинг. То је новац.
Каже да је пре много година наишао на изјаву Дијега Марадоне, који је тврдио да ће једног дана фудбал личити на НБА, са прекидима између четвртина како би телевизије добиле још простора за рекламе.
– Волео бих да та изјава није била тачна. Али изгледа да јесте.
Ни ширење Светског првенства на 48 репрезентација није га одушевило.
– То је много. За мене је Светско првенство – шеснаест најбољих репрезентација. Добро, нека буде двадесет четири. Али четрдесет осам? То више није спортска одлука. И све због пара. Људи често заборављају да Светско првенство није само фудбал. То су стадиони, хотели, ауто-путеви, ресторани, телевизијска права… Ту се окреће огроман новац. Да не помињем дрогу, оружје или фармацеутску индустрију, али мало је послова у којима се врти толико новца као у фудбалу. Некада смо говорили да је фудбал најважнија споредна ствар на свету. Данас више није споредна. Постао је један од највећих послова на свету. У ствари, то је битка између душе игре и глобалног капитала.
На опаску да је та битка вероватно већ изгубљена, одговара готово без размишљања.
– То се већ десило. Фудбал ће увек бити леп. Само се бојим да ће бити све мање онога због чега смо га заволели.
Хајбери 1978.
Ипак, када разговор скрене према његовој највећој утакмици и голу против Арсенала на Хајберију, човек који је малопре говорио о глобалном капиталу, маркетингу и тржишту, одједном поново постаје онај исти млади центарфор из седамдесетих.
Каже да тада није ни био свестан шта је урадио.
– Нисам имао представу колико је тај гол важан. Ишле су нове утакмице, нови тренинзи. Ко ће да размишља о једном голу? Један пријатељ ми је тада рекао: „Запамти, тај гол ће бити све важнији.“ Нисам му веровао. Мислио сам, кога ће то занимати за двадесет година? А данас га гледају клинци који нису ни били рођени.
Упркос томе, и даље сматра да има важнијих голова од тога.
– Мени су важнији они против Ливерпула 1973. које су дали Цоле Јанковић и Војин Лазаревић. То је била једна од најбољих утакмица у историји Црвене звезде. Победили смо тада тим који нико није побеђивао. Њихов тренер Бил Шенкли је после рекао да ће Ливерпул постати велики када буде играо као Црвена звезда те вечери. А о томе данас готово да нико не прича. Нема везе, ја ћу свуда причати, да се не заборави.
Плашим се да око 2030. године нећемо имати репрезентацију какву познајемо. Имаћемо нешто што ће се звати репрезентација Србије, али то неће бити оно што ова земља заслужује
Коначно, читаву причу у Светском првенству и фудбалу данас када су играчи више медијске звезде него сурови професионалци, Душан Савић заокружио је анегдотом из 1974. године, после свог првог вечитог дербија. Црвена звезда је победила Партизан 3:1, он је дао гол, стадион је био пун. Испунио је, каже, све дечачке снове у једном поподневу. Али највећу лекцију није добио на терену, већ неколико сати касније.
– После утакмице одемо Џаја и ја на вечеру. Ја узмем новине, тек одштампане, остаје све црно на прстима. На насловним странама моје слике, оцене “осмица”, “деветка”… Гледам, сав срећан, а Џаја стоји поред мене и ћути. Онда ме пита: “Јеси видео шта пишу?” Кажем: “Јесам.” А он ми каже: “Е сад баци те новине. Ако мислиш да опет будеш на насловној страни, више их немој читати.” Нисам купио новине наредне две године.
Можда управо зато и данас, када прича о фудбалу, много више говори о деци него о трофејима, о улици него о тренингу и о машти него о тактици. Јер, како каже, све остало долази касније.
– Прво играј лопту. После тренирај фудбал.
