Кнез Михаило и заветна мисао српска

Био је снажни поборник идеје повезивања балканских народа и стварања Балканског савеза. На његову иницијативу 1866. склопљен је Уговор о савезу са Црном Гором, наредне године Уговор о савезу с Грчком, док је 1868. с Румунијом закључен Уговор о пријатељству. Такође, покушао је да успостави сарадњу с мађарским и хрватским политичарима

Кнез Михаило Обреновић био је један од најзначајнијих српских владара 19. века. Овај образовани просветитељ, за кога је Роберт Литон, привремени генерални конзул у Србији из фебруара 1860, тврдио да је био „вероватно једини образовани човек у Србији“, имао је визију развијене и модерне Србије на унутрашњеполитичком плану, а у спољној политици водио се начелима независности и свесрпске и јужнословенске политике. Таква политика подразумевала је сарадњу међу балканским народима која би као крајњи исход имала стварање савеза балканских народа и држава, односно формирање велике јужнословенске државе у којој би Србија била Пијемонт уједињења.

Што се боре мисли моје

Рођен је у Крагујевцу 1823. као други син кнеза Милоша и кнегиње Љубице. У раној младости његово школовање је било нередовно, али је добро научио француски и немачки језик, а касније и енглески. Младалачке празнине у образовању надокнадио је током дугих боравака у бројним европским метрополама у годинама после силаска с власти 1842. године. Својом појавом и понашањем изазивао је велику пажњу европских политичара, дипломата, интелектуалаца. Приликом боравка у Цариграду 1840. руски посланик Аполинариј Бутењев забележио је да је кнез Михаило пленио својом привлачном спољашњошћу, да је веома скроман, бистар по природи, да поседује углађене манире и да је сушта супротност свога оца кнеза Милоша. После повратка из престонице Османског царства у Кнежевину Србију ферманом турског султана Абдула Меџида потврђен је за изборног кнеза Србије. Наредне две године млади кнез водио је борбу с двојицом водећих личности уставобранитеља и чланова Савета – Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем. У тој борби с моћним првацима имао је подршку Русије, док су уставобранитељски прваци добили потпору Хабзбуршке монархије и Османског царства. Почетком септембра 1842. Перишић и Петронијевић подигли су побуну против кнеза Михаила који је на крају био присиљен да напусти Србију и да се привремено настани у Земуну, а након мајчине смрти 1843. пређе у Беч где је једно време живео са оцем. Тамо је имао прилику да се упозна с моћним аустријским канцеларом и државником Клеменсом Метернихом, али и с најутицајнијим представницима бечке аристократије и моћних финансијских и банкарских кругова. Коначно, 1856. купуо је имање у Иванки код Братиславе, где је проводио време између бројних путовања.

Током своје прве, краткотрајне владавине извршио је неколико важних реформи које су биле на трагу његове визије изградње модерне српске државе. Донете су уредбе о платама и пензијама чиновника, о уређењу војске, о санитету, о школском фонду, о издавању заграничних пасоша, уредба за карантине и састанке, а обновљено је и крагујевачко позориште. Уведене су казне за бесправну сечу шума, образован је Главни школски фонд. Новембра 1841. формирано је Друштво српске словесности као претеча Српског ученог друштва и касније Српске краљевске академије. Повећан је и годишњи порез ради стабилизације финансија српске кнежевине, што је у оно време била непопуларна одлука која је по мишљењу многих утицала на то да падне с власти. Кнез Михаило је показао помирљивост према супарничкој династији односно према Александру Карађорђевићу, Карађорђевом сину коме је дао службу у Главном штабу гарнизонске војске 1841. у чину потпоручника, а затим га је поставио и за ађутанта.

ФОТО: wikimedia.org

Све до повратка у Србију 1859. много је путовао по Европи, обилазећи бројне државе и тамошње престонице. Емигрантске године биле су драгоцена прилика да унапреди своје образовање, али и да се боље упозна са европским културним вредностима, да прихвати политичке и филозофске идеје које су му касније веома помогле у уобличавању политичких принципа које је заступао током друге владавине. Између осталог, упознавао се с делима Монтескјеа, Русоа, изучавао је класике немачке филозофије попут Канта, Фихтеа, Шелинга, Хегела, посећивао бројне позоришне представе. На прво велико путовање кренуо је 1843. године. У Берлину, где је боравио годину дана, уз посредство Вука Стефановића Караџића упознао је писца Јакоба Грима и једног од најугледнијих немачких историчара – Леополда Ранкеа, чија је предавања посећивао. Управо је у овом граду први пут покушао да напише песму „Што се боре мисли моје“. Из Берлина продужио је за Дрезден, Лајпциг, Хамбург, Амстердам, Франкфурт, Базел, Цирих, Трст, Венецију, Болоњу, Напуљ, Рим, Атину. У Санкт Петербург, тадашњу престоницу руског царства, стигао је 1847. године. Обишао је и Москву. Приликом боравка у Русији разговорао је с царем Николајем I, као и престолонаследником и будућим царем Александром II. Године 1848. боравио је у Новом Саду, Загребу, а током 1849. и 1850. посетио је Француску, Енглеску и Шкотску. Посебан утисак на младог српског кнеза оставио је Лондон, где се упознао с Лујзом Хеј Кар, која је с немачког на енглески језик превела Ранкеову Српску револуцију. Лујза Кар је била блиска пријатељица Караџићеве ћерке Мине.

Изгнаничке године донеле су му велике успоне и падове на личном плану. Боравећи у Рогашкој Слатини 1848. упустио се у авантуру с Маријом Бергхаус, ћерком управника тамошње бање, а следеће године добио је ванбрачног сина Велимира. У Бечу се 1853. оженио Јулијом Хуњади, мађарском грофицом с којом није имао деце. Њихов брак оптерећивало је њено неверство. До њиховог коначног разилажења дошло је 1865. године. Коначно, српску јавност и друштво шокирао је намером да се 1867. ожени својом рођаком Катарином Константиновић.

Балкански савез – Балкан балканским народима

Кнез Михаило је по други пут преузео власт у Кнежевини Србији крајем септембра 1860, после смрти кнеза Милоша. Основни циљ његове политике у том периоду било је ослобођење српског народа од турске власти и његово уједињење у јединствену српску државу. Пре него што се вратио у Србију посетио је најутицајније европске престонице тога времена не би ли сазнао о ставовима тамошњих влада о судбини хришћана под османском влашћу. У пролеће 1859. у Бечу га је примио гроф Буол, министар иностраних послова, у Паризу је разговарао са царем Наполеоном III, а у Лондону је имао пријем код краљице Викторије.

У свом другом доласку на власт предузео је смео политички потез тако што је своје дотадашње велике политичке противнике попут Јована Мариновића и Илије Гарашанина придобио за најближе сараднике. Гарашанин је пуних шест година био председник владе и министар иностраних дела, личност која је усмеравала и водила политику српске кнежевине. Што се тиче унутрашње политике, предузео је конкретне мере како би, с једне стране, учврстио своју власт, а, с друге стране, доношењем важних закона поставио темеље изградње модерне државе. Најпре је донео законе о Народној скупштини, Државном савету и народној војсци. Овим законима скупштина је постала само саветодавни орган без фактичке моћи, Савет је задржао право законодавне власти, али саветници више нису имали независну позицију. Наредних година донети су и закони о устројству централне државне управе, о чиновницима, о општинама, чиме је извршена централизација власти на нивоу Кнежевине Србије.

Резултати његове спољне политике били су далекосежни. Упорном и мудром политиком коју је спроводио преко Гарашанина, Кнежевина Србија је 1862. Протоколом конференције у Канлиџи издејствовала исељавање турског становништва са своје територије, сем из четири града и војних посада из тврђава (Београд, Шабац, Смедерево, Кладово), док су тврђаве Соко и Ужице срушене, а 1867. и повлачање турских војних јединица из Београда и набројана четири војна утврђења, што је био важан корак ка стицању независности и међународном признању до ког је дошло на Берлинском конгресу 1878. године. Кнез Михаило је био снажни поборник идеје повезивања балканских народа и стварања Балканског савеза. На његову иницијативу 1866. склопљен је Уговор о савезу са Црном Гором, наредне године Уговор о савезу с Грчком, којим се предвиђао заједнички рат против Турске до ослобођења хришћана на Балкану, док је 1868. с Румунијом закључен Уговор о пријатељству. Такође, иницирао је преговоре између бугарских револуционара емиграната и српске владе с циљем настанка српско-бугарске државе на чијем челу би се налазио српски кнез. Такође, покушао је да успостави сарадњу с мађарским и хрватским политичарима. Августа 1866. Гарашанин је управо на иницијативу кнеза Михаила понудио сарадњу бискупу Јосипу Јурају Штросмајеру, вођи Хрватске народне странке, како би се основала заједница јужнословенских народа. Замисао кнеза Михаила била је и да успостави контакте с Џелал-пашом, албанским племенским вођом, али су ти покушаји пропали.

ФОТО: wikimedia.org

При крају кнежеве владавине и живота десио се један занимљив и контроверзан сусрет. Августа 1867, у Иванци, разговарао је с грофом Ђулом Андрашијем, председником мађарске владе. Разговорима није присуствовао Гарашанин као председник Српске владе иако је у исто време боравио у овом месту. Претпоставља се да је том приликом Андраши затражио од кнеза Михаила да обустави своју активну балканску политику, а заузврат је обећао своју помоћ и помоћ Аустроугарске да утиче на Турску да мирним путем препусти делове Босне и Херцеговине српској сфери утицаја. Новембра исте године кнез Михаило је сменио Гарашанина с места председника владе, а осетно је утихнуо и његов рад на стварању Балканског савеза.

Током друге владавине кнеза Михаила, у Лондон је почетком 1863. послата и важна дипломатска мисија коју су чинили његова супруга Јулија Хуњади и искусни српски дипломата и политичар Филип Христић. Српски кнез је веома добро схватао значај и улогу Велике Британије у међународним односима на Балкану, посебно после одлуке Париског конгреса да бригу о хришћанима на тлу Османског царства уместо Русије преузме европски концерт односно шест гарантних сила, од којих је једна била и Велика Британија. Кнез Михаило је добро процењивао да Енглезе треба ако не придобити за српску националну ствар, онда их бар правовремено и истинито обавестити о српским националним и државотворним циљевима. Јулија Хуњади и Филип Христић имали су инструкције да током посете обавесте британску владу и тамошњу јавност о инциденту на Чукур-чесми, али и о националним аспирацијама српског народа. Кнез Михаило је убијен 10. јуна 1868. у атентанту који су на њега извршили браћа Павле, Љубомир, Ђорђе и Коста Радовановић, Лазар Марић и Станоје Рогић. Завера је склопљена уз новчану подршку бившег кнеза Александра Карађорђевића.

Михаило Обреновић оставио је неизбрисив печат у историји српског народа. На путу ка остваривању независности Србије, што му је био идеал, водио је активну унутрашњу и спољну политику. Својим реформама и резултатима које је остварио утро је пут независној и међународно признатој српској држави. Његова активна спољна политика није наилазила на разумевање и подршку великих европских сила. Једна од тих држава која није прихватала остваривање његових идеала била је и Велика Британија. Вођена својим империјалним циљевима – туркофилством и русофобијом, од првог дана његове друге владавине чинила је све да осујети остаривање циљева његове националне и државотворне политике.

ФОТО: wikimedia.org

Кнез Михаило привлачио је пажњу својим изгледом, понашањем, ставом, манирима. Није испољавао мржњу ни према коме, поштовао је правду и објективност. Писао је поезију, свирао на клавиру, волео је лов, био је љубитељ коња и коњских трка. Као што су бројне стране дипломате приметиле, био је потпуна супротност свог оца. Слободан Јовановић истиче да је кнез Михаило био „лепо образован западњак“, док су га аустријске дипломате портретисале као „модерног салонског човека“. Међутим, истовремено је био и „просвећени апсолутиста“, што је у време изградње и обнове српске државе средином 19. века било нужно. Од бројних његових тековина треба истаћи одлуку да престоницу Кнежевине Србије из Крагујевца премести у Београд 1841. године, да 1863. оснује Велику школу као претечу Београдског универзитета, помогне националну омладинску организацију Уједињену омладину српску, установи народну војску, исели турско становништво из градова и турску војску из гарнизона, постави темеље за изградњу модерне српске државе. За разлику од кнеза Милоша, који је акценат стављао на дипломатију у обнови српске државности, кнез Михаило је комбиновао дипломатске методе и формирање снажне војске за остваривање спољнополитичких циљева српске кнежевине. Док је кнез Милош био сурови прагматик, кнез Михаило је био амбициозни идеалиста. Угледни српски политичар и правник Јован Суботић сматрао је да је кнез Михаило „сав био патриота“. И заиста је српски владар искрено и дубоко веровао у „заветну мисао српску“ која је подразумевала ослобођење и уједињење српског народа и стварања уједињене српске државе. Овај идеал кнеза Михаила постао је лајтмотив бројних будућих генерација српских политичара и државника. Сурова смрт спречила га је да доживи остваривање свог идеала да се српски народ ослободи турске власти и поново изгради своју државу, до чега је дошло једну деценију касније.