Историја почела у Сремским Карловцима: На данашњи дан 1848. проглашена је Српска Војводина

Српска Војводина проглашена је 15. маја 1848. у Сремским Карловцима, као израз вековних тежњи за посебном аутономном територијом Срба унутар државе Хабзбурга.

Још од краја 17. века, Срби су се доследно позивали на посебан статус који им је додељен Привилегијама бечког двора у време Велике сеобе Срба 1690. под патријархом Арсенијем Чарнојевићем.

Чињеница да су посебна права Срба, упркос Привилегијама, неретко нарушавана, довешће у специфичним приликама револуционарне 1848. до проглашења и успостављања Српске Војводине.

Те 1848. Европа је била позорница бунтова, немира, револуционарних дешавања, од Париза, преко Брисела, потом и другде, у Италији, немачким и аустријским земљама, па и на простору Угарске, тада једне од наследних земаља Хабзбурга.

„Пролеће народа“, како су ти догађаји касније названи, захватили су већи део државе Хабзбурга, сам Беч, Ломбардију и Венето, Чешку, Угарску, Ердељ.

Пошто су мађарски револуционари те 1848. године иступали са искључивим националним програмом, оспоравајући елементарна права мањинских етничких група унутар Угарске, осећај угрожености код других довешће до одбрамбених покрета.

Разбуђени национализми били су уопште саставни део ондашњих либералних политичких стремљења. То је посебно било изражено код Лајоша Кошута и првака Мађарске револуције.

На скупу представници 175 црквених општина

У Сремским Карловцима, црквеном и националном средишту Срба на југу ондашње Угарске, маја те 1848. окупили су се представници 175 црквених општина из епархија са простора Војводине, а такође и представници Срба са других простора Аустријског царства, уз присуство представника Кнежевине Србије.

Током тада одржане Мајске скупштине, 15. маја 1848. проглашена је Војводина као посебна територијална јединица Срба на простору државе Хабзбурга.

Два дана раније, карловачки митрополит Јосиф Рајачић проглашен је за патријарха, док је пуковник, граничарски официр, потоњи генерал Стеван Шупљикац изабран за војводу.

Српска Војводина, како је тада замишљена и проглашена, обухватала је Срем, Бачку, Банат и Барању, подразумевајући такође простор Војне границе у Срему, Бачкој, са бечејским и шајкашким окрузима, и Банату, са Војном границом на простору Баната, укључујући и Великокикиндски диштрикт.

Политички и социјални покрети револуционарне 1848. који су захватили, осим Француза и Белгијанаца, и Немце, Италијане, Мађаре, Чехе, Србе, Словаке, Румуне и друге, били су израз не само националних већ и социјалних тежњи.

Последица је било урушавање феудалних односа у већем делу Европе, односно сељаци су, правно, ослобођени феудалних стега и обавеза. Разуме се, био је то процес са знатним разликама од земље до земље.

У Угарској, револуционарно-национални покрет пре свега је био усмерен против Беча, односно Хабзбурга.

Земље Светог Иштвана, историјску Угарску, осим Мађара, тада око 40 процената, настањивали су такође Словаци, Румуни, Немци, Срби, Хрвати, Русини, односно закарпатски Украјинци.

Упркос прокламованом либерализму, мађарски револуционари игнорисали су, међутим, права других.

Срби, који су и иначе унутар Војне границе били изузети од феудалних обавеза, поседовали су, осим личних слобода, земљу која им је уступљена уз обавезу војне службе бечком двору. А привилеговани статус гарантован им је још одредбама цара Леополда, давне 1690. године.

ФОТО: commons.wikimedia.org

Отуда су шовинистичке тежње мађарског национално-револуционарног вођства на челу са Лајошем Кошутом код Срба наишле на одлучан отпор.

Кошутови револуционари су тако заратили и против Срба, с намером да све тековине Српског црквено-народног сабора одржаног у Сремским Карловцима маја 1848. буду анулиране.

Бечка влада паралелно је, у првој фази, одбила да подржи одлуке Мајске скупштине, дакле и проглашење Српске Војводине, настојећи да не изазива Мађаре.

Српска Војводина призната и од стране Беча

Потом, став Беча је промењен, пошто су Срби били потребни у рату против побуњених револуционара, па је бечки двор накнадно признао одлуке Мајске скупштине и потврдио војводско звање Стевану Шупљикцу.

У Бечу је тада донета одлука да се признају аутономне тежње не само Срба, него и Словака, Хрвата, ердељских Саса, односно Немаца.

Образована је Српска народна војска, коју су највише сачињавали граничари, шајкаши, а присутни су били и добровољци из Србије које је предводио Стеван Книћанин.

Војним формацијама преименованим у Аустро-српски корпус командовали су аустријски официри, међу њима и Стеван Шупљикац, после његове смрти генерал Кузман Тодоровић, а затим Фердинанд фон Мајерхофер, потоњи подмаршал.

Простор Војводине у борбама 1848/1849. страховито је страдао, можда највише у Потисју, а и Нови Сад је већим делом разорен.

Споразумом постигнутим у Варшави маја 1849, између руског и аустријског двора, одређено је да руске трупе интервенишу.

Генерал Паскијевич је отуда током лета и ране јесени 1849. уништио мађарске револуционарне снаге. Војни заповедници су побијени код Вилагоша, а Лајош Кошут је побегао у иностранство.

Патентом бечког двора од 18. новембра 1849. образована је нова круновска земља – Војводство Србија и Тамишки Банат, која је обухватала цео Банат, Бачку и Срем, изузев делова који су претходно били у саставу Војне границе, јужног појаса Срема и Баната, као и дела Бачке (Шајкашка).

Административно средиште новообразоване Војводине био је Темишвар. На челно место Војводине именован је Фердинанд фон Мајерхофер, а после њега Јохан Коронини.

Војводство Србија и Тамишки Банат је као посебна круновска земља укинуто, на инсистирање угарских представника, децембра 1860, што је довело до огромног разочарења Срба, чије тежње за аутономном Војводином нису престајале све време постојања монархије Хабзбурга, односно од 1867. Аустроугарске.