Српска револуција започета на Сретење 1804. била је један од најзначајнијих догађаја, али и процеса у српској, балканској и европској историји прве половине 19. века. Српски народ је после вишевековног ропства под османском влашћу започео вишедеценијску борбу за стицање независности и обнову државности. У тој националноослободилачкој борби посебан печат оставио је кнез Милош Обреновић, који је према Слободану Јовановићу био симбол српске државности. Својим дипломатским умећима успео је да тридесетих година 19. века издејствује аутономију која је била прва степеница ка стицању независности и обнови српске државе 1878. године. Хваљен и оспораван, кнез Милош или коџа (велики) Милош, како су га звали, незаобилазна је карика у склапању мозаика српске независности.
Рођен је у Средњој Добрињи код Пожеге 18. марта 1783. године. Потицао је из сиромашне породице. У предвечерје избијања Првог српског устанка преселио се код полубрата Милана у село Брусница. У пролеће 1804. оженио се Љубицом Вукомановић, а кум на венчању био му је Карађорђе Петровић. Током Устанка истакао се у борбама за ослобођење Београда 1806, која је представљала прекретницу у даљем току устанка, јер су од тада његови основни циљеви били ослобођење Србије од турске власти, стицање независности и обнова српске државности. Титулу српског војводе добио је 1807. Исте године тешко је рањен у борбама код Ужица. Био је један од заповедника устаничких јединица у походу на Стари Влах 1809. године. Годину дана касније постао је војвода Ужичке и Рудничке нахије. Када је устанак сурово угушен 1813, за разлику од вожда Карађорђа и великог броја српских старешина који су прешли на територију Хабзбуршке монархије, остао је у Србији, што је наишло на поштовање српског народа.
Оружје, али и преговори
Друга фаза српске револуције (Други српски устанак) започета је 23. априла 1815. у Такову када је на збору народних старешина за вођу устанка изабран управо Милош Обреновић, у том тренутку баш-кнез Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије. Том приликом изговорио је знамениту реченицу: „Ево мене – ето вама рата с Турцима.“ Поучен лошим искуством с гушењем Првог српског устанка, опрезно је угазио у нову побуну против Турака. Ипак, за кратко време устаници с њим на челу остварили су важне војне успехе над турском војском (Рудник, Палеж, Љубић, Дубље, Чачак, Обреновац, Ваљево, Пожаревац, Карановац). Међутим, већ у јесен исте године окончао је војну фазу српске револуције, и започео дуготрајну и упорну дипломатско-политичку борбу за остваривање устаничких циљева. За разлику од вожда Карађорђа, који је сматрао да се српско питање и националне аспирације најефикасније могу остварити оружјем, кнез Милош је прибегао дипломатским вештинама и преговорима са османским властима као ефикасном средству за остваривање српских националних и државних циљева.
У јесен 1815. срео се с Марашли Али-пашом, румелијским валијом и договорио примирје између устаничких чета и турске војске. Њихови разговори успешно су окончани новембра исте године кроз усмени договор познат као Београдски споразум, који је, између осталог, предвиђао да порез скупљају сами Срби без турског мешања, да у нахијским местима поред турских власти делује и по један српски кнез у случајевима суђења Србима, да се у Београду образује Народна канцеларија као централни судски и административни орган за српске ствари, као и да Милош Обреновић може користити титулу главног српског кнеза, што је потврђено ферманима турског султана из 1816. године. Велика сенка у целокупној владавини српског кнеза била је његова одлука да у лето 1817. убије вожда Карађорђа који се тајно пребацио на тле Београдског пашалука како би поново подигао устанак против турских власти. Кнез Милош је то сматрао опасношћу по остваривање српских интереса, али и по сопствену власт и зато се одлучио на тај потез. Исте године, на Митровској скупштини изабран је за наследног кнеза Србије. Ову титулу турске власти признаће му тек 1830. издавањем другог хатишерифа односно султанове повеље.
Тријумф Милошеве дипломатије
Наредних година постепено и мудро учвршћивао је српску власт на просторима Београдског пашалука, а вешто истискивао органе турских власти, преузимајући њихова овлашћења. Наиме, у центрима нахија отпочео је формирање судских и управних органа власти, спахијама је онемогућавао да лично прикупљају дажбине по селима, спречавао је хајдучију. Такође, велике успехе постигао је и на спољнополитичком плану. Још 1815. послао је свог првог дипломатског агента у Цариград, а наредних година у престоници Османског царства боравило је девет депутација – делегација које су са османским властима преговарале о српским захтевима. Резултат те упорне дипломатске борбе, уз снажну подршку Русије која је била његов главни спољнополитички савезник, било је давање аутономије Србији од стране Османске царевине.
ФОТО: ProfimediaКроз три хатишерифа из 1829, 1830. и 1833. османске власти прихватиле су да изврше своје обавезе о давању самоуправе Србији, које су претходно прописане у осмој тачки Букурешког мира из 1812, петој тачки Акерманске конвенције из 1826. и шестој тачки Једренског мира из 1829. године. Хатишерифима је Србија добила унутрашњу самоуправу која је, између осталог, подразумевала право законодавне власти, наследност кнежевске титуле за Милоша Обреновића, паушално утврђивање годишњег данка (трибут), слободу вероисповести, право отварања школа, болница, штампарија, независност судства, повратак шест отргнутих нахија, укидање феудализма. С правом се може рећи да је кнез Милош због своје дипломатске вештине постао први успешни српски дипломата модерног доба.
Истовремено са остваривањем далекосежних националноослободилачких циљева, кнез Милош је велику пажњу поклањао учвршћивању своје власти што је доводило до отпора како његових најближих сарадника, тако и чланова његове породице (супруга Љубица, брат Јеврем). Највеће искушење током своје прве владавине до абдикације 1839. представљала је Милетина буна из 1835, након које је пристао да своју власт подели са Совјетом – саветом. Наиме, на Сретење 1835. у Крагујевцу је усвојен први устав Кнежевине Србије – Сретењски устав, који је био један од најлибералнијих и најдемократскијих устава у тадашњој Европи, а чији је творац био Димитрије Давидовић, један од најближих сарадника кнеза Милоша. Уставом се предвиђало сужавање кнежеве власти увођењем институције Совјета који је с њим делио извршну власт. Тај устав је под притиском Турске, Русије и Хабзбуршке монархије убрзо суспендован.
Аутократа и/или државник
Иако оптуживан да је аутократа, за време његове прве владавине Србија је начинила крупне кораке ка модернизацији и изградњи државности. Убрзо по стицању аутономије Кнежевина Србија отворила је своју прву штампарију, штампала прву књигу, покренула прве службене новине, укинула феудализам, отворила прво позориште и лицеј као претечу Велике школе и потоњег универзитета. Последње године своје прве владавине српски кнез је провео у сталној борби да осујети своје политичке противнике који су намеравали да ограниче његову власт. Уставно питање у Кнежевини Србији постало је не само питање одмеравања снага између кнеза Милоша и његових противника већ се на њему преламао и однос великих европских сила према српском кнезу. Дубоко разочаран подршком царске Русије напорима опозиције да се ограничи његова власт, променио је спољнополитичку оријентацију тако што се ослонио на савете Велике Британије и њиховог првог конзула у Србији пуковника Лојда Хоџеса, који је 1837. дошао у Кнежевину. Уз подршку Русије и Османског царства донет је нови Устав 1838. године који је ограничавао законодавну и извршну власт кнеза успостављањем Савета. С таквим решењима кнез није могао да се сложи и после неуспешно организоване побуне војника у гарнизону у Крагујевцу, јуна 1839. абдицирао је у корист сина Милана.
Убрзо је напустио Србију и настанио се на свом имању у Влашкој. После краткотрајне владавине његовог сина Милана, који је због болести рано преминуо, нови српски кнез постао је његов млађи син Михаило, који је после краткотрајне владавине збачен с власти 1842. године. Кнез Милош је у међувремену прешао у Аустрију, где је добио политички азил и одатле је наставио своју вишегодишњу борбу за повратак на власт. Живео је у Бечу и имао подршку канцелара Метерниха, једног од најмоћнијих европских политичара тога времена. Наредних година често је мењао место боравка (Загреб, Љубљана, Инзбрук, Санкт Петербург, Букурешт, Јаши, Одеса), али је остао непоколебљив у намери на сруши власт уставобранитеља и да се поново врати у Србију. За време револуције народа 1848. посетио је руску престоницу где су га примили цар Николај I и министри, а имао је прилику да обиђе архитектонске и уметничке драгуље Петрограда.
ФОТО: commons.wikimedia.orgТријумфални повратак у Србију
Одлукама Светоандрејске скупштине из 1858, у Србији је уместо кнеза Александра Карађорђевића на власт враћена династија Обреновић, чиме је био отворен пут за Милошев тријумфални повратак у Кнежевину, до којег је и дошло почетком фебруара 1859. године. Током своје друге, краткотрајне владавине покушао је да укине Устав из 1838. године, али за то није имао подршку великих сила. Међутим, успео је да Савету одузме политички значај. На спољнополитичком плану имао је намеру да поред промене Устава реши питање наследности кнежевске титуле за свог сина и да исели преостало турско становништво. Међутим, успео је само да добије гаранције Порте да га син Михаило може наследити, али није добио писмено решење о томе. Активно је радио и на подршци националноослобилачким циљевима српског народа на територији Османског царства. Умро је 26. септембра 1860. године.
Биланс владавине кнеза Милоша био је велики. Један је од најзначајнијих српских владара и државника 19. века. Његовом заслугом Србија је стекла аутономију као важан корак ка остваривању независности и обнови српске државности. Такође, имао је жељу да повеже Србију с другим српским земљама попут Босне и Херцеговине и Старе Србије. За разлику од прве владавине, кад се најпре ослањао на подршку Русије, а затим Велике Британије, током другог периода своје владавине заузео је оштрији курс према Османском царству, али је шаљући сина Михаила у најважније европске центре желео да испита размишљања Хабзбуршке монархије, Француске и Велике Британије према Балкану и Србији. Колико је кнез Милош био вешт дипломата потврђују речи Јована Ристића, такође једног од најзначајнијих српских политичара, државника и дипломата друге половине 19. века, да је његова спољна политика повратила међународни углед Србије.
„Ако ’оћеш, ’оћеш, ако нећеш, опет хоћеш.“
На унутрашњеполитичком плану постигао је, такође, велике успехе. Србија се десетак година пре осталих европских држава ослободила ропства и феудализма. Стабилизовао је финансије. Подстицао је досељавање српског становништва из других области Османског царства у Кнежевину Србију. Марљиво је радио на привредном (индустријализација, рударство) културном и војном напретку земље. Залагао се за изградњу саобраћајница, унапређивање здравства и социјалне заштите, подстицао долазак страних лекара, подржавао задужбинарство. Његови политички неистомишљеници замерали су му на увођењу личне власти у Србији, при чему су се позивали на његову изреку: „Ако ’оћеш, ’оћеш, ако нећеш, опет хоћеш.“
ФОТО: sr.wikipedia.orgС друге стране сматрао је да у неповољним међународним околностима када је у мукотрпној борби за стицање аутономије и независности Србија практично била препуштена сама себи и због компликованих унутрашње политичких прилика, аутономистичких амбиција и самовоље домаћих војвода, као и одомаћене анархије, једино ефикасно средство за остваривање српских националних и државних циљева може бити јака централизована власт. Међутим, Слободан Јовановић истиче другу медаљу његове личности – политички опортунизам који је показао током своје друге владавине када је попуштао разузданој народној гомили, сматајући да, у револуционарном заносу који је изнедрила Светоандрејска скупштина, најбољи механизам да се ствари стабилизују јесте пустити народ да се истутњи. Своју прилагодљивост вешто је показивао у опхођењу с турским властима у исцрпљујућој борби за стицање српске аутономије, непогрешиво знајући када је време да затегне српску ствар на Порти, а када треба попустити. Стога је у праву био Антон Прокеш, аустријски посланик у Цариграду, који је за кнеза Милоша записао да је „чедо природе, коме је остао онај природни инстинкт који обично учени људи губе“. То је утицало на то да је зналачки излазио на крај како са османским властима, тако и са устаничким старешинама и својим политичким неистомишљеницима.
Интензиван политички, национални и државотворни рад кнеза Милоша пратио је његов исто тако буран приватни и интимни живот. С кнегињом Љубицом имао је осморо деце, од којих су двоје – Милан и Михаило, такође били српски кнежеви, а имао је и неколико ванбрачне деце. Анализирајући личност и дело једног од највећих српских владара у 19. веку, опет се можемо вратити оцени Слободана Јовановића с почетка текста да док је Карађорђе био симбол борбе, дотле је кнез Милош био оличење обновљене српске државе. Својом храброшћу, истрајношћу, интуицијом и даром за преговарање успео је да обезбеди Србији аутономију чиме су се стекли услови да четири и по деценије касније стекне независност, добије међународно признање и поврати своју државност.
